piše: Isidora Đolović
snimci: Youtube
Pre nekoliko dana sam službeno, nakon zaista dugog vremena, provela nekoliko sati u svojoj srednjoj školi. Povratak me, baš kao u nekom otrcanom filmu, katapultirao deceniju i više unazad, suočivši me sa nepobitnošću utiska kako se, zapravo, ništa nije toliko promenilo. Izuzev što mi nismo hipnotisano blenuli u telefone dok ulazimo u kabinet, a nastavnici su još imali crvene dnevnike – usled čijeg ih je odsustva (spoljni pokazatelj urušavanja autoriteta) danas često nemoguće razlikovati od iždžigljalih tinejdžera, sve ostalo je manje-više isto. Zapravo, tek me podatak da su ti klinci rođeni između 2003. i 2007. podsetio na činjenicu proticanja vremena, koje u toj meri nisam ni bila svesna. Oni, sada već mladi ljudi, jedva da su postojali kada smo mi (mislim na svoju generaciju) bili baš takvi đaci, na istim hodnicima. Što smo stariji, posebno ukoliko život i nije naročito ispunjen stvarnosnim razlozima za sreću u trenutnoj situaciji, razvijamo nesvesnu skonost ka čestom osvrtanju na prošlost. Još jedan podsticaj vremeplovačkom upuštanju donela je druga činjenica: danas se navršava tačno petnaest godina od prvog koncerta grupe Iron Maiden u Srbiji, nakon raspada SFRJ. Za mene lično, višestruko važan događaj i jedno od najlepših iskustava mog života. Ujedno, povodom predstojećeg novog susreta ovdašnje armije obožavalaca sa dragim bendom, zakazanog za (što bi Umetnica rekla – Bože, zdravlja!) maj 2022., ne bi bilo loše podsetiti se tog, sada već i formalno davnog dana. Obuzele su me uspomene, tako da brzo biram stanicu: 14. mart 2007.
Za početak, moram naglasiti da sam Mejdene otkrila zahvaljujući starijem bratu od tetke, Goranu, koji je i inače bio glavni „krivac“ za moj ulazak u svet metala. Pripadamo generacijama koje se u otkrivanju novih stvari nisu (toliko) služile internetom, već je na snazi još bio neophodan međuljudski kontakt i prenošenje informacija staromodnim načinom: neko ti nešto preporuči, pusti kasetu, presnimi CD, čuješ na radiju ili svirci, pa istražuješ dalje raspoloživim putevima. Uglavnom, Goran ih je u jednoj od razvojnih faza zaista pasionirano pratio, pri čemu sam bila uobičajeni slušalac njegovih neveštih tumačenja, recimo, teksta pesme „Run to the hills“. Poslužilo je svrsi: iako je Goran ubrzo „napredovao“ do znatno brutalnijih podžanrova i nadalje se potcenjivački ograđivao od Mejdena, nasledila sam ih, trajno prihvatila i zavolela. Bili su moj udžbenik istorije i nešto najuzbudljivije što sam do tada čula (baciti pogled na tekst sa starog bloga, OVDE). Osećala sam se privilegovano što sada i ja razumem tajnu iza stilizovanih slova koja mladi „čupavci“ kao opskurnu šifru ispisuju na fasadama zgrada. Prilično je jasno: ako se klinci dele na tabor onih koji su počeli sa Metallicom i onih kojima je Iron Maiden bio prvi istinski dodir sa svetom metala, moja malenkost definitivno spada među ove druge.
Ne manje važno, ali daleko od presudnog – voleo ih je, bolje reći obožavao, još neko, Goranov drug koji će tokom većeg dela gimnazijskih dana biti moja velika ljubav. Suprotno još jednom nepisanom pravilu, nikada nisam bila od devojčica koje zbog nekog momka počinju da slušaju bilo koji bend. Bilo šta, zapravo. Maideni su nam verovatno bili jedina zajednička sklonost, a ne treba naglašavati ni to da sam ih, očito, volela više i trajnije nego tog dečka.
U svakom slučaju, kada se krajem 2006. pročulo da naši heroji stižu u Beograd, nije bilo ni govora o izostajanju sa događaja iz snova za dve najbolje prijateljice i mene. Karte su čak i za današnje uslove bile skupe, međutim uspele smo (mada se ne sećam kako tačno) iskamčiti novac, svaka od svojih roditelja, pa ih nabaviti u najkraćem roku. Na Mejden se, jednostavno, moralo ići. Nikakvi izgovori nisu bili dopušteni.
Kada ste tako mladi kao mi u ono vreme, par sedmica (barem sada imam taj utisak) često sakupi više dešavanja nego čitave kasnije decenije. Rekla bih da je moja završna godina srednje škole bila takva da sam u njoj proživela barem tri života. Nije ni čudo, prema tome, što su se za tih nekoliko meseci do marta desile izvesne radikalne promene. Naš nerazdvojni trio se rasformirao, pri čemu sam ostala u sredini, nepromenjeno bliska sa obe zavađene strane – položaj nezavidan, ali iznenađujuće dugo potpuno izvodljiv. Aleks je svoju ulaznicu zamenila odlaskom u Budimpeštu na gostujuću izložbu Van Gogovih dela (put je baš u martu organizovala Gimnazija). Maja i ja smo ostale nepokolebljive.
 |
| Flajer koji sam dobila na Sajmu; karta za koncert. Iz lične arhive. |
No, zamalo da nam i to propadne. Pred kraj zime zakačila sam do današnjeg dana najgori grip u svom životu, teži od jesenas preležanog kovida. Nikada posle nisam bila tako bolesna. Spojivši se sa konjuktivitisom, prikovao me za krevet blizu dve sedmice. Nisam mogla da jedem, smršala sam toliko da su mi sve do kasnog leta farmerice bile široke. Kako je i Maja u međuvremenu dobila grip, svakodnevno smo (fiksnim) telefonom hrabrile jedna drugu. Plakala sam od muke svakoga dana, iako ne zbog zabrinutosti što odsustvujem iz škole i kako ću, onda, nadoknaditi gradivo (moje štreberske navike razvile su se tek na fakultetu). Ne, glavna preokupacija bila je da li ću ozdraviti do koncerta – nekim čudom ili snagom volje, jesam. Dva dana pre, na kontroli, pitala sam doktorku mogu li, dakle, putovati u Beograd (podrazumevalo se, prvo na Mejdene, pa u školu!). I tako smo, na dan D, snabdevene lekovima i još uvek začepljenih ušiju, nas dve krenule u najveću hodočasničku pustolovinu do tada, sa grupicom drugova.
Bili smo u suštini još deca, iako u tom uzrastu za sebe, naravno, verujete kako znate sve. Danas mi je neopisivo simpatičan značaj koji smo pridavali svetu skoncentrisanom oko pripadnosti izgrađene zahvaljujući omiljenom muzičkom pravcu. Rock i metal su činili da se osećamo samouverenije i manje usamljeno. Istu fascinaciju, ljubav, žar prema tom zvuku još nesmanjeno osećam i, zaista nije stilska figura, svaki put kada slušam omiljenu muziku, njene note mi pulsiraju u svakoj žili. To je moj vremeplov, dokaz da mi duh nije ostario ni dana.
Četrnaesti mart je, inače, datum koji vezujem i za jedan tužan događaj. Svega dve godine pre koncerta, iznenada je umrla moja najbolja drugarica iz osnovne škole. Imala je samo šesnaest. Zbog nje, mučila me ozbiljna moralna dilema po pitanju odlaska na koncert baš tog datuma. Tada sam, bolje nego ikada ranije ili kasnije, shvatila šta zaista znači ono: život ide dalje.
Napomenula bih još i sledeće: dvehiljadite su, iz današnje perspektive, bile možda i zlatno doba za metal, njegovo poslednje veliko razdoblje. Tada toga, naravno, nismo bili svesni, uzimajući zdravo za gotovo postojanje mnoštva domaćih bendova, ekspanziju žanrova kao power metal, svirki održavanih u proseku dvaput mesečno u našem provincijskom gradu, dok su prestonicu iznenada počeli da posećuju gotovo svi relevantni i još aktivni velikani. Kada si mlad, misliš da se pred tobom prostire sve vreme ovoga sveta i da će, kako lepe, tako i ružne, a bez izuzetka ličnim doživljajem preuveličane stvari, trajati većno. U opisivanom razdoblju bili smo pri kraju srednje škole, imali po sedamnaest-osamnaest godina. Beograd sam dotle posetila svega par puta: sa školom (Sajmovi knjiga i jednom prilikom pozorište) i radi koncerta Bijelog dugmeta na Hipodromu. Ali, ovo je bilo nešto sasvim drugo. Neuporedivo bolje.
Mejdenomanija je uveliko tresla i ostatak našeg tadašnjeg društva. Odlično pamtim svaki detalj, počev od toga šta sam obukla toga jutra (prema tadašnjem običaju, sve crno, kožna rokerica i martinke; sećam se da sam na očima imala samo maskaru i plavu senku, koju sam kasnije popravila u stanu Majinog brata) i kako sam, malo više od dvadeset četiri sata kasnije, u dnevniku zabeležila da me, po izlasku sa Sajma, kijavica prošla i uši se otpušile: Mejdeni su lekoviti! Sreda. Krenuli smo u pola 6 ujutru, vozom do Beograda, nas ukupno petnaestak, mada ne svi iz iste ekipe. Naravno, nismo bili jedini Čačani koji će se tog popodneva sjatiti na mestu održavanja koncerta, uključujući one koji su uveliko studirali u glavnom gradu.
Par drugova se već tokom puta napilo od jeftine rakije – običaj koji, moram priznati, nikada nisam uspela da razumem. U čemu je stvar da uopšte, na kraju, nisi dovoljno pri svesti da upamtiš koncert kome si se toliko radovao, nastup grupe do koje ti je (navodno) toliko stalo? Za Maju i mene, pogotovo jer smo još bile „rekonvalescenti“ sa antibioticima, alkohol nije dolazio u obzir. Brojali smo tunele, pokušavajući da odgonetnemo značenje nekih čudnih imena usputnih mesta (kao što je Drenovački Kik). Valjevčani iz susednog kupea, sa istim ciljem putovanja, imali su neke robusne drugarice koje su ovi naši, više da bi nas provocirali, kao fol hteli da „muvaju“ (ne znam koristi li se još ovaj izraz. Mi jesmo, stalno.).
U Beograd smo stigli oko 10 i sećam se jasnog utiska kako svi, baš svi idu u istom pravcu. Pobedonosno iskačući na peron, odmah smo dočekani odobravajućim pogledima starijih stranaca u Maiden majicama. S obzirom na to da je nastup na promotivnoj turneji tada aktuelnog albuma „A matter of life and death“ bio jedini u ovom delu Evrope, pristizali su obožavaoci iz gotovo čitavog sveta. Mi smo se prvo zaputili do „Mordora“, tada popularnog metal shopa koji je držao Branko Rogošić (urednik „Rock expressa“ i „Metal expressa“, nezaobilazne lektire i našeg štampanog prozora u svet), a iz kog je u tom trenutku treštala pesma „Wrathchild“. Razumela sam šta je Beograd, u koji ću se pola godine kasnije, s jeseni, doseliti da studiram: prostor nepreglednih nada, novih lica, utisaka, mogućnosti.
Klopa na Terazijama, pa Knez Mihailovom do Kalemegdana, gde smo se nas dve malo izdvojile sa Majinom sjajnom ekipom Kovinaca iz istog muzičkog tabora. Sećam se da smo sedeli na Partizanovom igralištu, prepucavali se sa jednim Lukom da li je bolji HIM ili Pantera (koju dotični nije voleo), a posebno sam se raspričala sa dečkom u samostalno osmišljenoj majici Maidena. Danas je Dule Pop (kako se tada predstavljao) uspešni gitarista i profesor ovog instrumenta. Zatim smo nas dve odšetale do još jedne Meke alternativaca, radnje „Felix“ na Zelenom vencu, takođe krcate. Tamo su se, u nedostatku čačanskih tematskih prodavnica, svaki put nabavljale majice, lanci, narukvice i kaiševi sa nitnama, prišivači i bedževi, uz, naravno, CD izdanja.
 |
| Plakat, odnosno, onoliko koliko smo uspele da otcepimo. Lična arhiva. |
Usput smo odlepile polovinu (!) koncertnog plakata sa jednog zidića, divile se činjenici da je centar grada pun „čupavaca“ uniformisanih u prepoznatljivu odeću, kupile bedževe ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta i zadržale se u razgovoru sa prodavcem, o čemu drugom nego o predstojećem koncertu. U sećanju mi je ostao „Idealni“ iz Kneza, kako sam odmah u mislima nazvala jednog prelepog mladog rokera potpuno u fazonu osamdesetih, sa kojim smo se mimoišle dok je prolazio u društvu manje očaravajućeg druga. Kunem se da nikada uživo nisam videla lepšeg tipa; bio je stranac. Sve četvoro smo se, kao po komandi, okrenuli jedni za drugima u istom trenutku, pre nego što su zauvek nestali u gužvi glavne ulice.
Kada smo, negde ispred 17 h, stigle do Sajma, zatekle smo reke ljudi kako se slivaju prema Hali 1. Ponovo nije isprazna metafora. Kraj glavne kapije su deljeni leci za „KST“ žurku nakon koncerta. Pred halom smo se našle sa ostatkom čačanske ekipe i još u međuvremenu pristiglih sugrađana. Policija u žuto-zelenim prslucima, čiju je nijansu jedan od naših drugova asocijativno povezao sa izlučevinama iz nosa, formirala je obruč oko ulaza. Iz gomile su štrčale samo kovrdžava glava najboljeg Goranovog druga (moj brat, odavno „prerastavši“ Maidene, nije hteo da ide na koncert) i do njega ruke sa podignutom tematskom zastavom, koje su pripadale onom mom (iako tada uveliko nismo razgovarali, još sam smatrala da izgleda kao skandinavski bog). Dok su nas polako propuštali do ulaza, stiskavac u masi bio je neizdržljiv i činilo se da će kolona svakog trenutka da se, od pritiska, raspukne. Ne mogu opisati olakšanje sa kojim sam, kada je na mene stigao red, potrčala ograđenim putem do mesta pretresa i cepanja ulaznica. Oduzimane su flaše, metalni nakit, čak i sitni predmeti poput upaljača, a Maji je obezbeđenje pronašlo, u majici sakriven, lanac za pantalone i tako je ostala bez voljenog, godinama unazad zaštitnog znaka.
Mada smo prvobitno nameravali da idemo u parter, što bliže bini, deo nas brzo je odustao od petog reda. U jednom trenutku smo bili slepljeni kao lignje! Na predlog malo starijeg druga, premestili smo se na platformu tačno prekoputa, spustili rančeve, zauzeli mesta uz ogradu i konačno mogli da staloženo sagledamo prizor. Bilo je zadivljujuće. Hala se punila, dok su sa zvučnika svirale pesme kao „Rainbow in the dark“ (i Dio je još bio živ), „You've got another thing coming“, „Fast as a shark“, „Future world“… Sa velikim zanimanjem sam posmatrala ljude svih godina, zgodne momke, prelepe devojke koje su ličile na Doro Peš, matore rokere, nafurane klince, čak i roditelje sa decom. Prisustvovala sam tek drugom zaista velikom koncertu u svom životu i teško da će išta kasnije uspeti da nadmaši taj utisak. Ništa mi nisu značila naknadna sitničarenja kritičara: u mom skromnom iskustvu, nije bilo većeg spektakla, tim pre što je emotivna težina koju je podrazumevao bila nemerljiva.
Dotle se čačanska ekipa rasparčala na sve strane po hali, pa smo uz ogradu prvog nivoa ostali nas nekoliko. Dok su nam Majin brat i njegovi drugovi, već iskusni prestonički studenti i, hvala im do neba, dežurni zaštitnici, čuvali mesta, šetale smo neopterećeno i ispitivale teren. Ogromna, fascinantna bina. Prema proceni medija, preko osamnaest hiljada prisutnih. Preskupa čaša kisele vode, od koje se pola prosulo dok je stigla do mene, a pola su mi popili Čačani kraj nas, uključujući tinejdžersku ljubav. Kao predgrupa, nastupila je predosadna Stivova kćerka Loren Heris sa svojim bendom. Nestrpljivi, jedva smo izdržali njeno cičanje i jurcanje po sceni, smešan pokušaj imitiranja slavnog tate. Naučila sam i to da moji heroji imaju okvirne numere sa razglasa, kojima se najavljuje nastup, a zatim ispraća publika. Kada se oglasi „Doctor, doctor, please“ – znate da se veliki čas približio...
Dok ovo pišem, u svest mi se živo vraća atmosfera, do grla podiže knedla, podilaze žmarci. Negde oko 21 h bina se zamračila, nakon pola sata emitovanja prigušene muzike koja je samo podizala tenziju. Osećalo se da hala, u iščekivanju, diše kao jedno biće. A onda: uz zvuke ratničkog marša, pali se crveno osvetljenje. Maji žvaka ispada na glavu čoveka koji je stajao pravo ispod nas. Ukazuje se scenografija sa omota novog (izrazito antiratnog) albuma: tenkovi, barikade, sivilo, pozadinska platforma sa video-bimom. Preplavljuje me neopisivo uzbuđenje, sreća, onaj osećaj kada se prostor i vreme gube. Sav u crnom, Brus Dikinson istrčava i, skočivši neverovatno visoko, počinje da peva „Different world“.
 |
| Fotografija nije autorska, prosledio mi je neko sa foruma yumetal, ali više se ne sećam ko. Isto važi za naredne dve koje pokazuju scenu. |
Usledio je sat i po potpunog transa. Uz dužno poštovanje svim članovima koji su predivni i neverovatni, ali Dikinson je toliko zaokupio moju pažnju da sam tokom većeg dela koncerta pratila isključivo njega. Hiperaktivan, moćnog glasa kao na ploči, „zgodan iako omalen“ (tačno ovako glasi moj tinejdžerski zapis!), neprekidno je trčao, skakao, razvio englesku zastavu i preobukao se u crveni mundir uz „The Trooper“, na „Run to the hills“ podražavao konjanika, peo se na zvučnik, u jednom se trenutku (išla je „The number of the beast“) uzveravši do samog vrha „vatrogasnog“ stuba za lajt šou, sa mikrofonom zadenutim u pantalone.
Set lista je izgledala ovako:
1. Different world
2. These colors don't run
3. Brighter than a thousand suns
4. Wrathchild
5. The Trooper
6. The reincarnation of Benjamin Breeg
7. For the greater good of God
8. The number of the beast
9. Fear of the dark
10. Run to the hills
11. Iron maiden
***
Bis:
12. Two minutes to midnight
13. The evil that men do
14. Hallowed be thy name
Iako smo zdušno prihvatili nove pesme, mada nismo znali sve tekstove, jasno je da su potpunu histeriju izazvali stari dobri hitovi, zbog kojih smo, naravno, ponajviše i došli. Dok su se sve vreme u pozadini smenjivale fotografije omota njihovih dosadašnjih ploča, hiljade telefona bilo je podignuto uvis. Na oskudnu memoriju svog tadašnjeg, prvog mobilnog koji sam nešto ranije dobila za punoletstvo, uspela sam da snimim fragmente nekoliko pesama. Zvuk je ispao neverovatno čist – uključujući Dikinsonov „demonski“ smeh tokom stišanog uvođenja u „Fear of the dark“, ubedljivo jedan od najmoćnijih delova koncerta. Kasnije smo ga često premotavali i iznova slušali, oduševljeni kao da je prvi put. Nažalost, telefon je prilikom jedne svađe sa Majom razbijen o beton šetališta na bedemu, a sa njime je otišla i dragocena audio arhiva. (Iako jedno vreme poput sijamskih bliznakinja, rođaka i ja smo znale da se ozbiljno žestoko pokačimo.)
U pauzama između numera, legendarni frontmen je pričao angedote (recimo, najavu za „Wrathchild“ osmislio je kroz dočaravanje navodne nesuglasice sa aerodromskom kontrolom), suvereno održavajući kontakt sa, činilo mi se, svakim od nas koji smo mogli da mu uhvatimo pogled.
Pevale smo iz sveg donedavno bolesnog grla, „divljale“, „slemovale“ kosama, igrale. Vrhunac koncerta verovatno je mnogima bila pojava džinovskog Edija na sceni tokom prašenja „Iron maiden“, kao i čitav fantastični, probrani bis – meni posebno po volji, jer je uključivao jednu od najdražih pesama, „The evil that men do“.
Osmeh mi nije silazio sa lica. Na kraju je Brus zaključio kako će sledeći put „morati da sviraju na otvorenom, jer je ovakav prostor isuviše mali“ – i zaista, mnogo sveta je ostalo napolju. (Obećanje je ispunjeno, ali ja, nažalost, usled promenjenih i obeshrabrujućih životnih okolnosti, nisam uspela da ih ponovo vidim/čujem uživo. Naročito mi je žao zbog trećeg koncerta, za sada poslednjeg, kada su im predgrupa bili Ghost.) Razočaranje mu se očitavalo na licu samo u trenutku kada je neko iz publike zapalio baklju, ko zna kako prokrijumčarenu.
Svetla su se pogasila, a mi, podignutih pesnica, skandirali: „Maiden! Maiden!“. Međutim, nije bilo vraćanja na drugi bis, tako da smo, dehidrirali i znojavi, uz zvuke (ironije li) „Always look on the bright side of life“ krenuli da se tiskamo ka nekom od izlaza. Naša strateška pozicija se još jednom pokazala savršenom, jer nismo mnogo vremena proveli u gužvi. Bol u nogama, blago zujanje u ušima, osećaj da je jedan upravo proživljeni, prelep san gotov i da je (zapis iz mog dnevnika!) sve to heavy metal, muzika koju vredi živeti. Pored sajamskih šaltera u podzemnom prolazu, našle smo se sa drugovima iz Čačka, koji su većinom ostali u parteru i bili bukvalno izlomljeni. Sećam se da sam ugledala Deana Cleu, tada pevača „Osmog putnika“ i da je jedan od Kovinaca s početka priče, možda baš indolentni Luka, uhvatio crno-belu znojnicu na kojoj je pisalo ime bubnjara, Nicko.
Mrtvi umorni, otpešačili smo do centra, kupili autobuske karte i do 4 h, kada je trebalo da krenemo, ubijali vreme pokušavajući da ustanovimo pol nepomičnog stvorenja koje je gotovo dva sata pijano sedelo na stanici. Dvojica matorih čupavaca gnezdili su se na obližnjoj klupi, u jednom trenutku se umalo potukavši oko mesta. Beograd posle ponoći bio je hladan i pust, na ulicama naizgled samo mi, zaludni povratnici u realnost. Neki čiča nas je u prolazu, dok smo se ukrcavali na međugradski bus, odmerio uz reči: „Sve sami narkomani! Ja bih, bre, vas čupavce sve pobio! Da ste moja deca, ne bih vas pustio da izađete iz kuće.“ Nisam mogla da zaspim od previše utisaka, a trebalo je i paziti da neko od naših uspavanih zverčica ne produži za Foču, krajnje odredište prolazne linije kroz Čačak. Pre nego što sam se kod kuće i sama „patosirala“, zapisala sam sledeće: Isidora je videla Maidene... i odlično se provela. Da, bili smo deca, ali još nisam izgubila tu čistu radost pred stvarima koje mi znače.
 |
| Zadnji (zapravo, prvi jutarnji) bus za Čačak. Lična arhiva. |
Posle petnaest dana odsustva, 16. marta sam se pojavila u školi. Jedina tema narednih dana bio je, naravno, koncert. Veći deo razreda iskoristio je priliku da, kao i obično, dobacuje zlurade komentare na moj račun, sve u stilu onog starca sa beogradske autobuske. Bliski drugari su se, naprotiv, zanimali za utiske, kao i iznenađujuć broj nastavnika. Razredni me odmah pitao: Kako je bilo na Čeličnoj devici?, otkrivši da ih je i sam gledao 1986. u Beogradu, tokom legendarne „Somewhere in time“ turneje. Moj verni Jadžo, drug još iz predškolskog, zaključio je kako „sijam i zračim srećom“, te da su mi oči nasmejane. Od završetka studiranja, pa sve do letošnjeg odlaska u Sarajevo, godinama se tako nešto neće ukazati na mom licu.
Sa nestrpljenjem sam čekala kraj časova, ovoga puta iz posebnog razloga. Kao pravi zaverenici, mejdenovci su se pozdravili na Trgu kraj žutog gelendera – našeg kultnog sastajališta – svesni da smo podelili jedno veliko iskustvo. Nekako nas je, barem na izvesno vreme, dodatno zbližilo. Kada sam nešto kasnije otišla po par slika nastupa (ličnih nismo imali), u fotografsku radnju nadomak Gimnazije, zaposleni me najpre upitao koliko imam godina. Takve scene su mi se, inače, prilično često ponavljale svaki put kada bih kupovala neki CD u lokalnim radnjama. Ipak, prijalo je čuti: Evo ruka! Ti imaš osamnaest godina, a slušaš Iron maiden. Taj bend i ja volim, iako imam već 35 (kako nam se samo, tada, to činilo staro i ozbiljno, prim. I.Đ.!). Koliko ih tvojih vršnjaka sluša? Jedva dva posto! Tako da... svaka čast!
Drugar je, prisećajući se vraćanja busom, krajem iste sedmice primetio: „E, al' jednu stvar ne razumem. U autobusu svi komirani, svi spavaju, jedino ti non-stop zujiš naokolo!“ Kao generacija koja je čulima, umesto tehnologijom, upijala i doživljavala svaki bitan trenutak, nismo sačuvali mnogo materijalnih dokaza sa koncerta. Srećom, neka dobra duša je postavila snimke na Youtube i sada se u svako doba mogu tamo pogledati, pa sam ih podelila i uz svoj tekst. Vreme je odnelo mnogo toga. Odavno više nema ni žutog gelendera na Trgu, ni supkulture kojoj smo pripadali, u onom starom smislu. Možda se samo „odraslo“, ali, zašto onda isti osećaj traje sa svakim evociranjem... je li to nezrelost ili doslednost? Jesam li nostalgična ili verna sebi?
 |
| Kao što rekoh, ličnih fotografija baš sa koncerta, nažalost, nemamo. Ovo je hronološki najpribližnije tom danu. Maja (levo) i ja, uslikane posle škole. U pozadini levo se vidi delić famoznog žutog gelendera, koji je za čačanske metalce značio isto što i deo ispred Narodnog muzeja beogradskoj sabraći. Toga više nema, ni u jednom, ni u drugom gradu. |
Maju i mene su život i nesuglasice par godina kasnije zauvek razdvojili, pa ipak, svaki put kada se setim našeg stasavanja, dolaze mi na pamet samo lepe stvari. Naši provodi, lutanja, muzika i to kako je, dok smo napuštale Sajam, rekla: „Nikada neću zaboraviti ovaj koncert, tvoje nasmejane oči i izraz lica, kako smo pevale i bile srećne.“
Zato, UP THE IRONS! Od ranih tinejdžerskih dana, tog najosetljivijeg doba formiranja bića, nastavljaju da unose toliko lepote, snage i sreće u moj život. Knjige i muzika – otuda ovaj blog.