„Ovo malo duše“ (1986)

komentariše: Isidora Đolović

Postoje u svakoj kinematografiji „mali“ filmovi, skoro pa sasvim nepoznati, koje s vremena na vreme emituje poneki domaći televizijski kanal, pa se iznenadimo što ranije nismo znali za takvu lepotu i genijalnost. Ima ih i, srećom, još pronalaze puteve do nas, dokazujući neuništivu, optimističnu opravdanost vere u to da istinske vrednosti ispune svoju svrhu kada god i na koji god način se to desilo, bez pompe, nametljivosti, uzdajući se samo u svoju polaznu ideju i duboku potrebu da se ona izrazi. „Ovo malo duše“ pripada toj grupi ostvarenja. Nastao pre nešto više od tri i po decenije, film u režiji Ademira Kenovića i prema scenariju Ranka Božića donosi sumornu, a ipak tako toplu priču o preranom odrastanju u posleratnoj Bosni, te neumitnoj sudbini kao jedinom krivcu za loše stvari koje se dešavaju poštenim ljudima.

Odmah zapada za oko, pa vredi najpre pojasniti: film je netipično kratak (traje svega sat i petnaestak minuta) i upadljivo produkcijski „tanak“, što otkriva njegovu televizijsku namenu. No, uprkos tome, odsustvo vizuelne spektakularnosti višestruko nadoknađuju sklad dramaturgije, kreiranog verodostojnog ambijenta, dobrog scenarija, muzičke podloge (kompozicije Esada Arnautalića), prirodnosti glumačkih izvođenja i snažne emocije koju drama izaziva. Ništa u njoj nije suvišno, lišeno efekta, ali ni sasvim ogoljeno i uprošćeno. Zapravo, baš zahvaljujući jasnom rasporedu epizoda i simbola, kao i od početka na pravim mestima unošenim pripovednim sekvencama, stvoren je utisak kakav stičemo dok čitamo književno delo.

Kao i u svom sledećem filmu, „Kuduz“ (o kome sam pisala OVDE), Kenović bira da priču otvori scenom dolaska voza na seosku stanicu i naracijom kao okvirom za radnju koja sledi. Ovoga puta razgovor vode poštar (Boro Stjepanović), Latif (Saša Petrović) i stari Jusuf (Zaim Muzaferija), provlačeći glavne anticipirajuće motive: godina i starosti (kroz temu Jusufovog stalno odlaganog testamenta), žena (parabola o Ademu, „božjim jabukama“ i prvom grehu), protoka vremena i smisla života. Slušajući starčevu interpretaciju priče iz Kur'ana, prisutne i u biblijskoj tradiciji, Latif najpre zaključuje: Hiljadu godina? To bi bio život! Međutim, čuvši razlog što se Tvorac razgnevio i oduzeo čoveku sve dotadašnje privilegije, na Jusufovo: Ženetina ga navrti da trgaju jabuke, Latif reaguje sa: O, jeb'o joj ja mater! Time se odmah razotkriva mizoginija patrijarhalne sredine, kao i suštinsko nezadovoljstvo njenih predstavnika vlastitim bračnim zajednicama. No, uveden je još jedan zanimljiv kontrast, između dolazeće modernizacije (sugerisane već stizanjem voza u zabit) i tradicionalnog poimanja sveta, jer, poštar u odlasku upozorava kako to što pričaju „spada u religiju“, a ona je „opasna za narod.“

Nastavak njegovog puta prati setna lajtmotivska muzika, ujedno obeležavajući zvanično otvaranje filmske priče. Poštar se na konju, svom „kljusetu“ kome stalno preti da će biti zamenjeno biciklom (idealom novog doba), zaputio u selo, supruginom bratu Ibrahimu Haliloviću (Branko Đurić Đuro). Njegova žena je već neko vreme teško bolesna, smeštena u tuzlansku bolnicu, a sada stižu vesti da bi trebalo otići po nju i dovesti je kući. Dok se deca raduju, verujući kako to znači da je ozdravila, Ibrahim nije baš siguran u to. 

Pored najstarijeg sina, četrnaestogodišnjeg Nihada (Davor Janjić, fantastičan u svojoj prvoj ulozi), tu su kći Edina i najmlađi dečak, koji se igraju pored ovce kanapom vezane za drvo. Teško da može biti rečitije slike teške ubogosti od devojčice podšišane na kratko, čiji pol eventualno odaju samo sirotinjske šalvare i ozbiljno držanje ispunjeno prerano stečenom svešću o položaju u društvu i perspektivi koja je čeka. Dok razgovaraju o Tuzli, za ovu decu očigledno pojmu koji označava širinu sveta i sanjanu daljinu, Edina ističe kako, sve i da se „mati nije oporavila, pa da ipak moraju ići da je posjete“, ona ne bi imala šta da obuče, ni obuje. Za vas muške je svejedno, nastavlja, vi možete svakako, dodajući da zapravo ne veruje da će ikada prekoračiti granice seoske sredine kojoj pripada. Malecki, sličan Tadiji iz „Varljivog leta '68.“, pomno slušajući sestru zaključuje: Ako hoćeš da te vodim u Tuzlu, nemoj se udavati.

Nihad se za to vreme igra sa prijateljem, kladi u to da sme uzjahati poštarskog konja, ali najčešće po završetku radova, u samoći, praćen psom drži monolog šetajući po livadi. S obzirom na to da je školu napustio nakon četvrtog razreda, sva znanja o svetu sada dobija posredno. Njegova uzrečica i ujedno ograda glasi: „rekao mi tetak“, s obzirom na to da sve što od njega čuje uzima s rezervom. Autoritet po pitanju činjeničnih podataka mu je Senada (Branka Bajić), kći komšije trgovca, vršnjakinja i najbolja prijateljica koju malo podrugljivo zove „školarka“. Dečko koristi svaku priliku da ode do njene kapije i provede bar neko vreme u razgovoru –  ne samo kako bi se raspitivao za drugove koji su nastavili školovanje ili joj postavljao knjiška pitanja. Mada, naravno, uglavnom pričaju o svemu tome, veću snagu ima ono što ostaje neizrečeno. Između Nihada i Senade stidljivo se javlja prva, čista, potpuno iskrena ljubav. Na Jusufovu opasku: A vas dvoje, ašikujete? Ako, ako..., on se tipično dečački duri, dok Senada kao da ne primećuje aluziju.

To je jedina svetla tačka u, po svemu ostalom, sivoj svakodnevnici Halilovića. U Ibrahimu odmah prepoznajemo slomljenog, snuždenog čoveka (kog Đura igra sa razoružavajućom uverljivošću). Saopštivši mu da nema nade za bolesnu suprugu, lekar sugeriše da je povede kući i omogući joj što lakše poslednje mesece, sa naročitim naglaskom na uslišenju svake želje koju izrazi. Atmosfera koja obavija majčin povratak je zlokobna i obeshrabrujuća. Kako bi joj obezbedili prostor i mir, porodica se još više stiska u ionako maloj, skromnoj kućici. Naročito je potresna scena kada otac namerava da puškom ubije psa Pujdu, jer je „cijele noći zavijao“ i time smetao nesrećnoj ženi. Deca ga nekako odgovaraju, pa odvode ljubimca u vagon odvojen od kompozicije, gde ga ostavljaju sa vodom, hranom, ceduljom (između ostalog kaže: za koru hljeba radim šta hoćeš) i nadom da ga neko nađe i udomi.

Posebno je važan Ibrahimov monolog sestri, o siromaštvu i slozi uprkos svemu, pa nadama koje su mu sada, ženinom bolešću, sve do jedne propale. Motiv poslednje želje biva uveden kroz majčinu tugu što „neće videti kako joj makar jedno dete sklapa brak.“ Naravno, Ibrahim se okreće Nihadu, ali on oseća stid i odbija ma i samu pomisao. Ispitujući teren, tetka i otac se zanimaju za to „ima li kakvu curu“, pri čemu se kao prva, najlogičnija opcija nameće Senada. Međutim, Nihad još nije spreman da samom sebi prizna osećanja prema devojci kao osobi drugog pola. Posmatrajući je kao uzvišenu, nedostupnu, srodnu dušu, naivno kaže: Senada, pa, ona mi dođe k'o jaran, na šta tetka objašnjava: Ne može žensko biti jaran. Tako je oduvijek bilo. Žena, nastavlja ona, muškarcu može biti majka, sestra, uopšte srodnica, može mu biti i supruga – ili „ništa“. Svaki drugi vid povezanosti je, dakle, prema shvatanju zajednice nemoguć.

Senadin otac, kome se Ibrahim direktno obraća, ima razumevanja i saoseća sa nezgodnom situacijom, ali odbija predlog. Pojedini teoretičari u ovome vide osnovu za isticanje klasnih razlika, međutim, iako jeste činjenica da Senada pripada višem staležu u odnosu na Nihada, to ne igra presudnu ulogu u očevoj odluci. Trgovac sasvim opravdano smatra da su oboje deca i da je, naprosto, prerano, pa bi bila strašna greška pogurati ih u brak.

Rešenje stiže iz drugog mesta, posredstvom teče koji iznosi predlog da se dovede rođaka nekog Ragiba bunardžije, devojka koja ima skoro dvadeset godina, a nigde u bližoj okolini stasalog momka. Ibrahim isprva sumnja („neću da mi bilo šta uđe u kuću“), naposletku prihvativši. Svadba se odigrava u znaku nesklada: bez pesme, ali sa sviranjem kola; mladoženja nosi preveliku odeću; nevesta je poput Stankovićeve Sofke upadljivo starija i iskusnija. Prelaz u svet odraslih je momentalan: pošto se tetka i teča sele u Tuzlu „da budu proleteri“ (on na novi posao u fabrici, a ona najpre u večernju školu), Nihad dobija njihovu kućicu, konja i posao lokalnog poštara. Takođe, dečkovom odbijajućem ponašanju prve bračne noći suprotstavlja se mladina inicijativa – na predlog da vreme ispune kao što je to činio sa Senadom, razgovarajući, kaže mu: Kakva priča, bolan, zar je tebi do priče?

Teret nasleđenih obrazaca patrijarhalnosti nastavlja da pritiska tokom majčine sahrane, kada ga Ibrahim opominje: Nemoj da plačeš, sramota je, muško si. U poslednjem pokušaju da sačuva starog sebe, Nihad (dirljivom scenom) Senadi šalje poruku po sestri, samo da bi otkrio kako je poslata u Tuzlu da stekne srednjoškolsko obrazovanje. Iste večeri, odlaskom u kafanu (bife „Lokomotiva“, simbolični naziv povezan je sa sredstvom od koga meštani uglavnom zarađuju za život, ali sami ne mogu da iz tog istog života iskorače i pobegnu u nekom od vagona) i prvim pijanstvom, dok se u pozadini čuje setna pesma o ljubavi iz daljine, dovršava obred prelaza iz dečaštva u odraslo doba.

Iako prolazi vreme, na samom junaku nema ubedljivih spoljnih obeležja, kao da se telo koliko i duša opire prisilnom napuštanju nezrelosti. Gotovo progutan prevelikom poštarskom uniformom, sa slabim nagoveštajem brčića na licu i cigaretom u ruci, dok opijanjima preseca učmalost porodičnog života (sada je, pored žene, tu i malo dete), često u prolazu zastaje kraj Senadine kapije, gledajući u prazno dvorište.

Jedna naročito realistička minijatura na železničkoj stanici odlično povezuje okvire filma: pijani Latif potrošio je čitav pazar od jabuka, pa mu žena s negodovanjem zamera, jer je zarada trebalo da omogući kupovinu otomana (deca nemaju na čemu da spavaju). Latif se, pak, žali kako „nema sreće pored nje“, usled čega se sećamo uvodnog razgovora o jabukama i potcenjivačkog odnosa prema ženama.

Dok ga vozi na zaprezi, Nihad ugleda Senadu kako sama vuče kofer – ona je, naravno, ovde oličenje drugog principa ženskosti, emancipovane i samostalne devojke iz doba koje stiže. Time počinje završna i sigurno najupečatljivija epizoda filma. Ponudivši se da je poveze, Nihad odmah nespretno pokušava da pokaže svoju, u međuvremenu stečenu, (polnu) zrelost: Imaš lijepe noge, trebalo bi to čuvati. Čini grešku uhvativši je za koleno, jer Senada odmah ustukne, iskače sa kola i odlučuje da dalje nastavi sama. Tek kada joj se zakune u sestru kako je „neće dirati“, pristaje da se vrati na sedište. Uspostavljanjem pređašnje ravnopravnosti i poštovanja, stvoreni su uslovi da joj, kao i uvek, otvori dušu.

Primećujući neprijatan raskorak u koji je ženidbom upao naspram svoje generacije, Nihad priznaje kako mu je konj već dugo jedini poverenik. Interesuje se za Senadinog sagovornika:

- Misliš, imam li nekoga kome možeš reći sve što ti leži na duši, a da ti ne kaže da si poludio? Nekoga, ko će i da mu ne kažeš ništa, sve sam razumijeti?

- Takvog, je l' imaš?

- Otkud mi, bolan?

U međuvremenu, Ibrahim takođe pokušava da suptilno uvede važnu temu u priču sa dvoje mlađe dece. Kada mu sin, nosilac pretežne komike u inače teškoj radnji, saopšti: Babo, dobio sam tri jedinice! i prema tome je najgori u razredu, otac se dalje raspituje za Edinin (vrlo dobar) uspeh, primećujući kako bi „imala sve petice da ne mora pomagati u kući“, ali i da za svaki obrok imaju krompir, dok je on na terenu. Ovo je vešta uvertira za predlog o ispomoći, eventualnom dovođenju maćehe – i dok Ibrahim krajnje obazrivo, izokola, nagoveštava kako se nada da „ne bi imali ništa protiv“, kćerka još jednom pokazuje pronicljivost preko svog uzrasta: Ženi se, ko ti brani? Očevu nedoumicu jer je kantinerka koju je uzeo u razmatranje Srpkinja, otklanja najmlađi: Šta ima veze, neka dobro kuha, čime se još jednom vrši povezivanje sa ranijim Ibrahimovim monologom, gde je tema gladovanja zauzimala istaknuto mesto.

Nihad govori Senadi o pomirenosti sa sudbinom, ženidbom izjednačenom sa smrću na ravni poimanja neminovnosti, te preranom odrastanju i jednom nesrećnom, u korenu prekinutom životu koji vodi. Osvrnuvši se na ne tako davnu prošlost, primećuje: Bog me ubio ako znam šta sam ti tad htio reći. A sve me nešto vuklo, i ništa... Ovime se poslednji put, upadljivo i uspelo aktivira poetika neizgovorenog spojena sa izneverenim očekivanjem jer, kada je doveze do kuće, kao i ranije sa obe strane razmena reči, praćena željnim iščekivanjem što se ocrtava na junakovom licu, biva svedena na informaciju da (li) je Zemlja zaista manja od Sunca. Dok se kapija zatvara, jasno je da Nihad nikada neće preboleti iskrenu ljubav i ukradenu mladost.

Njegov monolog, nešto ranije, zaokružuje čuvena replika sa naslovnom sintagmom: Čovjek ti je, Senada, teški hajvan (životinja, prim. I.Đ.). I ono malo duše što ima šejtan mu je dao da mu bude teže. Jedan jedini red sažima celokupnu nostalgiju filmske priče, praćen efektnim korišćenjem muzike. Priču zatvara sličan prizor kao na početku: dečak i pas hodaju livadom, s tim što su to sada mlađi Nihadov brat i štenac pronađen na pruzi. Poruka je dvostruka. Uprkos svemu, stvari se odvijaju i mora se živeti, ali možda ipak postoji nada da neće biti ponavljanja i da preostalu Ibrahimovu decu čeka svetlija budućnost.

Baš kao i „Kuduz“, Kenovićevo rano ostvarenje bavi se pitanjem sudara tradicije i (tada dolazeće) modernosti, ulogom polova u zajednici, ali pre svega nemoći čoveka protiv „sile koju ne zna i ne vidi“. U ovom slučaju, to je naprosto sudbina – i nema krivaca za ono što se dešava poštenim, dobrim pojedincima. Nije to Ibrahim, koji se pita je li bio „suviše nesnalažljiv“, „nesposoban“, a svakako bez suprugine bolesti ne bi ni pomislio na bizaran čin svojevrsnog žrtvovanja Nihada. Prerano izveden iz jednog (doduše, u izvesnom smislu se to dešava drugi put – najpre je ispisivanjem iz škole izgubio korak sa svojom generacijom), ubačen je u drugi period života i bilo bi pogrešno misliti kao njegov otac toga nije svestan. Kada mu nakon pogreba supruge kažu: Eto, dočeka i ti da oženiš sina, Ibrahim rezignirano primećuje: Svašta čovjek dočeka u životu. Nije odgovoran ni Senadin otac, koji saoseća sa komšijama, ali ima puno pravo da za svoju kćerku želi veću i lepšu budućnost, izlaz iz učmalosti seoske sredine i priliku da ostvari svoje potencijale. A ponajmanje je krivica na Nihadu, koji čak i došavši do zaključka kako se „valjda svako mora jedanput oženiti, kao i umrijeti“, nastavlja da se vrti oko toga šta drugi kaže, ma ko to bio: tetak, otac, supruga.

Iako mnogo podseća na slavni roman Bore Stankovića i podjednako silno kao njegov opus priziva nepatvorenu žal za mladost, „Ovo malo duše“ nije varijacija priče o prodatoj Sofki, gde je, a to se često zaboravlja, dečak Tomča na svoj način takođe žrtva tuđih odluka. Kenovićev film je predivna „mala“ elegija o „malom“ čoveku čije podjednako elementarne želje za dostojanstvenim životom i mogućnošću izbora ostaju nedostižan san.