Ekranizacije: „The Last Temptation of Christ“ (1988)

piše: Isidora Đolović

Šta je to što sprečava da, širom otvorenih očiju, uma i srca, pojmimo i (još teže, kako se čini) prihvatimo lepotu, istinitost, mudrost nekonvencionalnog? Je li snaga tabua, kanonizovanih verzija životnih znanja, slepih i ograničavajućih držanja za davno postavljene „zakone“ mišljenja glavni razlog što neke od represija uporno opstaju čitavim decenijama, pa i vekovima? Kada bi odgonetnuli ovu dilemu, našli bismo, možda, jasno objašnjenje činjenice da „Poslednje iskušenje“ (The Last Temptation, 1954), izvanredno delo grčkog književnika Nikosa Kazancakisa, duže od pola stoleća izaziva otpor ili makar ozbiljne zadrške. Ili što ni ovog prazničnog vikenda filmsku adaptaciju „Poslednje Hristovo iskušenje“ u režiji velikog Martina Skorsezea neće biti moguće pogledati na bilo kom od zvaničnih televizijskih kanala (izgleda da je Brenin serijal mnogo pogodniji, baš kao i vulgarna „Treća sreća“ Radoša Bajića na Veliki petak, no, to je već druga priča...). Neprijatno iznenađuje snažno protivljenje čak i prilično obrazovanih glava, spremnih da (uglavnom naslepo) žestoko ocrne i knjigu i film, smatrajući ih „blasfemičnim“, „uvredljivim“ ili naprosto „nebuloznim“. S druge strane, kako je moguće da, nakon (ponovljenog) susreta sa tako „bogohulničkim“ sadržajem, vera postane zapravo jača – u Boga koliko i umetnost?

Rainbow – „Rising“ (1976)

piše: Isidora Đolović

Za svega nešto preko pola sata trajanja i sa šest pesama, od kojih se na drugoj strani vinila nalaze tek dve (ali bukvalno maratonske), album grupe Rainbow naslovljen „Rising“ (ponegde poznat i kao „Rainbow Rising“) možda formalno ne obećava jednu od najuticajnijih ploča u istoriji rokenrol muzike. To, ipak, bez imalo sumnje jeste, optimistično-samouverenim imenom sugerišući stabilnost definitivno uspostavljene stalne postave benda koji je time prestao da bude projekat kao na debitantskom ostvarenju. Definisanost vidljiva na svim poljima, od postignutog zvuka do obuhvaćenih tema, čini da konciznošću i jasnoćom ostavlja utisak potpuno zaokružene tvorevine bez ijednog suvišnog minuta. Raspored pesama je promišljen i simetričan, tako da sve zajedno kombinuje hard rock na neskrivanom tragu Blekmurovog prethodnog sastava (Deep Purple) i novo usmerenje kao rezultat udruživanja sa Diovom specifičnom stvaralačkom vizijom i izvođačkom snagom. Rainbow na svojoj drugoj ploči već zvuči znatno ujednačenije, iskusno, savremeno i sa konkretnim ciljem ispred sebe.

Priče o pesmama: „Johnny B.“

piše: Isidora Đolović

Brajan Feri je ljubav poistovetio sa narkomanskim iskustvom („Love is the drug“), a već dugo kruže osnovane sumnje kako veliki hit „Neko te ima“ grupe Van Gogh zapravo opisuje žudnju za marihuanom. U novije vreme, nešto slično se pripisuje otužnoj „Lutki“ S.A.R.S.-a, čija sladunjavost, ako je nagovešteno istina, zaista savršeno kamuflira pravi smisao teksta. Činili to ciljano ili nesvesno, rock muzičari su oduvek znali za veliki potencijal ovakve vrste referencijalnosti, zasnovane na srodnim osobinama dve vrste osećaja. U oba slučaja dolazi do razvoja nekontrolisane potrebe koja, postepeno, iznutra satire biće i može biti prekinuta jedino samouništenjem. Kada je, doduše, filadelfijski sastav The Hooters objavio možda i najveći hit u svojoj karijeri – „Johnny B.“ (sa trećeg albuma, „One Way Home“, izdatog 1987. za „Columbia Records“), malo kome je padalo na um da se radi o nečemu širem od prijateljskog upozorenja povodom manipulativne žene. Tek će vizuelizacija pesme dati legitimitet drugom interpretativnom stanovištu, pojačavajući efekat od početka prisutnog spoja melanholičnog i pretećeg u njenom opštem tonu.