piše: Isidora Đolović
Kako nastaje magija? Možda iz razočaranosti koja postavlja zahtev za promenom i novim pokušajima? Krenuti što dalje, iza granice, ako treba i do mitske duge: sa nekim sličnim usmerenjem uobličavala se i vizija Ričija Blekmura, jednog od najcenjenijih svetskih gitarista, čoveka opčinjenog baroknom i renesansnom muzikom koju već decenijama na različite načine povezuje sa rokenrolom. A sve je počelo kao izlet, eksperiment sa ciljem da se u delo sprovedu preokupacije za čiju razradu nije bilo prilike u okvirima njegovog matičnog benda Deep Purple. Da doprinese isprva jednokratnom projektu, angažovan je pevač moćnog glasa i zajedničkih naklonosti prema fantazijskim svetovima, Roni Džejms Dio. Rezultat je prevazišao svako očekivanje samog autora, označivši početak duge i uspešne karijere grupe Rainbow.
Kao suosnivač jednog od najvećih rokenrol sastava svih vremena, Deep Purple, Blekmur se nikako nije mogao pomiriti sa stilom kome su se okrenuli po odlasku Jana Gilana i Rodžera Glovera. Istovremeno nije bilo jednostavno tek tako se odlučiti na potpuni raskid saradnje. Tokom prethodne turneje Purple-a impresioniran predgrupom Elf, predložio je dvojici članova saradnju na predstojećem samostalnom projektu. Trebalo je da se sve i završi te kasne 1974. na Floridi, snimanjem obrade pesme Quatermass-a „Black sheep of the family“ i autorske „Sixteenth Century Greensleeves“ namenjene B strani singla. Pored Ričija i Ronija, učestvovali su čelista Hju Makdauel (član The Electric Light Orchestra ili ELO) i Diov kolega iz benda, bubnjar Geri Driskol. Zadovoljan rezultatom, Blekmur je rešio da ideju proširi na čitav album.
Za potrebe snimanja pojačani ostatkom grupe Elf (basista Kreg Gruber i klavijaturista Miki Li Souli), prelaze u Minhen (tadašnja Zapadna Nemačka), gde uz producenta Martina Birča (dotle stalni saradnik Deep Purple-a, kasnije i Iron Maiden-a) završavaju ploču „Ritchie Blackmore's Rainbow“. Možda pomalo egocentričan naslov ukazuje kako je isprva bilo predviđeno da to bude Blekmurov solo album: međutim, još jednom više nego pozitivno iznenađen, gitarista donosi drastičnu odluku da u potpunosti napusti Purple i postane stalni član novooformljene grupe. Nadalje će, sa izuzetkom njega i Ronija, tu biti sasvim druga ekipa u odnosu na postavu koja je snimila debitantsku ploču, ali nikada zajedno nastupila uživo.
Na albumu koji se pred publikom pojavio 4. avgusta 1975. u izdanju diskografske kuće „Oyster“ za Ujedinjeno Kraljevstvo, odnosno „Polydor“ u ostatku sveta, našlo se devet pesama čiji su koautori Blekmur i Dio:
A 1. Man on the silver mountain
A 2. Self portrait
A 3. Black sheep of the family
A 4. Catch the rainbow
B 1. Snake charmer
B 2. The temple of the king
B 3. If you don’t like rock’n’roll
B 4. Sixteenth century greensleeves
B 5. Still I’m sad
Savremenici iz Britanije odmah su oberučke prihvatili ploču, sa pohvalama na račun „herojsko-fantazijskih tema“ stihova i „inovativnog rokenrol stila“ muziciranja. Potpuno drugačije utiske imao je recenzent iz časopisa „Rolling Stone“, ocenivši je kao „dosadan uradak potpuno anonimne ekipe“. Nažalost, situacija nije mnogo drugačija ni poslednjih godina, pa tako Martin Popof ploču vidi kao dokaz Blekmurovog „kreativnog vakuuma“, „zamornu, zastarelu, ponajviše nelogično presviranu“. Ipak, a što je verovatno jedino zaista važno, njeni tvorci su bili izuzetno ponosni na rezultat. Dio je do kraja života isticao „Ritchie Blackmore's Rainbow“ kao svoju omiljenu ploču ovog benda, a Blekmur tvrdi da je ime projekta trebalo proširiti sa „...and Ronnie James Dio's“, kako ga, uostalom, sam doživljava.
O postignutoj unisonosti svedoči i Šošana Fajnstin, operska pevačica i tadašnja Blekmurova devojka, koja je otpevala prateće vokale na „Catch the rainbow“ i „Still I'm sad“. Prisećajući se prvih koraka ka uobličenju Ričardove (kako ga zove) zamisli, izrazila je uverenje da je grupa ime dobila po mestu „Rainbow Bar and Grill“ na Sanset Stripu, gde su često izlazili sa ostalim poznatim muzičarima; pohvalila producenta Martina Birča i, naročito, druželjubivog, finog i ljubaznog Ronija Dia. U početku je, kaže, dolazio da ih poseti u njihovoj kalifornijskoj kući na plaži, pa je često imala priliku da sedi u sobi koju su mu ustupili i gleda kako piše pesme. Pamti ga kao skromnog, talentovanog, potpuno posvećenog Ričardovoj muzici.
Dizajn omota je delo Dejvida Viljardsona i jasno ukazuje na tematsku osnovu materijala. Zamak ima obrise gitare – kako fanovi već dugo spekulišu, najverovatnije se radi o modelu „Fender Stratocaster“ koji je Blekmur tada koristio. Šarenilo slike je indikativno prikladno, ne samo psihodeličnoj estetici sedamdesetih, već i kao direktno preuzeto iz knjige bajki, ukrašeno važnim diskretnim detaljima. Zamak kao da lebdi u vazduhu, na oblacima – što upućuje na iluziju, snove, ali i nadahnuće koje „podiže“; iznad građevine se nadvija duga – vesnik budućnosti; a vrata iz kojih izbija svetlost prizivaju putnike da zakorače u jedan magični svet.
Prva strana vinila donosi gotovo savršen izbor i raspored numera: dok je „Man on the silver mountain“ (o kojoj ću nešto kasnije, kao delu „top 3“ izbora) postala jedan od zaštitnih znakova benda, danas možda premalo poznata, ali ništa manje dobra je „Self portrait“. Ova stvar predstavlja pravi primer zvuka sedamdesetih, sa svakim slušanjem zvučeći još uverljivije nego prethodni put. Pretpostavljam da tome doprinosi kreirana sugestivna „spirala“ od reči, melodije i dočaranog mračnog duševnog stanja, po svemu sudeći depresije (...draw me away to the night from the day, leave not a trace to be found.../ nothing is real but the way that I feel, and I feel like going down... / down, down, down...).. Najviše mi se dopada solo deonica.
Mada je reč o obradi, Blekmur za „Black sheep of the family“ kaže da je doživljava kao autobiografsku. Ovo je još jedna numera karakteristična za epohu, sa nešto kantri/bluz prizvuka i, naravno, glasom koji predstavlja najizrazitiju odliku, dajući svemu distinktivni šmek. Mislim da nije uopšte potrebno obrazlagati zašto je Dio legenda koju kao pevački uzor ističu neki od najvećih rock/metal vokala svih vremena: poslušajte. Ukoliko ipak tražite razlog ili dokaz, u te svrhe dobro služi pesma „Catch the rainbow“, zatvarajući A stranu ploče (o njoj takođe sledi nešto više priče u nastavku teksta).
Okrenite vinil i eto, mojoj malenkosti barem, najbolje brze numere posle uvodne. Melodijski dočaran misteriozni junak iz „Snake charmer“ uspeva da hipnotiše i slušaoca, uz isticanje blago lakrdijaškog zvučnog efekta i zagonetnog karaktera priče. Vokalne deonice su, kao i na ostatku ploče, impresivne, naročito usled Diove veštine pripovedanja kroz pesmu, izražajnosti i sugestije koju demonstrira. Ubedljivi sklad gitare sa ritam sekcijom do samog kraja čini je pravim hipi-rock modelom kompozicije. Za njom sledi druga moćna sporija stvar, još jedan deo stalne „rubrike“ o najbolja tri momenta izdanja. I možda baš zato što je „The temple of the king“ toliko izuzetna, „If you don't like rock'n'roll“ dolazi kao najslabija. Čini se da Rainbow ovde gubi svoju ubedljivost, dok pokušavaju da budu „vedri“ i „moderni“. Nema mnogo razlike u odnosu na mnoštvo drugih rokabilijem inspirisanih bendova i dobro bi se uklopila u neki od tematskih filmova Džeka Bleka (sa kojim je Dio, decenijama kasnije, zaista i sarađivao). Svirački i pevački korektno, ali zaista ništa posebno.
Po svemu sudeći, „Sixteenth century greensleeves“ je naročito draga svojim tvorcima. Poseduje očigledan srednjovekovno-vašarski (u atmosferi i zvuku), odnosno anegdotski (priča) kvalitet. Dio je šaljivo objašnjavao kako se radi o „crnom vitezu koji s vremena na vreme napušta svoj zamak kako bi otimao device iz obližnjeg sela.“ Na kraju narodu sve to dosadi, pa pokreću hajku, hvataju ga i javno pogubljuju, a sve je izneto upravo iz perspektive onih koji pružaju otpor ugnjetavanju. Sjajno otpevana i odsvirana, sa zanimljivom dinamikom, definitivno zaslužuje bolji status. Naposletku, „Still I'm sad“, još jedna obrada (ovoga puta Yardbirds-a), potpuno preinačava izvornu verziju – ne samo oduzimanjem reči (koje su Rainbow pevali tek tokom turneja), već i sasvim drugačijim tempom. Dosta energična odjava ploče originalu pruža novi karakter, suprotstavljajući se tugaljivosti naslova.
Najbolje od albuma – obavezne 3:
3. „The temple of the king“. Ako je (prvoplasirana) „Catch the rainbow“ upadljivo lirična, ovde se radi o izrazito epskoj temi protkanoj filozofskim nagoveštajima. Duhovno putovanje za cilj ima spoznaju, postignutu kroz dodir sa neodređenom arhaičnošću. Priča o hodočašću u potrazi za odgovorima, sudbinom i prosvetljenjem ostavlja nekoliko tragova koji ukazuju na njenu drevnost (time remembered well), moguću istočnjačku lokalizaciju (year of the fox; strong young man of the rising sun), ritualnu praksu i kasniji vremensko/prostorni otklon usled dovršenja misije (there in the middle /… far from the circle). Dopada mi se postepeni, gradacijski efekat koji strofe i refreni postižu bez ijednog upadljivo povišenog tona, suptilnošću instrumentalne podloge i sjajnih stihova koji dočaravaju trenutak otkrovenja: ...and than like the rush of a thousand wings, it shines upon the one. Sve u svemu, izrazito dostojanstvena i elegantna tema.
2. „Man on the silver mountain“. S vremenom zasluženo postavši nešto poput poslovične „lične karte“ benda, zaista sadrži sve reprezentativno za Rainbow i samim tim je idealno što baš ona otvara njihov debitantski album. Krenimo samno od karakterističnog, poigravajućeg uvoda i uspostavljenog ritma, te impresivnog Diovog glasa punog kontrole, kadrog da odmah opčini. Kompoziciju, uopšte, odlikuje nešto zapovedničko, usled čega se bez sporenja nameće kao najubedljiviji deo ploče.
Što se značenja stihova tiče, uvek mi je zanimljivo, mada zaista neshvatljivo, što mnogi tvrde kako „ne govore ni o čemu“, odnosno, nemaju smisla, „ali zvuče moćno zbog načina na koji ih Dio peva.“ Ne bih se složila da su reči tek tako, nasumično nabacane, a očigledno to nije smatrao ni sam interpretator, ističući kako se pesma poigrava sa temom bogolike figure od koje ljudi očekuju spas i nadahnuće. Mislim da su izrazito uspelo složeni opisni kontrasti iz strofa, zasnovani na spajanju spoljne percepcije i istinske prirode uzdignutog idola (I'm a wheel/ ... I can roll, I can feel – and you can't stop me turning; I'm the sun... / I can move, I can run – but never stop me burning) ili kasnijeg dokazivanja moći kontrole (I'm the day/... I can show you the way/ .... I'm right beside you; I'm the night/... dark and light/… with eyes that see inside you). Kulminacija je, naravno, predrefrenski deo: Come down with fire, lift my spirit higher. Someone screaming my name, come and make me holy again, koja ostavlja namernu nedoumicu po pitanju tačke gledišta iz koje se govori, a sve to usled naglo, u sekundi zamenjenih perspektiva. Muzika navedene obrte savršeno prati i ponavlja.
1. „Catch the rainbow“. Ne samo najlepša na ovom albumu ili u Rainbow diskografiji, već sigurno jedna od najboljih balada ikada. Pevač je opisivao kao „malu, neobičnu srednjovekovnu ljubavnu priču“ između konjušara i dvorske dame, „pesmu na koju su on i Riči veoma ponosni.“ Melanholična je i puna emocija, divnih slika koje plove zajedno sa muzikom, istančane glasovne interpretacije. Lirski subjekt ne krije nepomirljivu klasnu razliku, niti veruje u promenljivost sudbine (dotaknutu metaforom „točka sreće“), budući da takve životne okolnosti previše čvrsto vezuju ljude za ono što i gde jesu (dvostruka mogućnost tumačenja „gvozdenih lanaca“, kao nečega što štiti, ali i sputava). Završnica naročito pojačava sanjivu prirodu pesme, a stihove moram da prenesem u celini, jer su toliko divni i osećajni.
When evening falls, she'll run to me,/ like whispered dreams your eyes can't see.
Soft and warm, she'll touch my face,/ a bed of straw against the lace.
We believed we'd catch the rainbow, ride the wind to the sun, / sail away on ships of wonder...
But life's not a wheel, / with chains made of steel, / so bless me. Come the dawn...
***
Danas se čini da su kritičari, kako ondašnji, tako i savremeni, uopšte ne uzimajući u obzir kontekst i genezu ove ploče, prilično nepravedno strogi. Isprva planiran da bude samo bočni projekat već afirmisanog, u popularnosti matičnog benda ušuškanog virtuoza, album se tokom stvaralačkog procesa iskristalisao i uobličio do samostalne celine pojačane spontanim vodećim konceptom. Iako tek početak zasebnog dela uspešne karijere, više od nagoveštaja stvara utisak izostanka uobičajene trapavosti, čak i kada govorimo o numerama koje tonom i raspoloženjem nisu na nivou pretežnog. Debi grupe Rainbow – u trenutku kada se zapravo još nije ni znalo da će (ona) to postati, odaje veliku sigurnost i muzičko iskustvo uključenih saradnika, spojene sa svežinom uzbudljivog iskoraka i mogućnosti noviteta.