Déjà Lu: „Twilight of Empire“

piše: Isidora Đolović

Na današnji dan prošle godine objavila sam, istim povodom (godišnjica njenog rođenja), opširan tekst o baronesi Mariji Večeri (OVDE), usredsredivši se pretežno na kratak život i pokušaj malo šireg, dubljeg sagledavanja ličnosti čiji je portret uglavnom ograničavan međusobno oprečnim stereotipima i potisnut veličinom događaja koji su, uostalom, postavili njeno ime na večitu mapu istorije. Uz taj članak, preporučila bih i jedan raniji, sa starog bloga – tačnije, u njemu postavljene skenirane stranice iz „Revije Istorija“, gde sam pisala o samom slučaju poznatom kao afera Majerling (OVDE). Zanimljivo je kako, uprkos neprolaznoj intrigantnosti teme, zaista mnogobrojne studije napisane tokom dosadašnjih stotinu i tridesetak godina na izvestan način uporno „vrte“ jednu istu priču, dodajući joj manje ili više ubedljive „nove dokaze“ – dok za to vreme misterija ostaje tvrdoglavo zaključana i apsolutno neprozirna za bilo kakva konkretna objašnjenja. Jedna od novijih i svakako živopisnih monografija zove se „Twilight of Empire: The tragedy at Mayerling and the End of the Habsburgs“ (St. Martin’s Publishing Group, 2017), odnosno „Sumrak Carstva: Tragedija u Majerlingu i kraj (dinastije) Habzburga”. Koautori Greg King i Peni Vilson imaju dugo iskustvo pisanja o nekim od najpopularnijih istorijskih zagonetki, kao što su poslednji Romanovi, brodolom „Luzitanije“, Sarajevski atentat, pa sve do ubistva Šeron Tejt. Njihova istorijsko-kriminalistička knjiga ovoga puta nastupa samouvereno, ambiciozno zahvata gotovo sve raspoložive izvore o izabranom problemu, otvoreno obećava otkrovenje i novi, verodostojniji pogled na stvari. Ali, šta zaista donosi i radi li se o preuranjenom hvalisanju?

Studija Kinga i Vilsonove predstavlja rezultat očigledno pažljivog istraživanja, sprovedenog sa neskrivanom zainteresovanošću za svoj predmet. Napisana je prijemčivim, živopisnim tonom skoro pa tzv. popularne nauke, na granici sa istorijskom fikcijom. Već uvodnom napomenom, skrenuta je pažnja na četvorodelni koncept monografije, kao i nameru autora da se uobičajeno viđenje afere Majerling kao romantične tragedije podvrgne ozbiljnom kritičkom preispitivanju, ogoli od svih sentimentalnih, nerealnih slojeva i da se, na kraju, dođe do „istine“. Naglašeno je kako su korišćeni brojni, šaroliki izvori, uključujući svedočanstva rodbine i potomaka neposrednih učesnika ili makar ljudi dovoljno bliskih slučaju. Pristupačan i dinamičan, intrigantan pristup zahvaljujući kome se sve čita bez daha, vidljivi su od same podele na dramatis personae, kroz apendiks na početku (Habzburzi i njihovi plemićki rođaci; Večere i Baltacijevi; Dvorjani; Zainteresovane strane; Zvaničnici), te prolog koji oživljava čuveno, danas već polumitsko veče prijema u Nemačkoj ambasadi, 27. januara 1889. Zahvaljujući takvom, scenskom pristupu, čitav postupak možemo shvatiti kao vrstu drame iz nekoliko činova, od kojih poslednji, nažalost, ruši dotle pažljivo građenu konstrukciju i ne samo što kvari veoma dugo dobar utisak o knjizi, već podriva uloženi napor i primenjivanu naučnu metodologiju.

Uvodni pasus, očigledno inspirisan stilom Frederika Mortona (autora kanonskog romana „A Nervous Splendor“), vodi čitaoca ka poprištu veličanstvenog prijema za aristokratiju, gde se obeležavao trideseti rođendan novog kajzera Vilhelma II. Postavljen je društveno-istorijski kontekst, sa naznačenim odnosima između vladara i njihovih država, međusobnim neslaganjem.

That Sunday evening an opalescent veil of darkness cloaked Vienna. Puffy pink-gray clouds spilled snow over the broad Ringstrasse, capping the red-tiled roofs of its remaining medieval houses and its formidable array of baroque, neo-Renaissance, and neoclassical facades with delicate white hoods. Gas flames flickered in wrought-iron streetlights, creating ghostly halos in the frigid air as horses panted and puffed along avenues lined with rows of linden and lime trees stripped bare by winter. Shimmering beneath its mantle of shifting powder, suspended in the amber of a January night, Vienna seemed every inch the cosmopolitan center of a great and proud empire.

Prva celina, kako sami autori odmah ističu, postavlja pozornicu za kulminativni događaj, sežući u pojedinačne predistorije njegovih glavnih nosilaca: Habzburške monarhije, Franca Jozefa i princa Rudolfa. Postupno izlažući njihove razvojne puteve, dolazi do posledica i pritom pokazuje na koji se način formirao zatečeni problem, a objašnjavajući sve psihološkom motivacijom, u prvom redu kroz uspostavljanje jasnog uzročno-posledičnog sleda. Zajednički imenitelj za sva tri ispitivana subjekta je dualnost. U slučaju Austrougarske, radi se o doslovno Dvojnoj monarhiji, spoju nespojivog rastegnutom do tačke pucanja; kod cara i prestolonaslednika, prisutan je suštinski istovetan sukob zakona etikecije i ličnog temperamenta, na koji su različito reagovali.

Franc Jozef, oko 1865.

Franc Jozef je predstavljen kao čovek-automat, svesnim naporima doveden do asketski istrenirane samodiscipline, sav podređen vrhovnoj ulozi vladara. Rudolf, s druge strane, usled zanemarivanja u detinjstvu i preteškog tereta tuđih očekivanja, a bez pravog usmerenja i odgovarajućeg angažovanja njegovih sposobnosti, rano razvija anksioznost i postaje nervozni intelektualac liberalnih nazora. Naglašeno psihonanalitičkim pristupom, King i Vilsonova se trude da razvojnim iskustvima opravdaju njihovo kasnije ponašanje, ističući razlike, ali i sličnosti oca i sina, sa posebnim akcentom na kontemplativnosti ili njenom odsustvu, hipertrofiranoj seksualnosti, doživljaju funkcije vladara, (ne)zainteresovanosti za umetnost i nauku, odnosu prema tradiciji koju oličava dinastija.

mali Rudolf

Naglašena je predstava iluzorne moći nekada velike carevine, čiju zastarelost u osvit novog doba oličava vladavina Franca Jozefa, izolovanog od stvarnosnih prilika u iluziji reda i oveštalog služenja dužnosti. Rudolfa, naslednika trona (Thronfolger), otac od najranijeg uzrasta tretira kao vojnog kadeta. Obožavana i potpuno idealizovana majka ga stalno napušta. Od treće godine podvrgnut strogoj disciplini, prelazi iz ruku okrutnog tutora (general-major grof Leopold Gondrekur) koji mu ostavlja ozbiljne traume, do liberalnijeg učitelja po majčinom izboru (pukovnik Jozef Latur). Dečak je visoko inteligentan, ali i osetljiv, nervozne naravi. Usled previše znanja kojim ga „bombarduju“ ne razvija metodično razmišljanje. Rano preispituje katoličanstvo (autori tvrde da je u odraslom dobu bio prikriveni ateista), postavši buntovnik i slobodni mislilac – sve ono što je Franc očajnički težio da izbegnu.

Očevo nepoverenje u Rudolfu stvara rastući osećaj lične nedovoljnosti. Načitan, zainteresovan za nauku, talentovan za pisanje, patio je od nestalnih raspoloženja. Primećujući kako je odrastao suštinski usamljeno, prepušten dadiljama i učiteljima dok majka otvoreno favorizuje najmlađu kćerku Mariju Valeri, postao je, zaključuju autori, psihički oštećen i emocionalno napušten.

carica Elizabeta

Posebno je značajna uloga supruga: distancirana, neobuzdana Elizabeta (Sisi) stoji nasuprot omrznutoj Stefani, te načina na koji su nesrećni brakovi uticali na obojicu muškaraca. Posvećena je pažnja carevom bračnom izboru, Sisinom poreklu i temperamentu, početnim sukobima sa svekrvom koji pojačavaju njen nemi protest, postepeno onemogućivši bliskost sa sopstvenom decom. Trpeljivi, zaljubljeni Franc stoički podnosi njeno sve češće izbegavanje vladarskih i porodičnih dužnosti. Autori se osvrću na Sisinu depresiju, opsednutost večnom mladošću i lepotom, anoreksiju, ali i ljubav prema Mađarskoj (doduše, objašnjenu kao namerno kontriranje antipatiji careve majke Sofije prema toj zemlji) i stavove o braku (....besmislena institucija. Prodaju te kao dete od petnaest godina i primoraju na zakletvu koju ne možeš da razumeš, ali ni da ikada poništiš.). Dok se Franc, nastavljaju oni, po odbrambenom mehanizmu zatrpavao poslom, Sisi je bežala u inostranstvo, ipak mu velikodušno našavši ljubavnicu – glumicu Katarinu Šrat, koja od 1884. pa narednih trideset godina u, nejasno da li platonskoj vezi, caru pruža emocionalnu podršku.

Iznuđen bračni dogovor koji se ticao prestolonaslednika od početka je osuđen na propast. Franc Jozef prezire beligijskog kralja skorojevića Leopolda II, a Rudolf  i Sisi ne vole Stefani. Ona se i sama, kasnije, svega prisećala kao vrste prinudnog združivanja bez srdačnosti. Međutim, brzo postaje upadljivo da autori biraju stranu u konfliktu i ovde je to Stefani. Previše se oslanjajući na njene, malo je reći subjektivne, ostrašćene memoare, prikazuju Habzburge kao mučitelje „sirote“ belgijske princeze. Primera radi, dok se oberučke prihvataju priče o bordelu frau Volf (u kome je Rudolf 1885. upoznao Mici Kaspar, „jednu od najpoznatijih i najskupljih prostitutki grada“), te venerične bolesti koju identifikuju, ne kao (uobičajeno) sifilis, već gonoreju, olako prelaze preko Stefanine afere sa grofom Arturom Potockim, započete 1887. (u godini Zlatnog jubileja kraljice Viktorije, markiranoj i zbog početka glasina o Rudolfu i Mariji). Zauzimanje njene tačke gledišta naprosto je preterano upadljivo i kvari uobičajeno podrazumevajuću naučničku nepristrasnost.

Stefani i Rudolf, 1881.

Sem toga, iako nije loše imati polaznu tezu, unapred se vidi da će svim silama pokušavati da je „nategnu“, kako bi došli do odgovarajućih zaključaka i predstavili ličnosti onakvima kakvim ih sami unapred smatraju. Dakle, „dokazi“ su zapravo sračunati na prilagođavanje istraživačevim polaznim potrebama, a ne onome što otkrića nalažu, uključujući preinačavanja okoštalih definicija shodno argumentovanim, utemeljenim činjenicama.

Pa ipak, njihovo izlaganje je vrlo vešto skrojeno, zanimljivo upravo usled udela poetičnosti, slikovitog i gotovo kinematografskog dočaravanja prostora i okolnosti dešavanja. Dobro povezan sled činjenica prate efektno osmišljen sistem njihovog predočavanja i uvođenje ličnosti u radnju filmskim, u pohvalnom smislu istinski teatralnim manirom, kao npr. kada prvi put spominju Mariju Večeru. Njena pojava na balu u Ambasadi bila je, prema Luizi od Koburga, superb and glowing, certain of the power of her full and triumphant beauty. Grof Hojoš se, citiraju autori, sećao: Her whole personality seemed to blaze. King i Vilsonova uvode, ranije ne toliko spominjan detalj, safirnu narukvicu dobijenu od Rudolfa, koju je Marija drsko nosila oko zgloba. Opis scene i tenzije koja je ovladala dvoranom uključuje policijsku belešku o odbijanju Večere da se pokloni pred princezom Stefani, dok joj majka nije agresivno cimnula ruku prema podu.

Marija kao devojčica

Da li je šarm u samoj priči ili umeću autora da je, već toliko puta „sažvakanu“ sa svim pojedinostima, predoče sistematično, a ipak na svoj način? S druge strane, previše značaja biva pridavano petparačkom štivu, glasinama, ličnim dnevnicima oportunistički nastrojenih pripadnika visokog društva, što redovno kvari opšti ton i ozbiljnost izlaganja. Iako su uneti neki potpuno novi podaci, materijal zapravo ne donosi ništa stvarno revolucionarno, uprkos najavi.

Kada je reč o Mariji, autori se ponovo unapred opredeljuju za stereotip površne, razmažene bogate tinejdžerke, bezuspešno prikrivajući veću naklonost prema Stefani. Doduše, promena se sastoji u tome što devojku ipak posmatraju kao žrtvu Helene (majke) i Mari Lariš, otvoreno optužujući potonje za podvođenje, manipulaciju i zloupotrebu oboje ljubavnika (morally bankrupt women). Naročito im je na udaru Larišova, prikazana kao spletkaroš i dugogodišnja posrednica za afere svog rođaka Rudolfa, ljubavnica Hajnriha Baltacija (Heleninog brata) sa kojim je imala dvoje vanbračne dece.

Mari Lariš-Valerze

Mada bez novih, ni iole relevantnijih dokaza ili čak argumenata jačih od apparently, King/Vilson prihvataju trač o Heleninoj vezi sa Rudolfom kao činjenicu – i to nije usamljen slučaj. Isto važi za Marijinu tobožnju seksualnu aktivnost, pa tako pored krajnje neprofesionalnih, ciničnih i „odokativno“ izvedenih zaključaka o „precenjujućim“ dokumentovanim hvalospevima savremenika na račun njene lepote, smelo tvrde kako je uveliko spavala sa vojvodom od Bragance i još mnogim plemićima koji su joj se udvarali. Čini mi se da je suvišno skretati pažnju na to koliko je navodna Marijina „razbludnost“ protivrečna njenom društvenom statusu, jer bi u slučaju slične javne tajne devojka bila isključena iz svih društvenih, kamoli najprestižnijih događaja – što se, naravno, nikada nije desilo. Ako je i spominjana u štampi, bilo je to zbog modnog stila ili trendseterskog statusa koji je uživala.

Ukratko, Habzburzi su za Kinga i Vilsonovu apsolutni negativci, sa izuzetkom pridruženog člana, snahe Stefani. Isto važi za Večere i njima bliske ljude, bila to Larišova ili porodica Baltaci, uz dopuštenje da je barem Marija, eto, bila izmanipulisano, hirovito derište. U prepričavanju opštepoznatih događaja, ma koliko izgledalo zabavno i pitko, nema ničeg suštinski novog: autorski dvojac je kompilirao dosadašnje izvore, faktografski materijal i usmene legende, spajajući ih u neujednačenu celinu, sa posebnim osloncem na psihološkoj vizuri kroz koju posmatraju slučaj.

Druga celina knjige odnosi se na samu tragediju. Prateći poslednjih par dana uoči famoznog 30. januara, kao i sve što je neposredno usledilo, rekonstruiše se nesreća uz manje pozivanja na spekulacije, a znatno više taksativnog nabrajanja (dostupnih) izveštaja. Zato se, usled svoje detaljnosti koja pokriva dešavanja bukvalno iz sata u sat, sve čita kao kriminološki transkript. Sprovedena je minuciozna rekonstrukcija otkrivanja leševa i istrage koja je usledila. Nažalost, kod dočaravanja prvih reakcija na vest o tragediji, još uvek se previše konsultuju i, još gore, ozbiljno uvažavaju  nepouzdani dnevnici ili autobiografije, pre svega Stefani i Larišove, kao da se ne radi o očiglednim naporima ovih žena da naknadno „speru“, svaka svoj, udeo u sledu događaja. Kako je stara istina „posle bitke, svi su generali”, ne čudi što su mnogi, počev od Stefani, naknadno tvrdili kako ih takav kraj uopšte nije začudio. Interesantno je, zaista, što muška strana priče, potekla od različitih zvaničnika, lekara, najbližeg osoblja palate, sveta prisutnog u Majerlingu, dakle svih koji su ostavili bilo kakvo pisano ili usmeno svedočanstvo, odaje utisak mnogo veće verodostojnosti.

Kingu i Vilsonovoj polazi za rukom da precizno i živo dočaraju hororističnu atmosferu i sumorno okruženje lovačke rezidencije, povezujući vremenske prilike sa ljudskim sudbinama koje su se upravo tu sudarile pod (auto)destruktivnim spletom okolnosti.

Treća celina razmatra i uspešno pobija najčešće, najpopularnije i najluđe teorije zavere koje su se od prvog pa do naših dana ispredale oko afere Majerling. Koncizna, a detaljna, dobro skopčana i služeči se čvrstom argumentacijom, iznosi poznate interpretacije: od neuspelog abortusa i suicida iz osećaja časti; preko dvoboja sa ljubomornim mužem/ujakom/šumarom; orgije koja je pošla naopako i motiva razbijene flaše; sve do politički uslovljenog scenarija (Rudolf kao glavna podrška mađarskim separatistima; Klemanso, Bizmark, pa čak i sam Franc Jozef u ulozi naručioca atentata). Autori dokazuju koje su bile osnove za razvijanje i dalje širenje ovakvih konstrukcija, pozivajući se na odgovarajuće izvore, dokazujući krajnji cilj svake od „struja“. Zvanična saopštenja su se smenjivala tolikom brzinom da, mimo toga navirući tračevi i nagađaja o pravom uzroku, dovode do poplave zbunjujućih, kontradiktornih informacija.

Sve one su, duže od stoleća, na račun objektivne zagonetnosti slučaja, podgrevale interesovanje naroda i u žižu javnosti postavljale rodbinu ili potomstvo osoba ma i najlabavije povezanih sa misterijom. Čini se kao da je svako želeo parče skandalom obavijene slave.

Rudolfov prvi tutor

Naposletku, četvrta (završna) celina nastoji da predstavi autorsko „otkriće“, njihovu interpretaciju događaja (what we think actually happened), tako što će demantovati, razoriti uvreženi romantični scenario i, neskrivenim insistiranjem na i dalje isključivo bihejvioralnom pristupu, za sve okriviti labilnu psihu glavnih aktera, prvenstveno Rudolfa. Nije čak neophodno ni čitati između redova kako bi shvatili da je, za Kinga i Vilsonovu, nadvojvoda bio čovek pod višestrukom neurozom i glavni vinovnik svega.

Ovo je deo na kome se, dotle istinski interesantna i uglavnom naučno zasnovana knjiga, lomi i time kvari opšti utisak. Obećavajuća, kompetentna analiza neopterećena pređašnjim izmaštanim poluistinama, iznenada postaje još neubedljivija konstrukcija podignuta upravo na kontradiktornim nagađanjima, fikciji i apsurdu.

Vilson/King polaze od incestuoznih brakova kao krunskog dokaza pretpostavke o Rudolfovom bipolarnom poremećaju prvog stepena, poznatom i kao manična depresija. Pozivajući se na „posebno problematično bavarsko nasleđe“, navode primere kraljeva Ludviga I i Ludviga II Bavarskog, princa Ota, kao i same Sisi (ona i Franc su zaista bili deca dveju rođenih sestara, Ludovike i Sofije; dakle, udala se za svog brata od tetke). Ubedljivo dokazuju Rudolfovu psihičku krhkost, sklonost anksioznosti i depresiji, ranu nezdravu opčinjenost smrću i periodične agresivne nastupe.

Rudolf u tinejdžerskom uzrastu

Ali, sve kreće u apsurdnom smeru počev od nategnute dijagnoze bipolarnosti (In the last hours of his life Rudolf may thus have been in the midst of a manic episode caused by Bipolar I disorder), preko insistiranja na Marijinoj zaluđenosti jezivim francuskim romanima i „oštećenoj reputaciji“, te potpuno fantastičnih teorija kako je Rudolf nameravao da okonča vezu i našao novi predmet interesovanja (izvesnu devojku iz pozorišnog hora – bukvalno ničim podržana tvrdnja), pa do krajnje neprofesionalnih i nenaučnih opaski (But most of his conquests weren't unpredictable teenage nobles given to causing public scenes).

Vrativši se, sada modifikovanoj, jednoj od prethodnom celinom odbačenih teza o Marijinoj trudnoći, začinili su je ničim dokazivom tvrdnjom kako je devojka vanbračna kći – Franca Jozefa! Sledi nategnuto, jednostrano objašnjavanje Rudolfovih pokušaja da raskine sa nametljivom Marijom, istovremeno stavljajući sve karte na, prethodno takođe negiranu (čak diskretno ismejanu), verziju o mađarskoj zaveri. Posebno loše je izvedena rekonstrukcija dešavanja iza zatvorenih vrata prinčeve sobe i samog načina izvršenja ubistva i samoubistva. Zanemarivši mnoge ranije zaključke, kršeći logiku i ispuštajući iz vida sve što je dotle obrazlagano, autori po svaku cenu žele da izvedu već dovoljno neuverljivu (i neodrživu) tezu.

Sami sebi protivrečni, srljaju iz gluposti u glupost, podrivajući čitav dotle sačinjen niz zaključaka. Insistirajući na prinčevoj rešenosti da napusti Mariju, izvrću činjenicu da se krajem decembra danima nisu videli, iako, priznaju: He was, it is true, away from Vienna... Zatim  prihvataju ideje o Marijinoj trudnoći (dugoj „tri do pet meseci“), Rudolfovom „velikom broju vanbračne dece“, Heleninoj aferi sa carem čiji je Marija plod, incestu kao razlogu nagle panike...

Eduard Taaffe, premijer i prestolonaslednikov protivnik

Razložno povezuju zahtev upućen papi Lavu XIII za raskid braka sa Rudolfovim pretenzijama na mađarski tron i započinjanjem nove dinastije (Odsustvo dokaza (papira) ovde ne može biti uzeto kao dokaz). Ali, onda ponovo slede gluposti ravne fan-fikciji, vrhuneći u ideji da je Helena odlučila da Mariju brzinski uda za rođenog ujaka, svog brata Aleksandra Baltacija i time zabašuri posledice veze sa Rudolfom, koje bi joj „trajno kompromitovale ugled“?!? Pa zar nije, kako su insistirali, već bila poznata po skandalima i „lakom moralu“?

Epilog sumira dalje sudbine preživelih svedoka, ne lišen još predrasuda pri njihovom oslikavanju. Knjiga je zatvorena opisom Majerlinga danas, iza konstatacije o nostalgičnom pogledu ljudi modernog doba na poslednje Habzburge kao ikone kulture i turistički mamac za hodočasnike njihovim stazama.

Majerling danas

Posebno zanimljivi, novi ili besmisleni detalji koje studija donosi:

 

* Autori navode netačan podatak da je majka Helene Večere bila Elajza Sarel. Ona je, zapravo, bila druga supruga bankara Teodora Baltacija, kojom se oženio kada je već imao decu iz prvog braka, među kojima je i Helena. Takođe tvrde kako su Mariju roditelji, umesto krštenim imenom, odmah prozvali Meri: zapravo je sama sebi kasnije dala taj nadimak, kao omaž engleskoj rodbini i u skladu sa zapadnjačkim trendovima.

* Kneginja Katarina Radžvil o Mariji primećuje da je imala the most magnificent pair of eyes it has ever been my fortune to see, dok je princ od Velsa opisivao kao a charming young lady, and certainly one of the prettiest.

* Jedan od primera „objektivnog“ zaključivanja autora je da Marija „možda nije čitala klasike poput Dame s kamelijama ili Gospođe Bovari, ali su je francuski sladunjavi romani svakako zaludeli.“

* O Stefani i njenoj sestri Luizi, Marija je govorila: Jeste li ikada videli nešto ružnije od te dve Belgijanke? Nemaju figure, izgledaju kao snopovi sena vezani po sredini.

* Rudolf i Marija su se, pored Hofburga i Pratera, najčešće sastajali u ustupljenom apartmanu bečkog bankara Eduarda Palmera, na Ringštraseu, prekoputa „Grand Hotel“-a. U pismu svojoj nastavnici klavira i poverenici, Hermini Tobijas, Marija je opisala prvu posetu Rudolfovom kabinetu: gavrana, revolver na pisaćem stolu i lobanju, sva opšta mesta koja su kasnije usvojile  dramatizacije priče. Njeni dolasci u Hofburg bili su toliko česti da je i dan-danas deo koji vodi do nekadašnjih Rudolfovih odaja poznat kao Večerino stepenište.

* Ni jedno, ni drugo nisu se ni najmanje trudili da budu diskretni u javnosti, pa je tako poznata Marijina direktna provokacija na Stefanin račun, kada je u loži tokom izvođenja predstave Sare Bernar sve vreme zurila u Rudolfa, a „ostatak pozorišta, umesto dešavanja na sceni, pratio njihove reakcije.“ Kada ga je Luiza na jednoj večeri otvoreno pitala za glasine o vezi sa „malom Večerom“, Rudolf je hladno, naočigled supruge, otvorio tabakeru i pokazao minijaturni Marijin portret.

* Autori preuzimaju Mortonov prikaz frustriranosti princa zbog toga što je sistematski osujećen u radu i ograničavan u sprovođenju svojih vizija. Ističu da je bio veoma blizak sa Moricom Šepsom, finansirao njegov opozicioni list „Wiener Tagblatt“, pisao anonimne članke i prosleđivao mu poverljive informacije sa dvora. Od Frederika Mortona potiče i naglašavanje opsesije smrću kod Bečlija (suicide-mad Vienna), a novitet je da Rudolf, pored (do sada pretežno isticanih) različitih žena, pita i muške članove svog osoblja da mu se pridruže u samoubistvu.

Rudolf

* Dobru poentu problematizacije realnog trajanja afere, za koje autori smatraju da je bilo duže nego što se obično tvrdi, narušavaju loši pojedinačni zaključci poput: Nor was Mary the type of woman to stand on moral propriety. Uporno insistiranje na njenoj razvratnosti i moralnoj nepodobnosti ne potkrepljuju apsolutno nikakvim dokazom, pa čak ni rekla-kazala podatkom.

* Iznenađujuće ozbiljno shvataju potpuno apokrifni detalj o navodnom susretu devojke sa proročicom po povratku sa klizanja, a koji je duboko uznemirio Mariju predvidevši „smrtni slučaj, verovatno samoubistvo, u njenoj porodici.“ S druge strane, odlično primećuju da 13. januar, ugraviran na prstenu, nije označio početak njene i Rudolfove seksualne veze, već rather some shared confidence, some new secret.

* Prema autorima, Rudolf je Majerling 1887. kupio od izvesnog grofa Rajnharda fon Lajningen-Vesterburga, čija je supruga ranije bila prinčeva ljubavnica. Tada poznatu pod imenom Ana Pik, vodio je u Brisel na sopstvenu veridbu.

* Šef policije, baron Kraus, objasnio je Heleni Večeri, kada je došla da prijavi Marijin nestanak, kako Majerling kao imperijalni posed ne spada pod njihovu jurisdikciju.

Kraus

* Pisma su između ljubavnika prenosili Johan Lošek i Mari Lariš. Na sastanke ih je prevozio  Bratfiš. Poslednje večeri u Majerlingu, Rudolf izdaje naredbu da kočija ujutru sačeka Mariju kako bi je odvezla u grad, ali da dotle niko, čak ni car, nema ovlašćenje ulaska u sobu. Devojka  je sobaru, kasnije se prisećao dotični, tada poklonila svoj sat sa dijamantima.

* Lošekovo svedočanstvo: Na prvi pogled bilo je jasno da je Rudolf upucao Mariju Večeru, a onda sebe. Bila su to samo dva, ali dobro naciljana hica. Hojoš, ipak, tvrdi kako je sluga prvo izjavio da su se otrovali strihininom, zbog krvarenja iz usta koje je zapazio ušavši u sobu.

* Natanijel Rotšild, u čijem je vlasništvu tada bila Južna železnica, doznaje vest kada je Hojoš, kako bi od upravnika stanice dobio dozvolu za ukrcavanje na prolazni voz, kratko saopštio o čemu se radi. Albert Rotšild, baronov brat, odmah prosleđuje novost ambasadama Nemačke i Britanije: Diplomatic Vienna thus learned of Rudolf's suicide before the emperor did.

* U Marijinoj levoj ruci pronađena je maramica, a prisustvo ogledala sa Rudolfove strane kreveta objašnjavano je uticajem ranije priče o samoubistvu sportiste Ištvana Kegla. Po svemu sudeći, princ ga je upotrebio da bolje nacilja, odnosno, namesti ruku sa revolverom pod pravim uglom.

* Utisak dvorskog lekara Viderhofera sa mesta zločina glasio je: I hope I may never see such a sight again. There was blood everywhere. It stained the pillows, it bespattered the walls, and it had flowed in a sluggish stream from the bed to the floor, where it had made a horrible pool.

* Reakcija Franca Jozefa: My son died like a schneider, sadrži žargonski izraz za kukavicu, uglavnom korišćen u lovu.

* U fioci pisaćeg stola u Rudolfovom kabinetu je navodno pronađena pepeljara od oniksa, sa Marijinom beleškom naškrabanom ljubičastim mastilom u njenom udubljenju: „Revolver, ne otrov; revolver je sigurniji.“

* Kompletan izveštaj sa Rudolfove autopsije nikada nije pronađen. Glava mu je, zbog raznetog gornjeg dela lobanje, morala biti rekonstruisana i obmotana povezom. Odlomak iz lekarskog nalaza, otkriven javnosti, ticao se „psihičkog rastrojstva“ i više služio ubeđivanju katoličke crkve da odobri sahranu u habzburškoj tradiciji, nego što se zasnivao na činjeničnom stanju.  Kasnije se pojavio podatak da je, prema patologu koji je pregledao uoči tajnog pogreba, Marija takođe imala gonoreju, prenetu joj od Rudolfa.

* Bilo je zabranjeno prisustvo predstavnika inostranog plemstva na sahrani, održanoj 5. februara. Više od sto hiljada ljudi pojavilo se da oda poštu opštevoljenom princu. Od članova porodice, bili su tu samo Franc Jozef i Gizela, Rudolfova starija sestra.

* Vlada automatski konfiskuje i uništava čitave tiraže novina koje su objavljivale različite verzije vesti ili tumačenja događaja, ali informacije su „procurele“ u svetsku štampu i to, smatraju autori, ponajviše doprinosi stvaranju romantičnog mita. Francuski list „Le Matin“ prvi otkriva prisustvo Večere u Majerlingu:

...the fantastic tale of the mysterious disappearance of Baroness Vetsera related to the tragic drama of Mayerling. ...(Mary was) among the most beautiful women in Vienna, with velvety eyes, a queenly attitude, and a romantic character; her appearance was very admired in worldly circles, which always welcomed her with murmurs of admiration. ...(Hours after the public learned of Rudolf's death,) word got around that the young lady had commited suicide and been mysteriously buried at night.

* Valburga, ledi Pedžet, supruga tadašnjeg britanskog ambasadora u Beču, izrazila je čuđenje nad slučajem, zaključivši kako je Rudolf bio manijak, a Marija sujetna devojka bez principa, željna da svet govori o njoj.

* Do danas opstaje misterija Tafeovih spisa, tačnije drvene kutije u kojoj je tadašnji premijer navodno držao „majerlinške papire“. Prenošena generacijama unutar njegove porodice, navodno je u jednom trenutku nestala, da bi kasnije ponovo bila pronađena negde u Irskoj. Eduard Tafe, unuk, odbio je da istoričaru Fricu Judmanu omogući pristup dokumentima, pod obrazloženjem da su okolnosti afere Majerling bile daleko više zastrašujuće nego što bi se moglo zamisliti.

* Cenzura je prvih dana nakon tragedije bila posebno ažurna. Lošek i Bratfiš (nešto problematičniji zbog svoje sklonosti alkoholu) ućutkani su novcem, ali je Helenin „Memorandum“ (Der Vetsera Denkschrift), štampan u 250 kopija, nekako izbegao potpunu konfiskaciju. Mari Lariš iznosi zanimljivu priču o zapečaćenoj kutiji koju joj je Rudolf poverio na čuvanje 27. januara, naglasivši kako je od ključne važnosti da car nipošto ne otkrije njen sadržaj. Posle Majerlinga, dobila je anonimno uputstvo pod šifrom RIUO (navodno akronim za „Rudolf Imperator Ungarn Osterriech“), sa nalogom da kutiju odnese na poverljivo mesto u Prateru. Tamo je preuzeo Rudolfov rođak i blizak prijatelj Johan Salvator od Toskane, kasnije poznat kao Džon Ort, još jedna „crna ovca“ porodice. Štampa je 1993. izvestila kako je kutija pronađena u Kanadi i predata sinu poslednjeg austrougarskog cara Karla I, Otu Habzburgu, koji je odbio da komentariše šta se u njoj nalazi.

* Marijinu „poslednju fotografiju“ i upravo tim rečima formulisan opis, autori pripisuju ideji sedamnaestogodišnjakinje da se, poput Sisi, nadalje više ne slika ili portretiše, ne bi li je svi pamtili kao mladu i lepu. Razložno, doduše, ističu da je Marijina drskost pred Stefani otkrivala optimizam i izazivački odnos, te očekivanja da bude druga supruga i kraljica (sasvim logično): a sense of triumph, not impending tragedy.

* Praktično prepričavajući scenario završetka filma „Crown Prince“ (moja recenzija OVDE), King i Vilsonova opisuju Rudolfov nalog da se Marija u zoru odveze kući; zatim njenu smrt predstavljaju kao scenu iz telenovele – ubistvo iz nužde, jer se histerično opirala odlasku (i pritom svukla odeću?!?). Njene motive, sasvim protivno prethodno iznetoj „dijagnozi“ optimizma i vere u budućnost, objašnjavaju uticajem „mode samoubistava u Beču“, a oproštajna pisma kao „pokušaj da sebe predstavi u stilu junakinje epske romanse.“

* Dalje tvrde da je Lošek, načuvši „ozbiljnu raspravu“ iz sobe (tj. tonove žustrog razgovora), morao razabrati i sve izgovorene reči?!? Maramica stegnuta u Marijinoj ruci za Kinga i Vilsonovu „sugeriše da je plakala“, a to što je Rudolf nađen obučen i u čizmama (zar nije i ona?) predstavlja „dokaz da se te noći nije svlačio“. Ne uzimajući u obzir da nalog o Marijinom vraćanju u Beč predstavlja jasnu diverziju namenjenu Lošeku i Bratfišu, tvrde kako je Rudolf iznenada izvukao revolver i „ubio je bez upozorenja“. Samoubistvo, pak, tumače kao čin osvete Francu Jozefu, tim pre što jedino ocu nije ostavio oproštajnu poruku. Uzgred, najčešće ponavljana reč u studiji je – apparently („izgleda“), a postoji i par degutantnih opservacija Marijinog poznavanja kontracepcije i pretpostavki o urednosti njenog menstrualnog ciklusa, iz vizure služavke.

* I kasnije opisujući sudbinu Rudolfove kćerke Erži, King i Vilsonova ne odustaju od ocrnjivanja Habzburga. Ističući da je prekinula odnose sa majkom, nazivaju Erži „jednako teškom“ kao što je Rudolf bio. Pozivajući se na zataškano ubistvo ljubavnice prvog supruga, izvesne glumice iz Praga, kao i na kasniju udaju za socijalistu Leopolda Pecneka, ističu da je zabranila objavljivanje majčine autobiografije u Austriji, a Stefani je na to izbrisala iz oporuke.

***

Ruku na srce, autori makar poentirano koriste citat iz romana „Treći čovek“ Grejama Grina: One's file, you know, is never quite complete; a case is never really closed, even after a century, when all the participants are dead. To je najprecizniji opis najveće habzburške misterije, što završnicu ove knjige u još većoj meri čini potpunim razočaranjem. Sve je pokvario pokušaj da se „otkriju“ nove „činjenice“, pa smo umesto kompetentnosti dobili smejuriju. Možda se trebalo zaustaviti na pregledu prikupljenih podataka i sumiranju postojećih znanja o Majerlingu, u svakom slučaju napisanim svežim, interesantnim stilom.