piše: Isidora Đolović
Svakome bar jednom naiđe dan kada sve teško pada i kada imate utisak da vam se uopšte ne živi. Sve deluje pogrešno, bez smisla. Onima koji poznaju zamku depresije, u koju se pada bez upozorenja i nikada više olako ne koristite frazu „osećam se deprimirano“, takva stanja mogu da se rastegnu na čitave sedmice, u najgorem slučaju i mesece. Postoji kliše o noći kao najgorem dobu za melanholične, ali možda su ipak podmuklo opasnija – jutra, baš zbog svoje naravi kojom najavljuju novi početak, „menjaju sve“ i uveravaju kako su „pametnija od večeri“. Takva, prevarantska priroda, možda ih zapravo čini posebno teškim i, kada osvanu kao u trenutnoj kasnoj zimi – sumorna i siva – naročito pogoduju javljanju obeshrabrenosti. Nije ni čudo što, onda, solidan broj pesama tematizuje osećaj stvoren ironijom doba dana predviđenog da probudi nadu, označi regeneraciju, obriše tragove (stvarnosnih) košmara. Ta tmurna, još maglovito bunovna jutra koja vas nemilosrdno stežu u svojim kandžama, suočavajući sa greškama, kajanjem, samoobmanama, u blato srušenim nemilosrdnim perfekcionizmom, farsom koju živimo danom što upravo nastaje – bude nas iz zabluda kroz grubo otrežnjenje. Njihove pesme nemaju moć, ali ni nameru da izleče ili podignu, ali zato često znaju biti najbolji mogući, nužni manevar izbavljanja od pogrešnih uverenja. Ili makar donosioci neosporno poetične sete koja, opet, uliva izvestan šarm sveokružujućem sivilu....
U pogledu radne aktivnosti, jutarnja sam ptica, bez dileme. Ne traje to oduvek, ali iz studentskih dana se pretvorilo u, donekle možda i fanatičnu, rutinu. Ako do podneva obavim barem polovinu zacrtanog, smatram dan uspešnim – lakše mi je da ustanem u četiri ili pet nego da radim noću, kada moja koncentracija, od umora i protiv volje, naglo opada. Ipak, zaokupljenost nikad ne uspeva da zavara tragove ranojutarnjoj melanholiji, spreči da primetim univerzalnu potištenost tog doba između sna i jave, niti da se usput prisećam nekih ranijih, sličnih jutara. Zapravo ih, uprkos svemu, čak krajnje neobično i volim, osećam, uvek iznova proživljavam njihovu i sopstvenu emocionalnu krhkost. I u naizgled prostoj navici, nekada odlazaka zorom u školu ili na fakultet, sada u prvu smenu, tražim i nepogrešivo otkrivam rasute asocijacije na više ili manje upečatljive utiske prošlih dana. Na toj osnovi se, rekla bih, razvila većina pesama u nastavku, povezanih zajedničkim zarobljavanjem otiska jutra na umetnikovoj ispovedajućoj duši, evociranjem uspomene kao okidača za duševno stanje koje snagom razočaravajućeg otkrovenja boji i samo doba nastajućeg dana, unapred prepuštenog ravnodušnosti.
10. The Bolshoi – Sunday Morning
I, eto, baš tom vrstom rezigniranosti odiše pesma britanske alternativne grupe sovjetskog imena. Ukorenjena u prošlom, ali očito još frustrirajuće prisutnom sećanju na nedeljna jutra koja zapadnom svetu pretežno obeležavaju odlasci u crkvu, razračunava se sa uzrokom trajno negativnog utiska i asocijacija povezanih sa tim danom, ističući naknadno spoznato licemerje rituala i nametnutih pravila (We come in fear, to worship here). Mada joj je poruka zapravo oslobađajuća, ton ostaje relativno trom, nevoljno razvučen baš kao nedelja ujutru – negde između prošlog i sadašnjeg, dužnosti i htenja, trezvenosti vlastitog kritičkog mišljenja i bunila nametnutih pravila. Nedeljno jutro junaku pesme stoga ostavlja svojevrsne traume hipokrizijom obeležene prakse koja se, naknadno, nemilosrdno razotkriva.
9. Crowded House – Don’t dream it’s over
Uvek mi je zvučala tako nostalgično, pomirljivo, ali tužno, uprkos opštem smislu koji je sledeći: pronaći unutrašnji mir i snagu, u inat okolini što svim silama nastoji da unese razdor u naše čvrsto zatvorene svetove. Zbog toga sam, valjda, oduvek nesvesno stavljala zarez na sredinu, tako da bude: Don't dream, it's over. (Možda je i zbog jedne epizode u trećoj sezoni „Beverli Hilsa“, na čijem se kraju efektno čuje, a nakon koje serija nikad više nije bila dobra kao do tada.) Melodija struji poput vazduha koji je, slučajno, lajtmotiv i numere odmah iza ove.
8. Psihomodo pop – Rano jutro
Većina poznatih domaćih (rok) pesama sa sličnom tematikom opisuje sledeći doživljaj: svitanje u gradu, na ulicama koje polako ispunjavaju živost i žamor svakodnevnice, dok posmatrač (nazovimo ga lirskim glasom) stoji po strani, izmešten, radoznalo i otuđeno pokušavajući da se postavi prema svemu i istovremeno ostane distanciran, svoj. Davor Gobac uvek poluozbiljnim glasom daje pesmi dvostruku ispovednu notu: sve je nepostojano i lako isparivo, zato opominje na prolaznost mladosti, čija neminovnost biva najogoljenija u samoći ranog jutra. Pesma je, inače, sa ploče „Godina Zmaja“, objavljene – kao što naslov otkriva onima koji poznaju kineski horoskop – (autorki ovog bloga veoma važne) 1988.
7. Oktobar 1864 – Miris predgrađa
Sve pesme Oktobra su neobična fuzija džez-noar-čulnosti, olovnih – a zanosno liričnih metafora, oživljenih Tanjinim moćnim, izražajnim glasom. Kao srednjoškolka sam posebno zavolela sledeću, pa me još uvek stalno vraća tom vremenu, do starog gradskog trga pre renoviranja, mokrog od kiše i možda nekog koncerta ili svirke koji su prethodne večeri za sobom ostavili razbacane limenke i barice prosutog piva. I neba koje se, tako rano, sa tamnim oblacima teško nadvija nad svime. Kao da predgrađa nisu onespokojavajuća već po definiciji .
6. Riblja čorba – U dva će čistači odneti đubre
Dok Bora još nije izgubio glavu, nastala su neka od remek-dela žanra, među kojima i „Buvlja pijaca“. Na njoj i ova vrhunska „socijalno-baladična“ stvar. Niko drugi ne bi umeo da tako precizno i pronicljivo dočara svima poznate slike, poput osluškivanja, u mraku, nesnosnog kapanja vode sa česme, praćenog svešću da bube iz (beogradskih!) kuhinja upravo, u odsustvu stanara, priređuju pir. Prostor je hladan, praznina između ljudi koji ga dele još veća. I samo je Bora mogao da poetizuje stvari poput rutinskih, danas gotovo potpuno izgubljenih najava svitanja za radničku klasu (raznosači mleka, komunalci, polazak u prvu smenu), te izvrši neočekivani obrt (u osam – ću biti daleko), presecanje začaranog kruga navike, da umetne hteli-ne-hteli komično zvučeću crtu (poslaću ti razglednicu: „pozdravi iz Tunguzije“) usred agoničnog percipiranja (pokraj tebe mrtav ležim) života kao tamnice (soba puna očajanja, nemam kuda ni da bežim).
5. a-ha – Early morning
Divna, umirujuća poput glasa Mortena Harketa, obeležena savršenim modulacijama, ova pesma zapravo je izuzetak u odnosu na ostatak liste jer donosi rasterećenje, izvodi iz klaustrofobičnih prostora (out in the fields) i „otvara“ samu melodiju hipnotišućim gitarskim dodatkom postojanom synth-ritmu.
4. Generacija 5 – Ti samo budi dovoljno daleko
Ni sama ne znam zbog čega, ali uvek sam je doživljavala kao ranojutarnje bekstvo, napuštanje starog. Otuda ovo, skoro pa očajničko, formulativno i autosugestivno „teranje demona prošlosti“ deluje manje ljubavno, a ponajviše kao traženje poslednjeg izlaza iz veze koja uveliko guši, uništava. Da dodam malo površnosti, ali stvarno mislim da nije manja stimulacija za simpatisanje pesme zgodni Goran Milošević (Slađanin brat).
3. Haustor – Bi mog’o da mogu
Jutro i za Rundeka simbolizuje raščišćavanje sa prošlošću, ovde otvoreno imenovano, ali za promenu nekako iznuđeno, bez slobode izbora. Zato je pesma znatno liričnija, zagonetnija, traži nešto više saosećanja, jer pre svega ne znamo od čega to pesnički subjekt beži. Jasno je samo da drugog rešenja nema. I da mu nije lako, otuda suze na kraju refrena. Predistorija je takođe dočarana neverovatno bliskim prizorima, od večeri u gradu, obeležene besparicom, do noćnih svetala i mirisa, cvrkuta ptica u zoru...
2. Bulevar – Rano jutro
Zanimljivo, svaki put kada čujem da je nekome Dejan Cukić „gnjava“, dođe mi da dotične skeptike uputim na njegov rani bend Bulevar, naročito ploču „Loš i mlad“. Sa nje je i sledeća pesma, atmosferom naše prestonice (koja, iako nijednom imenovana, prosto ne može da se ne prepozna) neka vrsta pandana ili čak predistorije Čorbine „Dobro jutro“. Ovde je junak još iole neiskvaren, ali neizvesnost povodom ženske strane sinoćne pometnje otprilike je podjednaka (možda je srećna, a možda se kaje).
1. Tifa – Mamurno jutro
Pesma ima dve verzije, od kojih je ona prva, originalna, (naravno) najvernija moguća definicija sopstvenog naslova, odnosno, teme ove liste. Iako produkcijski ispolirana i „čistija“, kasnija jednostavno ne poseduje ni delić duše, temperamenta, tuge, niti celokupnog utiska iskrenosti one izvorne. A nabrojano je, kao što se da čuti, ipak neprikosnoveni dokaz Tifine veštine prenošenja sasvim autentične, prostodušne i istovremeno duboke emocije – glasom, stavom, samouništilačkom ogoljenošću. Naprosto, dok slušate, ni trunku ne sumnjate kako je sve zaista neposredno proživljeno: sve finese, naglašavanje pravih reči, napukline na idealnim mestima, sve ono čega nedostaje naknadno doteranom snimku, a što čini šarm demo verzije.
Na mnogo načina, njome se nastavlja socrealističko-boemski ton albuma Dugmeta i Vatrenog poljupca koje je Tifa otpevao, ispovedajući bol „barske mušice“, čoveka svesnog da je daleko od romantičnog junaka i sveca, da je sigurno sam ponajviše kriv za napuštenost (kako tužna predstava), koji žali, pa ipak – oseća. I te kako! Kvalitet većine pesama sa liste, dočarani ambijent margine, ovde dostiže vrhunac (napolju košava; za šankom dripci, poneka kurva; zore koje su crne i umorne), spojen sa razdirućom patnjom (usne od leda, ruka drhtava; poguren, ćutljiv, vučem se satima), dajući pesmi karakter nezvanične himne svih unedogled ponavljanih, agonično sivih jutara koja su, makar delimično, sama skrivila vlastitu tamu.