komentariše: Isidora Đolović
Prvo je crna hronika, na tragu poslovične tvrdnje o životu kao tvorcu najuzbudljivijih romana (a tek smrti, neizostavnom završnom činu istinskih tragedija?), pružila polaznu ideju jednom od najzanimljivijih filmova poznojugoslovenske kinematografije. Onda su mu kasnija, pre svega ratna dešavanja, te moderan i ne baš uvek neostrašćeno objektivan revizionizam neravnoteže između polova, udahnuli nove mogućnosti tumačenja. Srećom, nedotaknuta svim mogućim analitičarskim tumbanjima i prevrednovanjima, ostala je tugaljiva lepota i brutalnost priče o kobnom nerazumevanju, uronjene u sivilo zalazećeg socrealističkog „raja“. „Kuduz” govori o dve strane samoograničavajuće prirode za koju sloboda ostaje nedostižna, skupo plaćena želja, pa i ona drastično drugačijeg značenja za junake, mada je obeležavaju istom rečju.
Odsluživši zatvorsku kaznu (zbog pucanja na policajca), Bećir „Bećo“ Kuduz (Slobodan Ćustić) vraća se u svoju opustelu kuću usred sirotinjskog predgrađa Sarajeva. Njegova želja da se iznova integriše u zajednicu velika je koliko potreba za stabilnošću i boljim životom. Dok se za to ne stvore uslovi, strpljivo i vredno radi kao zidar, pomoćnik svog rođaka Salema (Božidar Bunjevac). Ne bez jakih, upornih sugestija okoline, zanesen lepom i koketnom Bademom (Snežana Bogdanović), brzo se ženi i time stiče porodicu, budući da mu supruga ima kćerku iz vanbračne veze. Petogodišnju Amelu (Ivana Legin), Kuduz prihvata kao rođeno dete, ali njegova ljubav i zaštitnički odnos sve više počinju da guše slobodoumnu, lakomislenu Bademu. Krajnosti njihovog burnog suživota i oprečnost naravi neizbežno vode tragediji...
Ostvarenje u režiji Ademira Kenovića zasnovano je na istinitom slučaju koji je 1985. godine potresao Jugoslaviju, a na osnovu koga su Kenović i Abdulah Sidran napisali scenario. Tada je, naime, Junuz Kečo usled pomračene svesti oduzeo život supruzi Rasemi Fazlibašić, pa se skoro godinu dana uz pomoć rodbine i prijatelja skrivao od policije po okolnim šumama, postavši polumitski begunac. S obzirom na to da govorimo o vremenu pre društvenih mreža i pretvaranja sveta u neprestani rijaliti program, možemo samo zamisliti kako je izgledalo interesovanje čitalaca dnevnih novina za odvijanje etapa ove stvarnosne drame. Konobaricu Rasemu, kojoj je to bio peti brak, Junuz je upoznao po izlasku iz zatvora i prihvatio njenu kći Sanelu kao sopstveno dete. Kada se žena upustila u vezu sa njegovim prijateljem i zatražila razvod, izgubio je glavu, izbo je nožem, u bekstvu ranivši suparnika. Tako barem govori zvanična od nekoliko verzija raspleta životne priče koju je sam Kečo ispričao Sidranu i Kenoviću kada su ga posetili u KPD-u Foča. Natpis na ćelijskom zidu: Ne more se čovjek borit protiv sile kad je ne zna i ne vidi uzeli su za moto igranog filma, neznatno promenivši imena likova (pa je tako Jusuf Kečo postao – Bećo Kuduz, Rasema – Badema, Sanela – Amela, ljubavnik Atif Bužo – Alija Goro, itd.), a za lajtmotiv birajući upravo naslovno, simbolično prezime glavnog junaka: na turskom, kuduz označava bes(nilo).
S obzirom na dokumentarističku podlogu, autori biraju da film oblikuju kao dugo (neprovereno) izlaganje, kazivanje starijeg mašinovođe (Abdulah Sidran) o urbanoj legendi, upućeno mlađem kolegi (Davor Janjić). Scenarista na taj način vešto postavlja sebe u funkciju figure koja otvara priču, uvodeći nas u radnju pripovedanjem što teče razgovornim jezikom, živo prenoseći narodski govorni registar i tip reagovanja na glasine o čudnom. U ovom slučaju, to je begunac kome više različitih svedoka pridaje svakakve osobine, od superherojskih do sasvim polumitski i folklorno oblikovanih moći (primera radi, kako ima krila). Sve pojačavaju upitne konstatacije: može li se videti, sanjati ili čak zamisliti nešto čega nema, ako krenemo od pretpostavke pojedinih da Kuduz Bećir ne postoji?
Radnju otvara junakov otpust sa robije i povratak u sumorno, blatno predgrađe. Uvodne kadrove silaženja niz opusteli auto-put prati najpoznatiji deo atmosferičnog soundtrack-a, sevdalinka „Žute dunje“ u interpretaciji Davorina Popovića. Ne tako uobičajeno, autori dopuštaju da se pesma odvrti u celini, postavljajući tugaljivi i zloslutni ton priče, naročito razumljiv usled motiva Fatmine žudnje za nečim drugim, dalekim, koja naposletku vodi u smrt. Sve je sivo i ruinirano, u junakovoj opusteloj kući se po nameštaju uveliko nahvatala paučina, a prvi razgovor sa Salemom (koji ga odmah uključuje u poslove male privatne „kompanije“) donosi spominjanje oterane komšijske žene. To je rečiti nagoveštaj patrijarhalne kulture i odnosa koji završavaju „skandalom“, ukoliko jedan od supružnika prekrši norme ponašanja.
Bećo ostavlja utisak tihog, povučenog čoveka, sa jasno određenom željom da pronađe zaposlenje u državnoj firmi, završi poslednje razrede osnovne škole i nenametljivo krene ispočetka. Prvi pogled na Bademu baca sa bandere, dok vrši električarske popravke, a ona prolazi u šetnji sa najboljom prijateljicom. Interesovanje je obostrano, a odmah bivaju uvedeni i manje-više svi najbitniji sporedni likovi: Kuduz i Salem su angažovani oko radova na spratu kafane gazdarice Anđe (Radmila Živković) i njenog potčinjenog, pasivnog muža (Hasan Burina). Među stalnim gostima nalazi se Alija Goro (Branko Đurić), tipičan ljigavi predstavnik birokratije, vlasnik kola sa prikolicom i uvek u društvu različite žene.
Nedugo potom, pokupivši stoperku – upravo Bademu, Salem i mirniji, ćutljivi Kuduz, prvi put razgovaraju sa njom. Važan je motiv pakle cigareta „Milde Sorte” koju ona vadi kao dokaz da joj nije potrebna ponuđena, tuđa, a domaća – i u nastavku filma će se, što su mnogi isticali, ova marka ponavljati kao još jedan važan signal nesmirenosti i različitosti. Junakinja je ta koja započinje teme, ne pokazujući očekivanu, tradicionalnu poslušnost. Na pitanja odgovara nonšalantno i zadirkuje pasivno-agresivnog Kuduza koji ćutke negodujući otvara prozor. Ubrzo vidimo i da zanemaruje svoje dete, koje mahom čuva daidža (ujak; igra ga Saša Petrović), čime se dodatno stvara ambijent za osudu nemoralne, neodgovorne žene. Badema otvoreno govori o svojoj ambiciji da stekne više kvalifikacije za posao konobarice, a da joj se Kuduz dopada svedoče otvoreni pogledi i odmeravanje, kao npr. u apoteci, dok sedi na pultu.
Najbliži počinju da, kao što je na ovim prostorima već običaj, vrše tobože suptilan pritisak na Bećira da se oženi. Presudan razgovor u tom smeru odigrava se veoma brzo, tokom šetnje sa Bademom po mostu. Iako ona naglašava kako „ne nosi dimije“ i ne namerava da ostavi cigarete – a on se, pak, „ne misli dvaput ženiti“ (odnosno, veruje u ljubav do smrti), prosidba je nesumnjiva. Badema tvrdi da je razmislila i odlučila se, naizgled znajući u šta se upušta, ali problematizujući njegov izbor.
Scena pripremanja svadbe ispraćena je dramatičnom muzikom Gorana Bregovića, koja kroz čitav film izvanredno dobro pogađa sentiment priče, turobnost ambijenta i duboku melanholiju podneblja. Ovo venčanje zaista više podseća na pogreb, dok se zvanice okupljaju pred mladinom bednom kućom, pa polaze kamionetima, od kojih jedan biva zaustavljen iživljavanjem saobraćajca Šemsa (Mustafa Nadarević). Potonjim sukobom počinje arhetipsko, opsesivno neprijateljstvo između predstavnika vlasti i Kuduza, koje svoju narednu epizodu dobija gotovo odmah posle, tokom slavlja u kafani. Zaštitnički i sa mnogo nade uzimajući Bademinu ruku u svoju, Kuduz već sledećeg trenutka jedva obuzdava agresivni ispad usled nove Šemsove provokacije.
Kroz film je predstavljeno nekoliko primera supružničkih veza, pri čemu su svi brakovi disfunkcionalni, obeleženi nejednakošću – uključujući onaj Bademine sestre i zeta (Boro Stjepanović), Sarajlija kod kojih novopečeni mladenci često odlaze u goste. Da Badema voli novac i lagodan život postaje vidljivo iz dve uzastopne scene: brojeći svežanj novčanica koje je Kuduz upravo zaradio na građevini, zadovoljno se smeje; kod rodbine, gledajući slajdove, oživljava temu prošlosti koje se priseća sa nostalgijom. Badema je, kao mlađa, jedno vreme radila u Nemačkoj i ne može da je preboli – Kuduz bi želeo, ali nema dozvolu da zakorači na teritoriju njenih snova i sazna više o tom delu suprugine prošlosti. Suprotstavljena navedenoj sceni je prethodna, u kojoj se na porodičnoj fotografiji ukočeni Bećir nelagodno osmehuje, dok trapavo pokušava da zagrli ženu i kćer.
Epizoda letovanja u Makarskoj ističe njegovu radnu, pregalačku i očinsku etiku, nasuprot Bademinom dosađivanju i flertu sa nasumičnim prolaznikom. Idiličnih trenutaka je malo: jedan od takvih je povratak uz pevanje u automobilu, a drugi kupovina nove kravate – znatno su češće nesuglasice, uvek nove i izazivane različitim doživljajem istih stvari. Tako Badema sanja o prikolici koja bi se mogla pretvoriti u kiosk, poput one koju su njeni roditelji imali u Nemačkoj; izražava želju da počne da radi, makar „plela po kućama“, dok Kuduz ne razume zašto se ne može jednostavno zadovoljiti vođenjem brige o kući i detetu.
Slično je i sa polaganjem kvalifikacionih ispita: Badema otvoreno tvrdi kako bi platila/kupila dozvolu, a Bećir po cenu ismevanja (čuvena scena u kojoj, između ostalog, na pitanje o glavnim gradovima SFRJ odgovara sa: „Bio sam u Foči...“) želi da sve bude pošteno. Istaknut je i motiv njenih farmerica, odevnog predmeta koji simbolizuje zapadnjačku modernost. Iako ne odobrava zapošljavanje u kafani, kojim se od njegove žene traže mnogi sumnjivi ustupci, Kuduz naposletku popušta, jer mu je teško da dokuči razloge Bademinog sve većeg distanciranja i nezadovoljstva. Hteo bi da joj udovolji, istovremeno vidi da mu izmiče. Badema, sa svoje strane, nije spremna na kompromis u kući, dok kod Anđe pristaje na sve, počev od konobaričkog „dres koda“ (pravila oblačenja, ovde svlačenja) koji podrazumeva odsustvo grudnjaka i što kraću suknju. Ta činjenica, uz njeno kasnije ponašanje, umnogome podriva često forsiranu tezu o oslobođenoj ženi koju malograđanska, ruralna sredina naposletku gura u propast.
U međuvremenu, mimo svega toga razvija se nežna, iskrena povezanost Kuduza i pastorke, njegove „male“, naročito dirljiva u scenama sa bušenjem ušiju, mehurima od sapunice i vožnje u kupeu (kondukterovo: „A dokle ćeš imati tri godine?“, Amela pripremljeno dočekuje sa: „Dok ne izađem iz voza.“). Junak je potpuno posvećen detetu, pa ga najčešće vidimo kako je nosi u naručju, zainteresovan za njeno odgajanje upravo koliko je majka zanemaruje.
Železničari se pojavljuju i izvan narativnih okvira, u sceni dolaska Kuduza sa devojčicom na zimski vašar. Janjić se u tom trenutku nalazi dezorijentisan između dve zastave, na krovu, a Sidran zbrkano reaguje na prolazak junaka, što unosi nešto hronološke i metafikcijske zabune i u naš doživljaj. Sam vašar je primer sjajno zabeleženih prilika i života u Jugoslaviji krajem osamdesetih.
Bademina (prva očiglednija) preljuba osmišljena je, baš kao i kasnije ubistvo, u vidu scene spolja, tek sugerisane i izdaleka predstavljene: tu su Gorov automobil, isti onaj most u daljini, te zimsko cveće pored druma, koje unosi nedefinisano tužnu primesu. Ubrzo nakon ove, sledi scena prvog sukoba – zbog incidenta u kafani dobivši otkaz, Badema počinje da krivi muža, zapravo samo tražeći izgovor da bi ga ostavila. Istovremeno ucenjuje ljubavnika, koji daje do znanja: „Nisam ti ja Bećo“, tj. da ne bi tolerisao slična „švrljanja“. Pogrešno je misliti da je Bademi stalo do Alije: insistirajući na tome da joj pomogne oko boljeg zaposlenja i na braku koji bi je odveo sa periferije, pokazuje kako su ambicije spojene sa avanturizmom.
U jednom trenutku, junakinja beži kod sestre u Sarajevo. Dok zet predlaže da rađanjem deteta „zakrpi“ brak koji je čini nezadovoljnom, Kuduz se pojavljuje na vratima sa njenim bratom. Daidžina reakcija: „Gdje je kuja?“ danas naročito smeta čistuncima nesvesnim koliko je sve ovo, nažalost, veran prikaz mentaliteta homo balkanikusa. No, Bademin problem je prevashodno u tome što ni sama nema dovoljne argumente da se brani, a motivacija joj je više sadržana u osećaju nego realnoj uskraćenosti. Kuduzu je tako nešto apsolutno nedovoljno, s obzirom na to da i sam robuje sili osećanja. Kada kaže: Ti si fin, ja nisam. I ne možemo mi zajedno, Badema u pokušaju da objasni sebe nailazi na, delimično opravdan, zid od činjenice da je potpuno svojevoljno prihvatila brak.
Među najpotresnijim scenama nalazi se ona u kojoj, ponovo kod kuće, junak ističe veru u njenu dobrotu: Da ti samo znaš kol’ko si mi pod kožu ušla! Pa ti si meni ovo dijete dala! Ne znam koje mi je draže, evo – ovdje ste mi se uvukli! Hoće da mi prsne! Dok je grli, Badema plače, potpuno svesna da ne može ništa protiv tako razoružavajuće dobrote, ali i vlastitog nezadovoljstva. Ovo je destruktivna, jednosmerna veza nesrećnih ljudi, a sam dijalog biva bolno gledati i slušati usled intenziteta uzaludnih emocija koje se ne mogu sliti, spojiti i pronaći zajedničko usmerenje.
Badema je, naročito u opisanim trenucima, zapravo ponajviše nalik Emi Bovari: infantilna, uvek uskraćena, zagledana u nepostojeći ideal. Balkanski patrijarhalni „moral“ takav tip žene jednostavno otpisuje kao histeričnu bludnicu, koju biva razumljivo, čak poželjno eliminisati sa neuspelog porodičnog portreta.
Do raspleta dolazi po njenom naglom, užurbanom bekstvu od kuće. Sa detetom se sklanja u Alijinu prikolicu iznad grada, po najjačem nevremenu. Pronašavši je, Kuduz izvodi Amelu i smešta je u automobil pored Salema, pa se vraća unutra i raspravlja sa Bademom. Svađa prerasta u fizički okršaj, pri čemu još jednom problematična scena biva prikazana spolja, tek nagoveštena ženskim vriskovima i junakovim izlaskom, te bezglavim bežanjem preko – mosta. Sada mesto dobija svoju zaokruženu, inverziranu ulogu: simbolično spajajući svetove, koji se ovde nikako ne daju pomiriti, most obično obećava izlaz, koga za njih nema.
Efektna scena sahrane potvrđuje statistički, ali nikako suvišan podatak da je Badema imala dvadeset osam godina, otprilike desetak manje od Kuduza. Odmah zatim sledi tužna slika napuštene Amele, koja se ne igra sa drugom decom, pa joj daidža zato pravi Sneška na sankama.
Potera za Kuduzom, skrivanje i jatakovanje, uz odgovarajuće „akcionu“ prateću muziku, zauzimaju ostatak filma. Bademina prijateljica ga, pomažući, pita „zašto nije, umesto žene, ubio onog njenog?“ Najupečatljivija je vizija pokojnice, sa pokrivenom kosom i cvetom koji je nosila na venčanju, dok govori:
Nisi ti meni mrzak. Samo je u mene srce preveselo. Ne mogu ti ja, Bećo, biti na jednom mjestu. Ja vičem – stani, Badema, kud si navrla? – a noge same odoše, haj-haj! Šta ću, ne mogu ništa kad sam takva. I neka si me, vala, ubio.
Poslednja rečenica predmet je kontroverzi, jer je iznenađujući broj gledalaca i analitičara shvata bukvalno, kao nekakvu apologiju ubistva, a ne bunilo iscrpljenog čoveka u bekstvu, mučenog savešću, koji time što priviđa pokušava naknadno da shvati suprugu, ali i opravda svoj čin. To nije odbrana, već grozničavi teret podsvesti i onespokojavajuća potvrda mentalitetske ukalupljenosti.
U razrešenju, po osveti policajcu i suparniku, begunac biva uhapšen dok je pokušavao da vidi dete. Efektna je i potresna scena na sudu, sa minđušom (važan motiv iz ranijeg toka priče), te Amelino brojanje ispred ćelije. Kraj naracije, ipak, obeležava odsečno: „Lažeš!“ mlađeg mašinovođe starijem, čime se obesmišljava pokušaj izgradnje maskulinog mita o heroju-osvetniku povređene časti.
Ono što autori nisu mogli znati kada su u okviru odjave naveli da će, po isteku zatvorske kazne, 2001. „Junuz Kečo imati 58 godina“, bilo je da njegovoj priči sleduje brži, još tužniji kraj. Zajedno sa Amelom, 1993. ga je pokosio snajper.
Izdvojila bih prefinjenost celokupne realizacije; izvanrednu glumu, posebno dvoje glavnih zvezda, Ćustića i Bogdanovićeve; atmosferičnu i srceparajuću muziku; fantastičnu i preslatku devojčicu (mojoj generaciji sigurno poznatu i zbog „repovanja“ sa Zdravkom Čolićem u pesmi „Čaje šukarije“); kao i specifičan humor polulokalnog tipa (npr. natpis kod Anđe, iznad flipera: Zabranjeno sjedit nako!). Snežana Bogdanović je za glavnu žensku ulogu nagrađena prestižnom pulskom „Zlatnom arenom“, a film je na festivalu u Vrnjačkoj Banji dobio priznanje za najbolji scenario, uz nekoliko nominacija na evropskom nivou.
„Kuduz“ je istovremeno film povodom koga su se vodile, a u današnjem vremenu pokreću se i nove, brojne polemike. Ne oko njegove umetničke vrednosti (koja je, uostalom, neupitna), već eventualne poruke u svetlu utemeljenosti na realnim događajima. Poziva li na nasilje nad ženama? Opravdava li brutalno ubistvo preljubnice? Slavi li antijunaka? Sve ovakve i slične nedoumice su, zapravo, bespotreban rezultat učitavanja, što ipak ne znači da ne postoje prave dileme podstaknute pričom. Recimo, neka od sledećih: je li Kuduz ikada trebalo da se oženi Bademom? Da li je ona potpuno negativan lik? Ili je svemu, ipak, krivo okruženje?
Jedno je sigurno – pred nama je tragedija, već samom činjenicom da se od početka jasno naslućuje kakav kraj vreba glavne junake. Njihova veza je osuđena na propast jer u zajednicu ulaze sa drastično suprotnim očekivanjima, težnjama i karakterima koji se ni u teoriji ne mogu složiti ili učiniti da sve dugoročno funkcioniše. Pitanje zašto je Kuduz ubio Bademu? ima otprilike onoliko odgovora koliko i zbog čega Raskoljnikov okleva da se preda policiji? ili koji su razlozi bekstva Karenjine sa Vronskim? U tome, naravno, leže složenost i snaga Sidranovog teksta. Nije to otelovska drama zločina počinjenog iz strasti ili (isključivo) ljubomore. Kuduzov postupak podstaknut je izneverenom nadom u ostvarivost utopijskog sna o porodici, sigurnosti, domu – kao što je Bademin nemir posledica druge iluzije, utemeljene na ličnoj prošlosti i „izgubljenom raju“ radničke klase. Njih dvoje su, kao sušte suprotnosti, otelotvorili kobni sudar patrijarhalnog sa slobodoumnim, asketskog sa putenim, sivila i bede socijalnog okruženja naspram sna o boljem, nesputanom životu, a što Kenovićeva majstorska režija i ambijent dešavanja od prvih kadrova nedvosmisleno ističu u prvi plan.