komentariše: Isidora Đolović
Kada je Suzan Sidelman odlučila da, inspirisana francuskim ostvarenjem iz sedamdesetih „Selin i Žili se voze čamcem“, desetak godina kasnije snimi sopstvenu odu ženskoj mnogostrukoj naravi (obeleženoj nijansama i varijacijama u rasponu od zbunjivosti do samopouzdanja, od fatalnosti do krhkosti) i alternativnoj sceni Njujorka doživljenog kao urbana uvrnuta bajka u kojoj je sve moguće, nastao je jedan od najreprezentativnijih filmova te decenije. „Očajnički tražeći Suzan“ (Desperately Seeking Susan, 1985) odmah postiže veliki komercijalni uspeh i pobira jednako pozitivne ocene kritičara, dok se odluka da prvobitan izbor za glavni ženski dvojac – Dajanu Kiton i Goldi Houn, ipak zamene svežijim, mlađim licima, pokazala hrabrim potezom koliko dobrom procenom.
Roberta Glas (Rozana Arket), domaćica iz Fort Lija u Nju Džersiju, živi situirano, ali potpuno isprazno. Njen suprug Geri (Mark Blum) uspešno trguje hidromasažnim kadama i saunama, obraćajući više pažnje na nove reklame za svoju firmu nego na Robertu, a svakako radije uvažavajući mišljenje autoritativne sestre Lesli (Lori Metkalf). Zato Roberta posvećenički prati tzv. oglase lične prirode u dnevnoj štampi, naročito prepisku tajanstvenog para koji se prema šifri očajnički tražim Suzan sledi i sastaje širom Sjedinjenih Država. Ovoga vikenda, kako otkriva, planirano je da se nađu na njenoj teritoriji, pa Roberta ne može da obuzda radoznalost.
Iza lozinke, koja je u vremenu pre mobilnih telefona i društvenih mreža svakom kontaktu pružala mnogo više izazova i vrednosti, kriju se avanturistkinja Suzan Tomas (Madona) i njen „neobavezni“ dečko, muzičar Džim Dendi (Robert Džoj). Po sopstvenom priznanju, on je godinama uporno „juri“, ali neuhvatljivoj Suzan, iako se odlično slažu i deluje da ga iskreno voli, jednostavno ne uspeva da se zadrži na jednom mestu. Baš veče pre dogovorenog sastanka provela je u hotelskoj sobi, pored sumnjivog Brusa Mikera, po iskradanju „zaplenivši“ par neobičnih, glomaznih naušnica sa motivom Nefertiti. Suzan kroz život prolazi poput vetra, ne brinući mnogo gde će predahnuti i šta lako trampiti za trenutnu potrepštinu. Rođeni je nomad.
Upravo jedna razmena pokreće niz događaja. Roberta iz zasede posmatra susret ljubavnika, odlučivši da ostatak popodneva prati Suzan po gradu. Potonja je odbila da se dosađuje u kombiju Džimovog benda dok narednih par dana imaju svirke, pa namerava da za to vreme bude „padobranac“ u stanu drugarice koja radi kao pomoćnica mađioničara. U jednoj radnji polovne robe (second hand) impulsivno zamenjuje svoju upečatljivu jaknu za čizme, koje inače nema dovoljno novca da plati – a isti komad garderobe opčinjena Roberta odmah zatim kupuje za sebe. Ni jedna, ni druga ne zna da su u džepu ostali ključevi staničnog ormarića sa prtljagom i naškraban broj kontakt-telefona koji je Džim devojci ostavio kako bi se, u slučaju nevolje, obratila njegovom prijatelju Dezu (Ejdan Kvin). Ne znaju ni da je mafijaš Miker istoga jutra likvidiran, pa se Suzani za petama nalazi opasni tip Nolan (Vil Paton), a koji je od nje video samo leđa u famoznoj jakni (sa masonskim znakom piramide i oka) i plavu kosu; te da su minđuše iz torbe vredna i opljačkana roba.
U prvom od niza zabuna, tik pre nego što se nađu radi vraćanja pronađenog ključa, Suzan policija privodi zbog neplaćanja vožnje taksijem, a Robertu Nolan onesvesti i opljačka na šetalištu. Udarac joj izaziva gubitak pamćenja, usled čega ne zna ništa o sebi, osim onoga što može otkriti Suzanina jakna koju je obukla. I dok jedna nastoji da vrati svoje stvari natrag, a druga da se seti ko je zapravo, Geri pokušava da se izbori sa čudnim osećajem usled neobjašnjivog nestanka žene, a Dez sa privlačnošću prema neznanki za koju veruje da je devojka njegovog prijatelja.
„Očajnički tražeći Suzan“ je, ne može se baš reći komedija (iako je zaista zabavan, film ne odlikuje mnogo humora u pravom smislu te reči), ali sasvim sigurno drama zabune (identiteta). Skoncentrisana je, pre svega, na Robertu – jer Suzan, mada joj se ime nalazi u naslovu, sa svojom ličnošću nema ni najmanji problem. Ona je samosvesna, zadovoljna sobom, pa više kao lajtmotiv prolazi kroz film, povezujući ostale niti ili učesnike priče svojom (trenutnom) neprisutnošću. Svi su u određenom smislu očajnici i tragaju za Suzan (važna značenjska nijansa: upotrebljeni izraz „seek“ pojačan je u odnosu na „search“), ko god i šta god verovali da je ona.
Otuda veoma uspešno primenjena tema lažne dvojnice počinje da se gradi od uvodne činjenice da romantična Roberta u frizerskom salonu, sa ostalim dokonim „trofejnim suprugama“ komentariše uzbudljivost Suzanine romanse, onaj žar kakav joj samoj nedostaje. Na to se logički nadovezuje scena iz doma Glasovih, gde je Roberta, sa sveže napravljenom frizurom „koja se njenom suprugu dopada“, usamljena usred gostiju i galame. Kasnije je vidimo dok u savršeno sterilno beloj kuhinji sama jede tortu, a kada Suzan bude pronašla njen dnevnik i skrivane priručnike za samopomoć (pa čak i poboljšanje seksualnog života), potvrđuje se jednoličnost i pritajeno nezadovoljstvo bogataškom bajkom.
Zamena jakni i privremena amnezija čine da Roberta na neko vreme „uskoči“ u Suzanin svet i, redom, stigne do Dezovog stana, „Magic Club“-a gde se prijavljuje za mađioničarevu asistentkinju (umesto upravo otpuštene drugarice prave Suzan), čak i policijske stanice – zabunom optužena zbog prostitucije, a nakon bekstva od Nolana i još jednog ošamućujućeg udarca koji joj vraća pamćenje.
Prelazak je dvosmeran, pa Suzan takođe „uzurpira“ njen životni prostor, ali u suprotnom svojstvu, na neki način ponovo povezana sa naslovom. I sada je ona ta koju traže, tačnije, kojoj se Geri obraća za pomoć prateći trag kupljene „čudne“ jakne. Razlika je u tome što Suzan ne biva preoblikovana uticajem drugih sredina, ne menja garderobu niti ponašanje: dobar primer pruža boravak u domu Glasovih, koji zapanjujuće brzo uspeva da prevrne naglavačke.
Nosioci priče su Roberta, Dez, a na samim okvirima i Geri, kao akteri u međuvremenu formiranog trougla pronalaženja smisla, oslobađanja iz stega nezadovoljavajućeg života. Dez radi kao kinooperater i raznosač. Odmah saznajemo da mu je bivša devojka-snob upravo ispraznila stan od nameštaja, ostavljajući trake i mačku kao jedinog sapatnika, ali se junak sa time nosi prilično stoički. Rečeno uključuje i novu poznanicu, koja kao da na svakom koraku sa sobom donosi nevolje.
Madona se u ovom periodu nalazila na samom početku karijere, već uspešna zahvaljujući ploči „Like a Virgin“, ali neizvesno da li samo još jedna zvezda za kraće staze. Naročito iz današnje perspektive, film je označio prvu ikoničnu fazu njenog kameleonskog šoubiznis puta, u svakom pogledu: od prepoznatljive garderobe, do hita „Into the Groove“, ujedno najupečatljivijeg dela muzičke podloge (ironično, zbog autorskih začkoljica potpuno odsutnog sa zvaničnog soundtrack-a). Često kritikovana zbog trapave i amaterske glume, ovde ulogu iznosi baš kako i koliko je potrebno. Suzan harizmom i značajem za pokretanje radnje naprosto krade svaku scenu u kojoj se pojavi, dok Madonina aura velike zvezde ne može proći neprimećeno.
Dotle su Rozana Arket i Ejdan Kvin dovoljno šarmantni, glumački jaki i upečatljivi nosioci dramskog aspekta priče. Arketova je osvojila nagradu BAFTA i nominaciju za Zlatni Globus, ali (još jedna ironija) u kategoriji „sporedne ženske uloge“, jer su promoteri smatrali da bi trebalo što više isturiti pop zvezdu u usponu, zarad privlačenja tinejdžerske publike. Robertino vremenski munjevito, ali u izlaganju uzročno-posledičnog niza zaista postepeno stizanje do važnih otkrića, izvršeno je sa punom uverljivošću. Raspolažući tragovima koje nalazi u jakni, sledeći intuiciju, još pretežno (i razumljivo) zbunjena, posebno interesantno se „snalazi“ na mađioničarskim programima. Njena nova, (prema Dezovoj oceni, preterano) ekscentrična garderoba i uvijena („divlja“) frizura, pored toga što je dodatno poistovećuju sa Suzan i uslovljavaju konfuziju kod ostalih, služe da posreduju prilikom izvlačenja iz čaure udobnosti, ali i dotadašnjeg „zlatnog kaveza“.
Geri ne zna da objasni zašto mu je uopšte stalo da vrati suprugu kući. Jasno je kako niti sluša, niti vidi Robertu. „Sablažnjivo“ slobodnim i opuštenim kretanjem kroz njihovu vilu, Suzan skreće pažnju na ono što mu dotle nije ni dolazilo do svesti: sav taj nagomilani novac nije dovoljan za nečiju istinsku sreću.
Suzan i Džim simbolizuju drugu stranu, nesputanu i naučenu da uživa u malim stvarima. Iako on Dezu u poverenju saopštava želju da se oženi Suzan (na šta ovaj, misleći kako govore o Roberti, ali nipošto pogrešno, tvrdi da je devojka „isuviše divlja za brak“), poslednja scena, u bioskopu, pored otvorenog završetka naglašava kako je sklad u svakom slučaju tu, a izbor slobodan, ma kako se stvari dalje odvijale.
Kada u završnici napokon dođe do susreta neznanke i Suzan, oči u oči, a stvari se vrate u narušenu ravnotežu, sve je izvedeno bez mnogo reči i objašnjavanja, ali efektno. Kompletna filmska priča ostavlja utisak dobre povezanosti, konzistentnosti. Muzika igra veliku ulogu, baš kao i estetika osamdesetih, izrazito reprezentativna za onovremeni Njujork čiju boemsku, novotalasnu scenu tako lepo promoviše i slavi. Vizuelni markeri su prisutni na svakom koraku: enterijeri (poput Dezovog stana sa vratima oslikanim figurama majstora borilačkih veština, kontrasta bogataške kuće i kreativnog nereda u kome boravi Suzanina drugarica, pabova – naročito „Magic Club“ kao interesantni spoj tridesetih i postmoderne; tu su još podzemna železnica, pastelne boje zidova i pop art), imidž (naročito je slikovita scena Gerijevog ulaska u klub), ulice, a pogotovo garderoba. Čipkaste bluze i rukavice bez prstiju, bižuterija, kratke čizme, „pufnaste“ suknje i vojničke jakne, raznobojna šminka, sve ono što je upravo Madona lansirala kao vodeću modu, dominira kostimografijom filma.
Među legendarne scene svakako spada jedna od prvih, gde Suzan leži na podu sobe i fotografiše se Polaroidom. Zahvaljujući tome, Madonu možemo samo delimično šaljivo nazvati kraljicom – ne samo popa, nego i – prvih „selfija“.
U komiku apsurda ubrojila bih čitavu sekvencu Robertinog bežanja sa kavezom u kome su golubovi, neodvojivim prtljagom čak i dok je privode u zatvor. Bitni su motivi stakla/delimičnih ogledala: prvi put dok Roberta ravnodušno posmatra svoj lik okrenuvši se od graje pred televizorom (i Gerijevom reklamom), a drugi put kada je Dez slučajno ugleda ujutru, kroz akvarijum koji ih razdvaja i verovatno se baš tada zaljubi u nju.
Naravno, prizor Ejdana Kvina sa mačkom u rukama takođe je neverovatno upečatljiv.
Moglo bi se reći da ostvarenju u potpunosti polazi za rukom da zarobi duh svog vremena: potrošačku groznicu i trku za sticanjem (Geri) s jedne, hedonizam i želju da se zabavlja (Suzan) sa druge strane, a pokušaje da se opstane, ujedno bivajući koliko-toliko veran samom sebi (Dez i Džim), negde na sredini između prethodne dve opcije. Još smelije posmatrano, figura Suzan jeste ono što, zapravo, svi traže, svesno ili ne – sloboda u integritetu. Stoga je zaštitna tema („Into the Groove“), sa podstičućim uvodnim uveravanjem: ...and you can dance, for inspiration, savršena himna takvih nastojanja. Podijum, noćni život, alternativna supkultura velegrada, postavljeni su kao protivteža dnevnim dužnostima i jurnjavi za samoodržanjem u materijalnom smislu, koje od ličnosti s vremenom pravi obezvoljene ljušture. Takva je i Roberta bila kroz pune četiri godine braka, dok želja da se svojim očima uveri u postojanje „fantomskog“ para iz oglasa nije dovela do bukvalnog udara koji je pokrenuo iz učmalosti.