piše: Isidora Đolović
Za svega nešto preko pola sata trajanja i sa šest pesama, od kojih se na drugoj strani vinila nalaze tek dve (ali bukvalno maratonske), album grupe Rainbow naslovljen „Rising“ (ponegde poznat i kao „Rainbow Rising“) možda formalno ne obećava jednu od najuticajnijih ploča u istoriji rokenrol muzike. To, ipak, bez imalo sumnje jeste, optimistično-samouverenim imenom sugerišući stabilnost definitivno uspostavljene stalne postave benda koji je time prestao da bude projekat kao na debitantskom ostvarenju. Definisanost vidljiva na svim poljima, od postignutog zvuka do obuhvaćenih tema, čini da konciznošću i jasnoćom ostavlja utisak potpuno zaokružene tvorevine bez ijednog suvišnog minuta. Raspored pesama je promišljen i simetričan, tako da sve zajedno kombinuje hard rock na neskrivanom tragu Blekmurovog prethodnog sastava (Deep Purple) i novo usmerenje kao rezultat udruživanja sa Diovom specifičnom stvaralačkom vizijom i izvođačkom snagom. Rainbow na svojoj drugoj ploči već zvuči znatno ujednačenije, iskusno, savremeno i sa konkretnim ciljem ispred sebe.
Album ogromnog uticaja snimljen je u Minhenu za manje od mesec dana, a objavljen 15. maja 1976. Ulasku u studio prethodile su dvonedeljne probe na jednoj farmi nedaleko od Minhena, usled čega su konačne verzije završene skoro u jednom potezu i zvuče tako spontano. Nakon eksperimentalnog iskoraka neizvesnog trajanja, grupa se ustalila kao Rainbow (a ne više jednokratni Ritchie Blackmore's Rainbow), u postavi koju su činili gitarista Riči Blekmur, pevač Roni Džejms Dio, basista Džimi Bejn, bubnjar Kozi Pauel i klavijaturista Toni Keri. Autori svih pesama su Blekmur i Dio, pri čemu je jasna usaglašenost neoklasičarski inspirisanog komponovanja prvog i fantazijskih tema tekstova potonjeg. Ploču je producirao Martin Birč, a omot izradio Ken Keli.
A1. Tarot Woman
A2. Run with the wolf
A3. Starstruck
A4. Do you close your eyes?
B1. Stargazer
B2. A light in the black
Efektna otvaranja su ono što nas naprečac privlači bilo kom albumu, a ovde je to mističan zvuk klavijatura iz „Tarot Woman“, više nego ubedljiva uvertira u savršenu prog-rock numeru. Sledeća, „Run with the wolf“, počinje kao nešto iz Deep Purple opusa, ali sa prvim Diovim deonicama dobija sasvim jedinstven karakter. Pesma obojena mitskim, folklornim i horor elementima, donosi vokalne bravure poduprte postojanom melodijom u pozadini, nakon čega pravilnim redosledom dolazi gitarski deo. Nemamo utisak instrumentalnog „nadmetanja“ i svaki član ravnomerno dobija prostor da ispolji svoju veštinu. Ovo je definitivno potisnuti favorit, odlična stvar koja zaslužuje mnogo više pažnje nego što uglavnom dobija.
Nakon nje, slede još dve brze pesme: najdinamičnija „Starstruck“ i „Do you close your eyes“. Ona je možda najslabija, u poređenju sa ostatkom ploče, ali nipošto loša stvar. Iznenađujuće heavy intro nastavlja se u brzu, jednopoteznu temu koja oslobađa malo drugačije Diove kvalitete i možda čak nagoveštava sve što će kasnije pokazati kroz rad u bendovima Black Sabbath i (sopstvenom) Dio. Najinspirativniji su, zapravo, prelazi do refrena, gde u punom sjaju izbija na videlo besprekorna usaglašenost instrumentala i vokalne izvedbe.
Druga (B) strana ploče sadrži dve povezane, raskošne numere, svaku od preko osam minuta. S obzirom na to da su međusobno drugačijeg tempa i raspoloženja koje prenose, nema rizika da svojom dužinom „ugnjave“ slušaoca. Zapravo, najviše deluju kao dva čina iste drame, zaplet i razrešenje. U prvom od njih, „Stargazer“, gostuje Minhenska filharmonija na čijem se čelu tada nalazio maestro Rajner Pič. Vodeći rif inspirisan je zvukom violončela, ali o samoj pesmi nešto više reči sledi malo kasnije. Prati je „A light in the black“, karakteristična po sasvim drugačijoj atmosferi i energiji. Još jednom na prve taktove zvuči kao Deep Purple, ali se tematski direktno nadovezuje na prethodnu, iz perspektive upravo oslobođenog življa.
Ni u završnici Dio nije manje zadivljujuć, razobručeno i sugestivno se uklapajući uz podršku neumornih bubnjeva, dosledan zvuk gitare i ritam koji diktira bas. Postignut je dobar efekat udvajanja vokala kroz refrene, a gitare preko paralelnog zvučanja pored klavijatura. Do kraja prve polovine, mogla bi to biti samostalna, solidna hard rock stvar, ali veoma razvijene klavirsko-gitarske egzibicije produžuju relevantnost kompoziciji, držeći pažnju. Lajtmotivski stih I'm coming home dopunjuje zaraznu temu smeštenu u srcu solaže, dok stalno meandriranje osigurava neprekidnu uzbudljivost pesme.
Najbolje od albuma – obavezne 3:
3. „Starstruck“. Istinski hard rock hit, inspirisan Blekmurovim prilično traumatičnim iskustvom sa (kao što naslov otvoreno kaže) opsednutom obožavateljkom: Lady Starstruck, she's nothing but bad luck.... Upadljivi, pamtljiv početak u Deep Purple stilu dopunjuju sjajne međustrofe iliti prelazi, dobra dinamika refrena i zadivljujući raspon sugestivnog vokala. Iz perspektive ugroženog lica, dočarana je prava rokenrol priča o grupi devojkama koje prelaze dozvoljenu granicu.
2. „Tarot Woman“. Dok blizu dva minuta dug uvod polako zamire, kreće vrhunsko jedinstvo ritam sekcije, rifova i Diovog sugestivnog glasa koji pripoveda o poseti lirskog junaka šatoru gatare. Atmosfera opasnosti i izražajnost vokala dok prenosi upozorenje razvijaju se kroz Blekmurov maštoviti solo i zaraznu glavnu rif-temu koja ga preseca po sredini, ali ne zaustavlja. Diov glas pri kraju ispoljava svu impresivnu snagu, dok se zvuk gitare „udvaja“ zahvaljujući novom uplivu klavijatura u prvi plan.
1. „Stargazer“. Legendarnu kompoziciju otvara impresivni rad Pauelovih bubnjeva, da bi u ostatku postojani rif sledio Diovo „vijugavo“ izvođenje koje, uz ostale prateće efekte, veoma živo dočarava pustinjski, tumarajući ambijent. Istočnjački elementi po prvi put dobijaju izraženiju ulogu i zaista su znalački upotrebljeni. Dajući pravi primer vokalne svestranosti, raspona i lepote, Diov glas naprosto uranja u fenomenalan gitarski solo, dok arhetipski siže govori o problemu gordosti jednog osobenjaka, zbog koje stradaju mnogi (čarobnjak u kuli, zagledan u zvezde, nasuprot robovima najviše nalik na Jevreje u Egiptu).
Simfonijski elementi počinju da se postepeno pomaljaju već od sredine pesme, kako bi iza treće strofe/refrena suvereno zavladali. Razrešenje opisanog hibrisa prati nenapadni prelaz od where is do where was your star, odnosno, nedvosmisleno fall instead of rising, dok (u pohvalnom smislu) dramatičan vokal prati preuzimanje vodeće teme od klasičarskog orkestra. Optimističan obrt: I see a rainbow rising, efektno uspostavlja vezu sa naslovom albuma. Završna celina bledi u postepenom stišavanju, da bi, kao što je već primećeno, „A light in the black“ doneo uzlet prema, mada u suštini dvosmislenom, spasenju na horizontu.
***
Istinski maštovita, izvanredna i žestoka ploča, bez trena predaha nudi mnogo razloga za divljenje i definiše žanr tako što spaja ono najbolje od hard rock zvuka, na vrhunskom izvođačkom nivou. Atmosfera možda nije bajkovita koliko na prvoj ploči, ali je opšti izraz daleko sigurniji, direktan i usredsređen, osoben i bez tumaranja.