piše: Isidora Đolović
Šta je to što sprečava da, širom otvorenih očiju, uma i srca, pojmimo i (još teže, kako se čini) prihvatimo lepotu, istinitost, mudrost nekonvencionalnog? Je li snaga tabua, kanonizovanih verzija životnih znanja, slepih i ograničavajućih držanja za davno postavljene „zakone“ mišljenja glavni razlog što neke od represija uporno opstaju čitavim decenijama, pa i vekovima? Kada bi odgonetnuli ovu dilemu, našli bismo, možda, jasno objašnjenje činjenice da „Poslednje iskušenje“ (The Last Temptation, 1954), izvanredno delo grčkog književnika Nikosa Kazancakisa, duže od pola stoleća izaziva otpor ili makar ozbiljne zadrške. Ili što ni ovog prazničnog vikenda filmsku adaptaciju „Poslednje Hristovo iskušenje“ u režiji velikog Martina Skorsezea neće biti moguće pogledati na bilo kom od zvaničnih televizijskih kanala (izgleda da je Brenin serijal mnogo pogodniji, baš kao i vulgarna „Treća sreća“ Radoša Bajića na Veliki petak, no, to je već druga priča...). Neprijatno iznenađuje snažno protivljenje čak i prilično obrazovanih glava, spremnih da (uglavnom naslepo) žestoko ocrne i knjigu i film, smatrajući ih „blasfemičnim“, „uvredljivim“ ili naprosto „nebuloznim“. S druge strane, kako je moguće da, nakon (ponovljenog) susreta sa tako „bogohulničkim“ sadržajem, vera postane zapravo jača – u Boga koliko i umetnost?
Odmah napominjem, Saramagovo „Jevanđelje po Isusu Hristu“, još jedan sjajan roman, prema skromnom utisku moje malenkosti daleko je kontroverznija obrada novozavetne teme. Šta, onda, u toj meri vređa fundamentaliste – i ne samo njih – pa istrajavaju u zadrtoj nepristupačnosti za čistu lepotu koju predočava „Poslednje iskušenje“, realizovano sa mnogo tako očigledne ljubavi i empatije? Biće da se, pre svega, radi o nemogućnosti prihvatanja izazova teme dualnosti Isusove prirode, ovde sa posebnim naglaskom na ljudskom, odviše ljudskom koje, uostalom, karakteriše i ostale prisutne biblijske figure. Još više, smeta (im) završna sekvenca iz naslova, u suštini (i sagledana u kontekstu celine) minorna, tim pre što najavljuje potresno-trijumfalni epilog. I šta još? Radije bih iznela one dobre, brojnije strane koje ostvarenju iz oba medija pružaju neporecivu vrednost, dubinu, toplinu.
„Poslednje iskušenje“ je roman koji se od samog objavljivanja našao na udaru javnosti i vatikanskoj listi zabranjenih knjiga, dočekan manje ili više otvorenim bojkotom zvaničnih „veroboračkih“ autoriteta i biblioteka pod njihovim uticajem. Postepeno, stege su popuštale, međutim, još postoji prilično jasna rezervisanost koja potvrđuje moć dobro razrađene, spolja sprovedene kampanje da nekritički, za mnogo generacija izopšti i ocrni bilo koji sadržaj. Odvažimo li se, pronaći ćemo književno delo koje je, pre svega, napisano prekrasnim stilom, sa mnogo duše i naklonosti prema temi, opojno i sugestivno, ispunjeno živim slikama i složenim predočavanjima psiholoških borbi, unutrašnjih nemira, zbunjenosti, sumnje, bola, epifanije, rasterećenja. Priča se razvija kroz simbolična trideset tri poglavlja.
Kazancakisov Hrist je i čovek i Bog, u početku tek intuitivno svestan potonje prirode, potresno i agonično pokušavajući da ih razume, a zatim pomiri. U neprekidnoj zapitanosti, posmatramo ga kao ličnost koja se razvija, otkriva, traga, dvoumi, bori sa sobom i božanskom predodređenošću, rastrzan između protivrečnih glasova, često slab, labilan, jurodiv čak, ali istrajan. Njegov put je unapred zadat, staza poznata, pa se autor ne usuđuje da to na bilo koji način menja – različit je samo proces što vodi do Golgote, etapno sagledan iznutra i sa tačke gde se humanitet hvata u koštac sa divinitetom. Klinč naposletku postaje zagrljaj, božansko prožima i preuzima slabosti, preobraćajući ih u trijumf.
U prologu, autor jasno iznosi nameru svog dela, između ostalog pišući:
Svaki čovek je bogočovek, telo i duh: i zato čudo Hrista nije čudo jedne određene religije, ono je sveljudsko; u svakom čoveku zameće se boj između Boga i čoveka, a istovremeno i žudnja za pomirenjem. (...) Što su duša i telo jači, to je i bitka plodotvornija, a konačna harmonija bogatija. (...) Sve ono duboko ljudsko što je u sebi imao Hristos pomaže nam da ga razumemo, da ga zavolimo i da propatimo njegove Patnje kao da su naše. Da nije u sebi imao toplu ljudsku stranu, ne bi nikada mogao da s toliko sigurnosti i nežnosti dotakne naša srca: i ne bi mogao da postane uzor našim životima. Borimo se, gledamo i njega kako se bori i hrabrimo se; uviđamo, nismo potpuno sami na svetu, bori se i on s nama.
Do tada, pak, Isus iz Nazareta, drvodeljin sin, prolazi kroz nekoliko etapa ličnog razvoja od svečovečanskog značaja. Te faze su precizno i dosledno jevanđeljske, ali književno obrađene sa naglaskom na inherentnom pristupu i uz pojedine dopune koje skreću pažnju na borbu između plotskog i svetog, zemlje i neba, greha i vrline. Isus je sputan urođenom predodređenošću koja ga čuva od greha, ali svejedno oseća ljudske porive u sebi i sa njima razdiruću krivicu što je, nenamerno, posredovao u tuđim patnjama. Stoga pokušava da osvesti ulogu koju mu je namenilo Proviđenje, kroz različite oblike traganja: pobunu, očajanje, posrtanje i, tim veličanstvenije, vraćanje na stazu sudbine.
Od izrađivača krstova (razapinjača) do razapetog, od onoga koji je odbijanjem oterao simpatiju iz detinjstva (rabinovu kći Mariju Magdalenu) u prostituciju – do njenog brata i zaštitnika, od progonjenog do voljenog sa strane radikalnog, buntovnog zilota Jude i ostalih, na sopstvene načine takođe snebivljivih, ljudski nam bliskih budućih apostola... Isusa pronalazimo u stalnoj borbi sa sobom, anđeoskim glasovima, stanjima sličnim histeriji, agoničnim vizijama, što samo vodi neizbežnim rasterećujućim potvrdama božanske esencije, mesijanske uloge koja se ima ispuniti na pomalo neočekivan način. Jer, okolni svet je, a Kazancakis to sjajno ističe, bure baruta do vrha napunjeno nestrpljenjem Jevreja da se proročanstva ostvare donoseći slobodu.
Odlika kvalitetne priče je da, pored glavnog junaka, znalački prikazuje sporedne likove, društveno-istorijski kontekst i atmosferu prostorno-vremenskog plana. Sve navedeno, „Poslednje iskušenje“ čini na nezaboravan način. Prikaz ličnosti oko harizmatičnog ravija možda je nekanonski, ali isto tako neosporno psihološki uverljiv, dvodimenzionalan, majstorski načinjen. Izdvaja se „crvenobradi“ Juda Iskariotski, ovde izveden iz tradicionalne funkcije izdajnika u zapravo najbližeg Hristovog saradnika i ujedno upadljivi mu kontrast: čoveka od akcije, koji najbolje shvata šta se od svih njih traži. Marija, Bogorodica, ovde je pre svega žena i majka uveliko satrta životom sačinjenim od neispunjenih očekivanja, razočarana jer sin skreće sa puta većine ljudi (a koji čine ženidba, porodični život, svakodnevni poslovi), zbunjena svime što je od venčanja sa Josifom vodilo zatečenoj situaciji. Magdalena, Marta i Marija, tri različite žene podjednako opijene Isusom i u patnji zbog njegove nedostupnosti na način koji bi im imponovao (uloga mladoženje), predstavljaju skromna zemaljska očekivanja i ciljeve koji se postepeno i sami transcendiraju. Sa različitih strana i iz raznih društvenih slojeva udruženi su Petar, Jakov, Andrej, Jovan, Matej, Toma, Filip, Natanael... svaki sa sopstvenim, promenljivim doživljajem učitelja. Indiferentni Pilat, zahvalni ali službi odan centurion Ruf, večito suprotstavljeni vođa pobunjenika Varava i, naravno, hodajuća grmljavina Jovan Krstitelj – svi oni smisleno oblikuju poglavlja zahvaljujući upečatljivim književnim portretima koje im je načinio Kazancakis.
Prizori Judeje takođe su kompletni, svestrano obuhvaćeni, te stičemo punu predstavu o političkoj situaciji, dobijamo uvid u stanje kolektivne svesti, čujemo glas naroda i vidimo odnos rimske vlasti prema porobljenima. Deskripcija sa kreiranjem ambijenta odlikuje se posebnom zanosnošću, lirski vredna, znalački promišljeno kreirana. U bojama, mirisima i zvucima Jerusalima prepoznajemo mnoge srodnosti sa Bulgakovljevim stilom, epizoda Isusovog boravka u pustinji po sugestivnosti slika i metamorfozirajućih nemira parira Floberovom „Iskušenju svetog Antonija“, dok kasniji imaginarni susret Isusa i apostola Pavla asocira na čuveni dijalog sa Velikim inkvizitorom, kod Dostojevskog.
Lagani, osvežavajući vetrić Božji dunuo je i opio ga. Nad njim, rojile su se bremenite zvezde, nebo u cvatu, a dole, na zemlji, pušilo se kamenje, još uvek užareno od jare dana; nebo i zemlja – tiha dubina, sazdana od večnih, i od tišine tiših, glasova noći.
Počev od citiranog uvodnog pasusa, zasuti smo opisima i vizijama zasnovanim na postupku oneobičavanja, pri čemu su najupadljiviji personifikacije Izraela kao buntovnika i osećaj kandži koje se zarivaju u Isusovu glavu. Time sila spolja sprečava skretanje, odustajanje, vizijama sna i mesečarskom ošamućenošću prestravljenog junaka usmeravajući ka samostalnom razrešenju pitanja svrhovitosti prepuštanja običnom životu smrtnika, naspram izuzetne sudbine. Izbora, kao što dobro znamo, zapravo nema, ali je proces usložnjen i učinjen verodostojnijim upravo usled toga što pred sobom nemamo savršenog superheroja.
Vreme nije njiva da se meri jutrima, nije more da se meri miljama; jedan otkucaj srca je.
Hrist sebe često vidi kao kukavicu, ličnost određenu strahom: želeo bi „jednostavan“ život, ali istovremeno zna da mu je nedovoljan, „tesan“. Kao sušta suprotnost, Juda reprezentuje maskulini princip oružane borbe za slobodu, akcije zasnovane na sili, kretanja „od temelja do krova“. Naročito je značajan njihov dijalog o prirodi i potrebnom početku borbe, koja za Iskariota nastupa spolja, no, Isus ima drugačije stanovište: Ako se ne promeni duša u nama, Judo, nikada se neće promeniti svet oko nas. Unutra je neprijatelj, unutra su Rimljani, iznutra počinje spasenje!
Posebno značajnom se pokazuje tema Matejevog beleženja, postupak uobličavanja nove istine, preinačavanje u sastavljanju Jevanđelja pod anđeoskim diktatom. Isusova reakcija na zapise u početku je očekivana: ...ko ti je to rekao? Ja nisam jasno čuo; otkud ti, koji nisi bio prisutan, znaš?, dok ne shvati kako i njegovo pero pokreće ista nedokučiva i od čoveka skrivena viša sila. Pored funkcije snoviđenja i vizija, uobličavanju autentičnog portreta Isusa Hrista doprinose finese poput mučnog i zazornog doživljaja naturalističkog prizora iz mrtvih podignutog Lazara. Hladna ruka je crna i s mirisom zemlje, jer Bog još uvek nije mogao da u njemu pobedi trulež, samim tim strava je preplavila Isusa i tuga golema.
Upečatljivi su i odnosi budućih apostola, obeleženi solidarnošću, čarkama, nadmetanjem za učiteljevu naklonost, ponegde oportunizmom, uzmicanjem u panici, ali nadasve različitim pojedinačnim tretmanom Isusovih postupaka, reči, odluka. Postoji mnogo čak zabavnih scena, poput one u kojoj Petar, kočoperno, pred drugovima izjavljuje: Ja, svi ste to čuli, držim ključeve, ja otvaram i zatvaram raj; ako hoću, stavljam vas unutra, ako neću, ne stavljam vas!
Opis posvećen pripremama za obeležavanje Pashe, dok družina po drugi i sudbonosni put stupa u prestonicu, izgleda ovako: Jerusalim se uzdizao sada ispred njih u vazduhu, obasut mesečinom, beo i providan, kao utvara; kuće se behu, pomislio bi, odlepile na svetlosti meseca, pa su lebdele u vazduhu; i sve se jasnije dizala jedna zemljotresna buka od ljudi što su pevali psalme i od životinja koje su klali.
Šarlot Alen je knjigu uporedila sa delom Ernesta Renana „Život Isusov“, ali za XX vek, dok Grejem Holdernes u naučnom radu „Half God, half man: Kazantzakis, Scorsese, and The Last Temptation“ izdvaja četiri faze u razvoju lika, kroz koje Isus prolazi u romanu: 1. Sin drvodeljin (propovednik ljubavi kao vida mirnog otpora), 2. Sin čovečji (počev od krštenja, nakon čega preuzima narativ destrukcije starog poretka, a proces zaokružuje pobeda nad tri iskušenja u pustinji); 3. Sin Davidov (napokon se prepoznaje kao Mesija); 4. Sin Božji (oživevši Lazara, počinje da u sebi otkriva i prihvata božanstvo). Ovaj teoretičar posebno naglašava promenu tretmana figure Isusa kod Kazancakisa, koju usvaja i Skorseze: iz dotadašnjeg objektivnog, tj. sa tačke gledišta drugih, što ga samim tim često čini nepredstavljivim, sagledan je subjektivno, takoreći iz samoga sebe.
Zaista, u čemu se sastoji kontroverza i skandalozna izmena, pojam toliko važan da je knjizi dao naslov? Razapetom Hristu se ukazuje anđeo, saopštavajući kako je uspešno „prošao test“ odanosti Ocu, prema tome zapravo ne mora umreti. Kao nagradu, spušta ga sa krsta i vodi u „normalan“ život, koji uključuje brak (najpre sa Magdalenom, a posle njene nasilne smrti usled kamenovanja, poligamiju sa Martom i Marijom), potomstvo, bavljenje zanatom i dosezanje duboke starosti. Tada ga posećuju bivši prijatelji, optužuju za dezerterstvo i demaskiraju obmanu: „anđeo“ je zapravo Satana (čitaocu sve to biva prilično dobro nagovešteno već transformacijom pratioca u crnče, Marijinim snom kao prodorom realnosti u zabludu i još nekolicinom signala), a čitav „proživljeni zemaljski raj“ samo blesak bunila, snoviđenja u trenucima samrtničke agonije, između vapaja upućenog Ocu zbog „napuštanja“ i prihvatanja vlastite božanske prirode, misije, žrtve. Čini mi se da upravo ovakav kraj besprekornom snagom i neopisivom efektnošću ističe veličanstvenost Hristove pobede, izbavljenja, nade, pokazujući se kao filozofsko-poetska reinterpretacija i ODBRANA (zaista, kakva odbrana!) hrišćanske tajne vaskrsenja i Hrista samog:
Sve je ispalo kako treba, hvala Bogu! Pustio je glas pobedonosni: „Svršeno je!“ A beše kao da je govorio: sve počinje.
Zaista retko sam, sem čitajući „Majstora i Margaritu“, svim čulima osetila atmosferu Svete zemlje. Primećujem koliko je moja vera, izuzev čitajući Bibliju, svaki put još snažnija i sigurnija uz ovo „skandalozno, bogohulno štivo“.
Svaka prepreka na njegovom putu postajala je povod i odredište pobede; imamo konačno jedan uzor pred sobom, koji nam krči put i daje nam snagu.
Ova knjiga nije biografija, već ispovest čoveka koji se bori. Objavljujući je ispunio sam svoj dug: dug jednog čoveka koji se u životu mnogo borio, mnogo zagorčao i mnogo nadao. Uveren sam da će svaki slobodan čovek koji bude pročitao ovu knjigu, ovu knjigu punu ljubavi, zavoleti više nego ikada, bolje nego ikada, Hristosa.
* Roman je na srpskom jeziku moguće pronaći u dva izdanja. „Prosvetino“ datira iz 1996. (u okviru „Biblioteke velikih romana“), dok je novije „Deretino“ objavljeno 2020. i krase ga naročito lepe korice (trnov venac baca senku u obliku krune).
Film:
Vaspitavan u duhu katoličanstva, Martin Skorseze je kao dečak želeo da postane sveštenik (osećam potrebu da, kad smo već kod toga, skrenem pažnju na nešto što sam primetila u poslednje vreme, a tiče se transkripcije njegovog prezimena: iako Amerikanci izgovaraju Skorsezi, što su sada i kod nas mnogi počeli da preuzimaju, u italijanskom originalu ono ipak glasi isključivo – Skorseze). I nakon što mu je odrastanje promenilo prioritetna interesovanja, ideja o snimanju filma koji bi se bavio Hristovim životom ga ipak nije napuštala. Sa Kazancakisovim modernim klasikom upoznala ga je glumica Barbara Herši na setu „Furgona Berta“, sugerišući da je, bude li ikada zaista adaptirao roman, obavezno angažuje za ulogu Magdalene.
Obećano – učinjeno. Scenario Pola Šredera završen je nepunu deceniju kasnije (1981), uz dogovor sklopljen sa kućom „Paramount Pictures“ da će producirati budući film. Planirano je da se snima u Izraelu, sa budžetom između 14 i 20 miliona dolara i Ejdanom Kvinom u naslovnoj ulozi, Heršijevom kao Magdalenom, Stingom kao Pilatom, dok je za Judu bio viđen Harvi Kajtel. Problemi su počeli nekoliko nedelja uoči početka realizacije, usled kampanje fundamentalističke hrišćanske grupe koja je, bez ijednog realnog osnova, u peticiji navela kako predstojeće ostvarenje namerava da Hrista predstavi kao homoseksualca, te je moralno i religijski neprihvatljivo. Projekat je pod, ma kako apsurdnim i ni na koji način dokazivim pritiskom, ipak otkazan – ili makar odložen za nekoliko godina.
Kada se 1987. konačno krenulo sa radom, odgovornost je preuzeo studio „Universal“. Budžet i rokovi su primetno prepolovljeni na 58 dana snimanja i oko 7 miliona dolara, što je doprinelo vidljivom produkcijskom minimalizmu. Izvršene su promene u delu kastinga, pa je Isusa odabran da igra Vilem Defo, a Pilata Dejvid Bouvi – oba izbora pokazala su se savršenim. Nažalost, uloženi trud, profesionalnost i inventivnost ostali su u debeloj senci niza sabotaža, od kojih su mnoge unapred sprovedene bez interesovanja da makar bace pogled na rezultat. Tako su u sklopu nezapamćeno agresivne kampanje, naročito u Sjedinjenim Američkim Državama, organizovani protesti; bioskopi su bojkotovali film odbijajući da ga stave na repertoar; studio je ucenjivan da uništi sve kopije ili ih barem proda, kako bi prohrišćanske organizacije to učinile svojeručno. Ludilo je otišlo tako daleko da je legendarni sineasta Franko Zefireli, inače i sam autor kinematografskog viđenja Isusovog života, povukao svoj novi film sa Festivala u Veneciji, čuvši da učestvuje Skorseze: bez prethodnog uvida, žigosao je kolegino ostvarenje kao „istinski grozno“. U pariskom bioskopu su teroristi podmetnuli požar, a reditelj se zbog pretnji neko vreme svuda kretao u pratnji telohranitelja, ne krijući razočaranost uskogrudošću i nekritičkim odbacivanjem.
Vreme je, kao najpouzdaniji „filter“, donekle ublažilo oštricu tvrdoglavog odbijanja većeg dela javnosti. Oni koji su pre ili kasnije pružili šansu umetničkoj viziji najveće priče ikad ispričane, zatekli su nešto svakako drugačije od bilo čega dotadašnjeg, ali u izrazito pozitivnom smislu. Doprineo je i sam autor, otkrivajući svoja kreativna načela: između ostalog, kao cilj je postavio suptilnost i „emocionalnu elokvenciju“, Isusovu početnu identitetsku nesigurnost sugerisao „fluidnim, gotovo nervoznim hodom kamere“, a pre svega pokušavao da „dopre do Hristovog uma, koncentrišući se na perspektivu nedostupnu tradicionalnom crkvenom učenju, njegovu svest”.
Čarls Bramesko je „Poslednje Hristovo iskušenje“ ispravno nazvao „filmom pitanja, a ne konačnih rešenja i odgovora“, koji prati čoveka tokom neprekidnog preispitivanja veze sa Bogom, u zavisnosti od date situacije. Interesantno je da „Stradanje Isusovo“ u režiji Mela Gibsona dobija otprilike onoliko podrške koliko je Skorsezeova vizija doživela odbacivanja, iako se radi o neuporedivo šokantnijem, krvavijem i otvoreno antisemitskom stanovištu. Čak je i eminentni filmski kritičar Rodžer Ebert napisao kako je Gibsonov film „najnasilniji koji je ikada pogledao“. Dozvolite mi mali lični osvrt: sećam se trauma i masovnog plakanja u bioskopu, gde su nas kao školarce 2004. čoporativno“ vodili na projekciju podobnijeg religijskog spektakla. Nisam poželela, niti se usudila da ga kasnije iznova pogledam. Nasuprot tome, svaki put po završetku „zabranjene“ priče, osećam smirenost i duhovnu ozarenost. U roman sam se zaljubila na prvo čitanje, Defo mi je najbliži i najubedljiviji filmski Hrist ikada, a prateću muziku naročito volim i smatram jednim od najimpresivnijih soundtrack albuma u istoriji.
Za film koji traje tačno dva sata i 45 minuta, iznenađuje odsustvo utiska „razvučenosti“ ili monotonije, iako se najvećim delom bavi svim dobro poznatim epizodama iz Hristovog života. Radnja teče relativno mirno, kroz dijaloške sekvence ili introspektivne meditacije. Uvodni citat iz Kazancakisovog autopoetičkog predgovora odmah skreće pažnju na izvor, uz dodatnu napomenu da „film nije zasnovan na Jevanđeljima, već fikcijskom preispitivanju večitog duhovnog konflikta“. Od samog početka značajno mesto pripada spomenutoj, izuzetno sugestivnoj muzici Pitera Gebrijela, naglašeno orijentalnih i afričkih ritmova koji pojačavaju arhaizam i verodostojnost drevnosti.
Kroz veći deo radnje vodi naracija osmišljena kao tok svesti centralne figure, sve ono neizgovoreno, ali od krucijalnog značaja s obzirom na povlašćenu ulogu vizija, snova, priviđenja i kriptičnih proročanstava. Isusa (Defo) zatičemo upravo u sličnom stanju duboke, dugotrajne izmučenosti unutrašnjim sukobom, za šta izlaz traži u izradi krstova na kojima kasnije izdišu pobunjenici, njegovi sunarodnici. Efektan je anticipativni prizor „isprobavanja“ jednog od tih krstova, stavljanjem ruku u položaj raspeća.
Prvi sa kojim ga priča postavlja u direktnu interakciju jeste Juda (Kajtel) – i nemoguće je ignorisati njegov njujorški naglasak! S druge strane, Defo izvanrednom ekspresijom lica posreduje patnju, rastrzanost, svaku kasniju emociju. Njegov izraz očiju autentično, pristupačno i istančano odražava šta se odvija ispod površine.
Judino shvatanje borbe koju im predstoji da nastave sušta je suprotnost Isusovom – smatra je isključivo spoljašnjom, usmerenom protiv Rimljana, usled čega ne može da razume pobude Nazarećanina za izdajnički čin učestvovanja u egzekucijama sunarodnika, niti prihvata njegova mucava obrazloženja. Veoma je moćna scena nagoveštaja završnog hoda do Golgote, dok Isus nosi još uvek tuđi krst, sa empatijom posmatra kažnjavanje i u povratku biva zasut prezirom pripadnika svog plemena, uključujući posrnulu, ali još razmetljivo samouverenu Magdalenu.
Njegovi „napadi“, glasovi u glavi, nevidljiva pratnja, dotiču ga se kao posledica bolne Božije ljubavi i slutnje očekivanja kojima prkosi iz bojazni da se u odlučujućem trenutku neće pokazati dostojnim položenih nada.
Vizuelizaciju obeležavaju prelepe pustinjske boje krajolika kojima se Isus kreće na svojim putešestvijima.
Epizoda posete Magdaleninoj javnoj kući razlikuje se od književne verzije jedino po tome što Isus ne ostaje na konaku, već produžava u pustinju. Razgovarajući sa jednim od isposnika, izražava ubeđenje kako ga definiše – strah. Poreklo svojih vizija ne zna sa sigurnošću: polemišući sa majkom po pitanju njihovog izvora, zaključuje kako bi bilo lakše ako se radi o demonu, ali, „nije moguće isterati Boga“. Nešto slično kasnije važi za njegove besede: Otvoriću usta, a Bog će govoriti. Isus ovde nije odmah dovršen, samostvoreni, dati Bogočovek, već potencijal što i vlastitim naporima mora tek doći do ostvarenja – strpljivo, pregalački, učenjem. Gospod mi govori malo i povremeno, govori mi koliko mogu da razumem.
Scena kamenovanja i spašavanja Magdalene označava početak delatnosti kroz parabole i obraćanja, dočekivana teškim nerazumevanjem ili bar pogrešnim interpretiranjem koje primećuje kod nestrpljivog naroda (Nisam rekao smrt, nego ljubav!). Pratimo okupljanje apostola, te naročito zanimljivu scenu krštenja na Jordanu, karakterističnu, autentičnu i novu po svojoj naturalistički „prljavoj“ estetici, prisustvu obuzetih vernika u transu.
Kao samodefinišući za ličnosti učesnika izdvajaju se dijalozi: Isus – Juda i Isus – Jovan Krstitelj.
Dosledno su preuzeti i efektno dočarani: tri iskušenja unutar kruga iscrtanog u pustinji (prisutna je snažna simbolika, od judeohrišćanske do paganske); susret sa sestrama iz Vitanije; prva vizuelno-deklarativna promena označena novim, ratobornijim pristupom koji obeležavaju simboli sekire (sugerisana reinkarnacija Krstiteljevog duha) i vatre (pročišćenja); prva izvedena čuda.
Funkcija muzike biva naročito istaknuta u masovnijim scenama ili dok se družina kreće. Vizuelnom lepotom i vedrinom pleni epizoda svadbe u Kani, dok je među moćnijim delovima filma svakako prizivanje Lazara iz mrtvih (obratite pažnju na upečatljivi pokret rukama na ulazu u grobnicu i kontrast svetlo-tama).
Prvi dolazak u Jerusalim prikazuje grad u znaku dukata, gužve i buke, sa rimskim kipom u prvom planu na jednom, a žrtvenom krvlju koja lije niz zid hrama na drugom planu. Između njih, sa jednakim nepristajanjem, revolucionarski raspoložen stoji Hrist: Bog je besmrtni duh, koji pripada celom svetu. Nije samo izraelski!
Ulogu koju u knjizi ima Varava, ovde preuzima Savle (budući apostol Pavle; igra ga Hari Din Stenton), koji proganja Isusa, vrši pritisak na Judu i ubija Lazara kao ultimativni dokaz Nazarećaninovog čudotvorstva.
Drugi ulazak u Jerusalim obeležavaju tendenciozno izazvani neredi, pobuna protiv fariseja i razvoj potpune svesti Isusa o sebi kao neizbežnoj žrtvi, te namenjivanje nezahvalne uloge Judi, „najhrabrijem“ i stoga pouzdanom osloncu. Iz kanona su prepoznatljivi, ali vizuelno-poetski jedinstveno oblikovani delovi o proslavi Pashe, molitvi u Getsimanskom vrtu – trenutku najbolnije ranjivosti (ujedno možda najdelikatniji Defoov performans u filmu), famoznom Judinom poljupcu.
Minimalističke
briljantnosti scene kod Pilata dotakla sam se u tekstu posvećenom filmskim
ulogama Dejvida Bouvija, OVDE (stavka 4).
Od trenutka izricanja presude i „krunisanja“ trnovim vencem, sve postaje prigušeno, kao u snoviđenju ili bunilu, pre svega tonovi i pokreti. Tortura u zatvoru, hod mučenja, prolazak ulicama izveden iz perspektive osuđenog, obeleženi su naturalizmom i groteskom u vidu lica okolnog naroda koji se izruguje.
Vizuelizacija stratišta je takođe veoma upečatljiva, od rasutosti lobanja na tlu do prizora četiri žene u crnom (majka, Magdalena, Marta i Marija) podno krsta.
Sekvenca iz naslova obuhvata otprilike pola sata i odnosi se na varljivi san razapetog samrtnika, izazvan dejstvom demona. Unošenjem nekoliko izmena, Skorseze ublažava Kazancakisov tekst: izostavljene su transformacije „anđela“ sa nagoveštajima demonske obmane, ali je zato tu motiv spuštanja sa krsta, uklanjanja eksera i celivanja rana. Postupci su, baš kao i pejzaž, „inspirisani renesansnim platnima i srednjovekovnim kultom mučeništva kod katolika“, primećuje Grejem Holdernes. „Anđeo“ je ovde lepa devojčica blagog ponašanja i glasa, koja Isusa uverava da je pomilovan (unoseći parabolu o Avramu i Isaku) i nagrađen običnim, mirnim životom koji će do duboke starosti provesti u braku, najpre sa Magdalenom, pa posle njene (ovde neobjašnjive, ali nenasilne) smrti, sa Martom/Marijom (jer na svetu postoji samo jedna žena, pod raznim licima, odnosno, jedan arhetip ženskosti), okružen potomstvom i predat poslu zanatlije.
U filmu nema čak ni kratke pojave Josifa, Bogorodica Marija je svedena na običnu majku zabrinutu zbog sinovljevog opiranja da bude „kao i svi drugi“, a izostavljena je problematizacija izgradnje mita posredstvom Matejevih zapisa. Ulogu poslednjeg tek naknadno dobijaju Pavlove propovedi, destabilizujući „idilu prosečne egzistencije“ u koju je već ostareli Isus utonuo. Demaskiranje obmane dovršava poseta takođe vremešnih, ali nesmanjeno gorko razočaranih apostola, dok u pozadini gori Jerusalim pod opsadom. Judino: Slomio si mi srce, pored iskaza poput: Što je dobro za čoveka, nije dobro za Boga! i: Nema žrtve – nema spasenja, iniciraju otvaranje stigmata na šakama, raskrinkavaju đavolji udeo i razbijaju čin. Svestan, Hrist odbacuje poslednje iskušenje i deklaracijom prihvatanja: Želim da budem Mesija!, vraća se u realnost.
Epiloška scena spada među emocionalno najsnažnije završetke filmova svih vremena, sa dva puta ponovljenom patničko-pobedonosnom konstatacijom: It is accomplished! i adekvatnom muzikom koja se potom razvija, obeležena zvukom (uskršnjih) zvona u prvom planu. Nagrađen Gremijem i nominovan za Zlatni Globus, izvanredni dvostruki album Pitera Gebrijela „Passion“ savršeno prati dramsku radnju i upravo njegovim odlomcima preporučujem knjigu/film, čestitajući sutrašnji praznik svima koji slave.
* Filmom se bavi odličan tekst Dejana Ognjanovića sa piščevog sajta „The Cult of Ghoul“.
* Moj tekst o Nikosu Kazancakisu, objavljen na portalu „Sinhro“.
* Intervju Vilema Defoa povodom tridesete godišnjice filma i uloge koju smatra najzahtevnijom u svojoj karijeri.