3-u-1: Glumci kao (dobri) pevači

piše: Isidora Đolović

Većina glumaca kojih momentalno mogu da se setim ima sluha i u najmanju ruku solidan glas. Moglo bi se reći da im to spada u opis zanimanja, naročito ako govorimo o školovanima na različitim akademijama za scenske umetnosti i direktno povezanim sa pozorišnom praksom. Takva izvođenja uglavnom podrazumevaju vladanje mnogim veštinama, a u tzv. „zlatnom dobu Holivuda“ podrazumevao se spoj vokalnog izvođenja, plesnog pokreta i glumačkog izraza, naročito s obzirom na popularnost žanra mjuzikla. Naravno, trebalo bi naglasiti razliku u odnosu na savremenu situaciju, koja industriju snova oblikuje u poprilično egzibicionistički teren gde baš svako veruje da može biti i pevač i glumac i model i režiser... Ruku na srce, primeri poput Šer ili Barbre Strejsend zaista su retki izuzeci. Daleko je više osrednjih, čak diskutabilnih („)talenata(“) koji uporno forsiraju karijere na oba polja, sa očekivano prosečnim rezultatima.

Ekranizacije: „The Last Temptation of Christ“ (1988)

piše: Isidora Đolović

Šta je to što sprečava da, širom otvorenih očiju, uma i srca, pojmimo i (još teže, kako se čini) prihvatimo lepotu, istinitost, mudrost nekonvencionalnog? Je li snaga tabua, kanonizovanih verzija životnih znanja, slepih i ograničavajućih držanja za davno postavljene „zakone“ mišljenja glavni razlog što neke od represija uporno opstaju čitavim decenijama, pa i vekovima? Kada bi odgonetnuli ovu dilemu, našli bismo, možda, jasno objašnjenje činjenice da „Poslednje iskušenje“ (The Last Temptation, 1954), izvanredno delo grčkog književnika Nikosa Kazancakisa, duže od pola stoleća izaziva otpor ili makar ozbiljne zadrške. Ili što ni ovog prazničnog vikenda filmsku adaptaciju „Poslednje Hristovo iskušenje“ u režiji velikog Martina Skorsezea neće biti moguće pogledati na bilo kom od zvaničnih televizijskih kanala (izgleda da je Brenin serijal mnogo pogodniji, baš kao i vulgarna „Treća sreća“ Radoša Bajića na Veliki petak, no, to je već druga priča...). Neprijatno iznenađuje snažno protivljenje čak i prilično obrazovanih glava, spremnih da (uglavnom naslepo) žestoko ocrne i knjigu i film, smatrajući ih „blasfemičnim“, „uvredljivim“ ili naprosto „nebuloznim“. S druge strane, kako je moguće da, nakon (ponovljenog) susreta sa tako „bogohulničkim“ sadržajem, vera postane zapravo jača – u Boga koliko i umetnost?

Rainbow – „Rising“ (1976)

piše: Isidora Đolović

Za svega nešto preko pola sata trajanja i sa šest pesama, od kojih se na drugoj strani vinila nalaze tek dve (ali bukvalno maratonske), album grupe Rainbow naslovljen „Rising“ (ponegde poznat i kao „Rainbow Rising“) možda formalno ne obećava jednu od najuticajnijih ploča u istoriji rokenrol muzike. To, ipak, bez imalo sumnje jeste, optimistično-samouverenim imenom sugerišući stabilnost definitivno uspostavljene stalne postave benda koji je time prestao da bude projekat kao na debitantskom ostvarenju. Definisanost vidljiva na svim poljima, od postignutog zvuka do obuhvaćenih tema, čini da konciznošću i jasnoćom ostavlja utisak potpuno zaokružene tvorevine bez ijednog suvišnog minuta. Raspored pesama je promišljen i simetričan, tako da sve zajedno kombinuje hard rock na neskrivanom tragu Blekmurovog prethodnog sastava (Deep Purple) i novo usmerenje kao rezultat udruživanja sa Diovom specifičnom stvaralačkom vizijom i izvođačkom snagom. Rainbow na svojoj drugoj ploči već zvuči znatno ujednačenije, iskusno, savremeno i sa konkretnim ciljem ispred sebe.

Zanimljive muško-ženske rock saradnje: Top 10

piše: Isidora Đolović

Pogrešno ili ne, rokenrol (i metal) nekako oduvek smatraju pretežno „muškim“ pravcem u muzici. Mi devojke, žene, koje se na bilo koji način svrstamo na tu stranu, najčešće smo (u pohvalnom kontekstu) obeležene takozvanom „muškom energijom“, nekonvencionalnošću, hrabrošću stava i koliko god to sada zvučalo strašno „polno nekorektno“, činjenica jeste da svetom rock muzike od početka dominiraju muškarci. Tako stoje stvari. Primeri njihovih koleginica su u potpunoj nesrazmeri, mada možda baš zbog toga i uglavnom izuzetni. Ali, nije ovo priča o „mizoginiji“ teškog zvuka, niti postavci u kojoj, sem volje da se to menja, barem na čisto statističkom nivou nema mnogo realne ravnopravnosti (isto bi se, opet, moglo zaključiti povodom književnih nagrada). Osim u publici, zastupljenost žena u rock/metal svetu najupadljivije do izražaja dolazi kroz scensko prisustvo i to – saradnje sa kolegama. Takvi, često potpuno neočekivani spojevi (i ne samo u izlizanom „lepotica i zver“ kalupu) u prvi plan ističu kvalitativni raspon žanra, ne ostavljajući dilemu po pitanju doprinosa umetnica njegovoj svestranosti i dubini. Zato što se, vidite, najveće pobede često dobijaju potčinjavanjem – iznutra.

„The Boy Next Door” (2015)

...ili Nepodnošljiva glupoća proganjanja

komentariše: Isidora Đolović

Reći da je „Dečko iz susedstva“ (The Boy Next Door) loš film zvuči kao sušta blagonaklonost. Ruku na srce, Dženifer Lopez nikada nije ni važila za ozbiljnu glumicu, ali su ostvarenja u kojima se pojavljuje obično makar gledljiva, dobra za puštanje mozga na ispašu ili iskupljena učinkom ostatka glumačke ekipe (bilo je zaista vrhunskih partnera). Sa ovim filmom to ni u jednom pogledu nije slučaj. Iako očigledno pokušava da sledi matricu „erotskog trilera“ (posebno zastupljenog tokom poslednje dve decenije prošlog veka) ili, još konkretnije, siže o „zaljubljenom sadisti“ (moj tekst OVDE), negde se ozbiljno omanulo. Delce u režiji Roba Koena (koji, ironije li, potpisuje baš jedan od filmova iz teme sa ostavljenog linka) karakterišu nepodnošljiva banalnost, predvidljivost i pretrpanost trenucima koje generacija Z zove „krindž“, a ne mogu da im pronađem dovoljno jak prevodni sinonim. U nečemu je, svejedno, uspešno: pokazuje da je Džej Lo i te kako još zgodna, dobrodržeća žena. Sve ostalo toliko ne valja da je teško uopšte odlučiti odakle početi sa kritikovanjem. Iako traje prosečnih sat i po, to vreme se razvuklo u nedogled, pa, poput junakinje u središtu priče, imate utisak da mučenju nikada neće doći kraj.

Priče o pesmama: „Johnny B.“

piše: Isidora Đolović

Brajan Feri je ljubav poistovetio sa narkomanskim iskustvom („Love is the drug“), a već dugo kruže osnovane sumnje kako veliki hit „Neko te ima“ grupe Van Gogh zapravo opisuje žudnju za marihuanom. U novije vreme, nešto slično se pripisuje otužnoj „Lutki“ S.A.R.S.-a, čija sladunjavost, ako je nagovešteno istina, zaista savršeno kamuflira pravi smisao teksta. Činili to ciljano ili nesvesno, rock muzičari su oduvek znali za veliki potencijal ovakve vrste referencijalnosti, zasnovane na srodnim osobinama dve vrste osećaja. U oba slučaja dolazi do razvoja nekontrolisane potrebe koja, postepeno, iznutra satire biće i može biti prekinuta jedino samouništenjem. Kada je, doduše, filadelfijski sastav The Hooters objavio možda i najveći hit u svojoj karijeri – „Johnny B.“ (sa trećeg albuma, „One Way Home“, izdatog 1987. za „Columbia Records“), malo kome je padalo na um da se radi o nečemu širem od prijateljskog upozorenja povodom manipulativne žene. Tek će vizuelizacija pesme dati legitimitet drugom interpretativnom stanovištu, pojačavajući efekat od početka prisutnog spoja melanholičnog i pretećeg u njenom opštem tonu.

„The Wedding Banquet“ (1993)

komentariše: Isidora Đolović

Mnogo pre nego što je sa „Planinom Broukbek“ zapaženo i umnogome prekretnički tematizovao tabu istopolne ljubavi, Ang Li je već zalazio u to polje umetničkog interesovanja. Ono što „Svadbeni banket“ (The Wedding Banquet) čini različitim, a njegovu poruku istovremeno nenametljivom i znatno pristupačnijom, jeste činjenica da se radi o veštom prepletu nekoliko podjednako bitnih problematika. Samim tim, seksualnost glavnih muških likova prestaje da bude toliko upadljiva kada se postave dodatna pitanja stega tradicije, porodičnih očekivanja ili kulturoloških suprotnosti. Neosetno klizeći od komedije ka drami, ostvarenje kroz nekoliko „činova“ postavlja, razvija i razrešava osnovnu dilemu, nudeći (pogotovo za ono vreme) neobičan, ali hrabar završni kompromis. Pritom čitavim svojim tokom ne gubi vodeću karakteristiku vedrine, dobrih namera i dubokog razumevanja za različitosti svake od sučeljenih strana, što stvara sveukupno katarzičan efekat.