komentariše: Isidora Đolović
Kada me, ovako neromantičnu (*romantizam kao pravac u umetnosti nema nikakve veze sa romantikom, osim što reči slično zvuče – istina, mi fanatični poštovaoci često ga doživljavamo takvim na krajnje uvrnut način!), pitaju koji film smatram dobrim primerom iz podžanra, a da je pametno izbegao klišee, sladunjavost i banalnost, istog trenutka pomislim na „Dogfight“. Ostvarenje koje sam već spominjala u tekstu o najboljim ulogama Rivera Finiksa (OVDE) toliko je bolno potcenjeno i uglavnom sasvim nepoznato široj publici, da osećam potrebu za njegovim besomučnim preporučivanjem i „dosađivanjem“ filmofilima (i ne samo njima) oko sebe, jer je zaista reč o pravom kinematografskom dragulju. Ni pre, a ni kasnije, nisam nailazila na tako skladne priče u kojima ništa nije višak ili prenaglašeno, gde od glume, pa do muzike i slike, baš sve nalazi svoje savršeno mesto. Film je toliko prekrasan i efektan u delikatnosti, stišanosti, posredovanoj (sa)osećajnosti, da dugo po zatamnjenju ekrana ne možete prestati sa razmišljanjem o njemu.
„Dogfight“ ili „Dvoboj“ je prvenstveno priča o emocionalnom i mentalnom sazrevanju u osvit doba koje sa sobom nosi mnoga razočaranja i rušenje bezazlenih iluzija. Režirala ga je Nensi Savoka prema scenariju Boba Komforta, a pojavio se 4. oktobra 1991. u produkciji „Warner Bros.“-a. Glavne uloge poverene su upravo spomenutom Riveru Finiksu i Lili Tejlor. Uprkos skromnom odzivu publike, kritičari su ga dočekali veoma dobrim ocenama, pa je tako Rodžer Ebert napisao: Ne toliko ljubavna, koliko priča o mladoj ženi koja pomaže zbunjenom tinejdžeru da pronađe bolju stranu svoje prirode. Činjenica da se otkriće dešava noć pre isplovljavanja za Vijetnam, priču samo čini dirljivijom. Dastin Patnam upoređuje strukturu ovog i filma „Pre svitanja“ (Before Sunrise), ističući ozbiljnije prizvuke „Dogfight“-a. Čak je 2012. adaptiran u pozorišni mjuzikl.
Počinje kao primer savršeno osmišljene demonstracije surovog mačizma, bezosećajnosti koju diktat „muževnog“ ponašanja nameće mladićima, pa još regrutovanim za rat – a razvija se u tihi, ispodpovršinski, ali trijumfalan čin rušenja navedenih obrazaca pod dejstvom jednostavne, prirodne plemenitosti. Dekor koji uokviruje zbivanja potpuno verodostojno prenosi gledaoca u sredinu šezdesetih, vreme suprotstavljenih ideala koje reprezentuju dvoje glavnih junaka: militaristička, patrijarhalna struja nasuprot pacifizmu nošenom talasom oslobodilačke duhovne revolucije; oružje naspram muzike; slepo srljanje u bitku kojoj ne znamo čak ni svrhu, umesto težnje za samootkrivanjem kao sredstvom miroljubivog menjanja sveta.
Toplina i suptilnost poruke filma neizmerno mnogo duguju briljantno odigranim ulogama tandema Finiks – Tejlor, koji su toliko harizmatični, talentovani i, jednom rečju, čarobni, pa ne možete da duboko ne saosećate sa njihovim likovima kroz svaku patnju, radost, senzaciju kojoj su izloženi. Njihove sigurne performanse sve vreme nenametljivo, ali nepogrešivo podupire, okružuje i objašnjava muzika ili pak potpuno odsustvo zvuka, izvanredna primena poetike tišine (sa vrhuncem u epiloškoj sceni, kada zaista više nema potrebe za rečima). Dok je Lili Tejlor razoružavajuće blaga, ali postojana i samosvojna Rouz, ta sila „nemog otpora“ bahatoj, agresivnoj banalnosti oko sebe, junakinja čije nas emocije bole ili raduju kao da smo im sami nosioci, Riverov lik prolazi kroz korenitu transformaciju, njegova maska se do kraja radnje u potpunosti sljuštila i pokazala ogoljeno, ranjivo lice. Krenuvši od apsolutne odbojnosti i neodobravanja, zadobija razumevanje i simpatije, čemu svakako doprinosi ovde iznova dokazana, nesvakidašnja prirodnost sa kojom je Finiks umeo da dočara najskrivenije aspekte muške psihologije, bez gubljenja celovitosti ili privlačne snage tako razotkrivenog bića. Ne pronalazim dovoljno jake reči da opišem koliko su ovo dvoje hipnotišući u paru.
Radnja na ubedljivosti dobija i usled sužavanja na svega nekoliko sati pred odlazak u neizvesnu budućnost, ne računajući okvire koji priču oblikuju kao evokaciju na putu otkrovenja i regenerisanja. Smeštanje na rub prekretničkih istorijskih događaja, kao što su rat u Vijetnamu i atentat na predsednika Kenedija, pored niza znalački provučenih, ali nijednog trenutka preovladavajućih „znakova doba“, jednoj ličnoj priči daje posebnu snagu, univerzalnost, generacijski karakter. Šezdesete su prisutne na svakom njenom nivou, možda pomalo idealizovane, ali sveprožimajuće baš kao i San Francisko, grad čijim se ulicama junaci kreću tokom uzbudljive, preokreta i „sitnih“ podviga pune noći ispred sebe.
Vreme od sutona do prvih sunčevih zraka upečatljivo omeđuje jezgro radnje kao period tinjanja neprimetne, zadugo skrivene, ali temeljne unutrašnje transformacije. Najveći deo radnje odigrava se 21. novembra 1963. – samo dan uoči ubistva tadašnjeg predsednika Sjedinjenih Američkih Država, dok se okviri odnose na 1967. budući da je priča osmišljena kao retrospektiva na koju se zatim nadovezuje posledična odluka glavnog lika.
Film počinje prizorom San Franciska u zoru, tako realističnim i prepoznatljivim svakome ko je ikada putovao ranojutarnjim autobusom. Kamera se usredsređuje na mladića grubog, mrzovoljnog izraza, čiji pokret pripaljivanja cigarete na pauzi i, nešto kasnije, pogled uperen kroz prozor, dok mu preko lica prelaze talasi osvetljenja iz mimoprolažećih vozila, odaju čoveka razočaranog i ogorčenog životom. Vešt hronološki prelaz uvodi direktno u seksistički intoniranu euforiju marinaca nad časopisom „Plejboj“, pri čemu središte pažnje čine tzv. „4 Bees“, ekipa predvođena maločas predstavljenim Edijem Birdlejsom (Finiks). Pre nego što se sutradan pravo iz vojnog kampa ukrcaju za Okinavu, na raspolaganju imaju slobodan dan i čitavu noć u gradu. Nameravaju da ih iskoriste za „lov“, surovu igru poznatu kao dogfight (u militarističkom slengu odnosi se na okršaj ratnih letelica, dok običan žargon podrazumeva borbu dvojice ili grupe ljudi za nadmoć. Međutim, uzimajući u obzir jedno interesantno doslovno poređenje, izraz bi mogao dobiti i tu, ekstremno uvredljivu, ali u ovom kontekstu preciznu konotaciju: nadmetanje devojaka ružnih kao psi), čiji je ulog pedeset dolara po osobi, a zadatak pronalaženje najružnije pratilje za predvečernju igranku. I da sve nije tako strašno, uvredljivo, diskriminišuće, pojedinačna potraga praćena razdraganom muzikom iz epohe bila bi bezmalo komična – naročito scena u kojoj jedan od drugova teška srca odbija lepuškastu devojku sa stanice, jer se ne uklapa u tražene kriterijume.
Edi je „alfa mužjak“, predvodnik i premija družine – to je na prvi pogled više nego jasno, pa ipak, ne uspeva da nađe odgovarajuću „metu“, a već se približava isteku zadatog roka. Pod iznenadnim pljuskom, sklanja se u lokal „Rose's coffee shop“, gde najpre s leđa i privučen zvukom tihog improvizovanja uz gitaru ugleda Rouz Feni (Tejlorova). Stidljiva, povučena i osećajna kći (ujedno imenjakinja) vlasnice, pripadnica treće generacije naslednica kafea, nije toliko fizički neugledna koliko narosto neprimetna devojka. Dok svira, Edi joj prilazi sa „žvakom“ zasnovanom na hvalospevu upućenom izmišljenom kantautoru Džimu Svejdu, providnim komplimentima, neotesanim manirima (karakteriše ga degutantno mnoštvo psovki u izražavanju, pa je tako čitavoj njegovoj ekipi uzrečica abso-fuckin'-lutely), očajnički rešen da je ubedi. Kafe se uskoro zatvara, majčin pogled je podozriv, a ni sama Rouz nije baš toliko naivna da u svemu ne vidi nešto sumnjivo, ali, pobeđuje želja da makar malo razbije monotoniju usamljeničkog, zatvorenog životu, uz udeo devojačkog ponosa što joj se, eto, iz kakvih god pobuda to bilo, obratio zgodni neznanac. Prihvata poziv na žurku, u sceni koja je savršen izraz bezazlene pobune protiv (samo)kontrole.
Edi i Rouz nemaju ni jednu jedinu zajedničku karakteristiku. Njena naivna dobroćudnost, recimo, dolazi do izražaja najpre dok ga „pecka“ na račun imena (Edvard Bejns Birdlejs) i fotografije iz lične karte. Portret je još jedan odraz društvenim kontekstom zahtevane poze mladog marinca: Ne izgledam „ljuto“, samo spremno. Spremno...za bilo šta!
Entuzijazam i euforija Rouzinog frenetičnog spremanja za izlazak (brzopotezno nanošenje senke, laka za kosu, rasturanje garderobera), praćeni još jednom perfektno izabranom muzičkom temom „Hey, Lolly, Lolly“ Vudija Gatrija, odaju utisak pravog pravcatog bekstva na slobodu. Edijeva reakcija na „doteranu“ Rouz je neprocenjiva u svojoj surovosti (Jesus, God!), kao i nestrpljivost da što pre pokaže „nakazu“ drugovima. Gledaoci ne mogu da ne saosećaju sa sirotom devojkom, dok uporno pokušava da započne razgovor (opaska o bioskopu, povodom banalnosti filma upravo prisutnog na repertoaru, otkriva Rouzinu neuklopljenost u svakodnevnicu) sa Edijem koji je i ne sluša. No, nije istina da njene ispovedne reči ne dopiru do „čoveka sa misijom“, jer Edi uveliko pokrenutu gradaciju griže savesti nastoji da zakamuflira urnebesno-gorkom scenom sa karminom (pokušavajući da što više naruži Rouz).
Kada mu prvi diskretni manevar ne uspe, usled rastućeg osećaja krivice nastoji da je usput, bezuspešno, odgovori najpre od samog ulaska u klub, a zatim i od plesa, ključne tačke kada „žiri“ procenjuje takmičare. Melodija koja se čuje u klubu je „Sugar Shack“ The Fireballs-a i njena upotreba je ponovo ironična, jer umesto prostora ljubavnog sastajanja nalazimo poprište poniženja i inverzije iskrenih osećanja. Vrhunac mačističko-seksističkog potcenjivanja tiče se trenutka kada, pronašavši pobednika u saborcu koji je izveo trans osobu, „ocenjivači“ odluče da pripitoj Rouz dodele makar utešnu nagradu (honorable mention), jer se ispovraćala u toaletu.
Do tog trenutka uoči preokreta u radnji, Rouz i Edi ipak ostvaruju nekakvu komunikaciju, sve na njenu inicijativu. Interesuje se zašto družina toliko psuje ili šta znači tetovaža na njegovoj šaci (bluebird), sledstveno čemu marinac nastavlja sa pokušajima da je izvuče iz okolnosti za koje je sam kriv (Rose, you're a nice girl, this is a fucked up place). Posebno bolno zvuči njeno pitanje: Jesi li ljut na mene, da li je sve u redu?
Preokret
se dešava u toaletu, kada Rouz od Berzinove
(Edijev naročito surovi drug) pratnje, pobednice Marsi, saznaje istinu o
prirodi „takmičenja“. Marsi je, naime, lokalna prostitutka, koju Berzin unapred
angažuje kako bi sebi osigurao pobedu, zamolivši je da se što više unakazi, između
ostalog i „zaboravivši“ da stavi lažne zube. U ispovesti utoliko mučnijoj što
je Marsi izgovara kao da se radi o apsolutno normalnoj situaciji, govori
zabezeknutoj Rouz: I'm the ugliest, so I
win. (...) It's not so bad. At least I got fifty bucks. All you got was sick. Bilo bi interesantno posvetiti poseban tekst poziciji mladih žena koje svesno pristaju na tako okrutne opklade. Šta ih motiviše: samoća, očajanje, odsustvo samopoštovanja? Razmislimo i o tome...
Prva među nekoliko izuzetno upečatljivih scena jeste Rouzino javno suprotstavljanje Ediju, kada raskrinkava njegov postupak: You're a cruel, heartless, ignorant creep, and if I were a man, I would beat you to a pulp. (...) worthless excuse for a human being! Potresno izlaganje na njega deluje ponižavajuće, ali i otrežnjujuće, označivši početak drugog dela priče, u znaku teme (i zadatka) zavređivanja iskupljenja.
Iako bezuspešno pokušava da nastavi sa sudelovanjem u „muškoj“ zabavi sa drugovima, unutar igraonice sa fliperima (odgovarajući ambijent za pražnjenje agresivnosti), Edi nema mira zbog onoga što se desilo sa Rouz. Za to vreme, u sceni apsolutnog kontrasta, ona se ćutke vraća kući, laže majku da je sve prošlo dobro, tiho seda uz gramofon i sluša Džoan Baez. Stihovi pesme „Silver Dagger“ neverovatno precizno oslikavaju njeno unutrašnje stanje, povređenu bezazlenost, čistotu i tugu (Don't sing love songs, you'll wake my mother /, She's sleeping here right by my side/, And in her right hand, a silver dagger/, She says that I can't be your bride. / All men are false, says my mother/, They'll tell you wicked, loving lies/, The very next evening, they'll court another/; Leave you alone to pine and sigh…).
Možda je na ovom mestu zanimljivo primetiti kako Rouz pripada u potpunosti ženskoj zajednici: oca nema na vidiku, niti se spominje, ali je zato rečeno da joj se i baka zvala Rouz, a kafeterija koju vode je njeno nasledstvo. Dok stišava razočaranje uz zvuke muzike koju toliko voli, sa junakinjinim osećanjima korespondiraju završni stihovi: For I've been warned and I've decided/ To sleep alone all of my life…
Kroz zadnje dvorište, Edi izvodi pravu diverziju sa njenim psom, uspevši da na prozoru ostavi pokajničku cedulju: na delu su Riverove komičarske veštine. Preokretanje uloga, njegovu nevinost i suštinsku smušenost u novoj situaciji posebno naglašava skromni beli cvetić koji joj pruža, ponovo suprotstavljen scenama razuzdanog provoda marinaca (kao mornar iz rivalske ekipe, jednu od prvih sporednih uloga ostvario je Brendan Frejzer).
Rouz i Edi počinju da tumaraju gradom, najpre u potrazi za restoranom, jer se njegova početna ideja svodi na to da se izvini tako što će je izvesti na večeru. Iz nekog razloga, odustaje od ruskog lokala „Kaleenka“ (We can do better), ali ih na odabranom mestu odbijaju zbog toga što ne ispunjavaju „dres kod“ (na stranu simuliranje imanja rezervacije!). Zaoštren protiv batlera, Edi praktično odvlači Rouz u potragu za sakoom (You and me against the pricks!), pri čemu se pokazuje sjajna usaglašenost u komičnim scenama nabavke formalnog odela (obratite pažnju na kravatu i etiketu koja mu sve vreme visi preko ramena).
Sledi možda najčešće citirana scena, iz samog restorana: legendarno naručivanje u vidu sjajne lekcije iz pristojnosti koju mu priređuje Rouz, ali i okidač za solidarisanje „običnih smrtnika“ naspram snobizma stalne klijentele i onih koji je poslužuju. Karikirajući preterano psovanje, Rouz posramljuje Edija, ujedno ga potpuno ostavivši bez teksta:
Are you ready to order?
(Rose) Yes, goddammit. I'm going to have the fucking poached salmon, with the son-of-a-bitching rice, and a dirty bastard salad with a shitload of Roquefort dressing. Thank you. And, um, who knows what this asshole wants.
(Eddie) I'll just take a fucking beer.”
Odmah zatim, oboje ispoljavaju nesebičnost po pitanju hrane (on nema dovoljno novca, pa zato sebi naručuje samo pivo, ali Rouz deli porciju), što je prvi primer mogućnosti saučesničke sloge.
Riveru je, moram primetiti, fantastično stajala cigareta među prstima.
U nastavku se još bolje upoznaju kroz razgovore, šetajući dok oko njih teče noćni život grada. Podetinjivši, sede na ljuljaškama, bacaju sako sa nadvožnjaka i gledaju kako ga „peglaju“ vozila, kroz prozor gradskog prevoza zure u svetlost izloga. Prvi put spominjući Vijetnam, pokazuju kako ni jedno, ni drugo nema pojma o tome šta se tamo zapravo dešava:
-
Aren't they fighting there or something?
- No, not really. We'll just be there as advisors to teach them how to take
care of the Commies.
- That could be dangerous.
- Nah. We'll kick a little ass, take a few names. Be back in a couple of
months.
Sada je Rouz hrabrija, inicijator. Iako je imao zakazano tetoviranje sa ostatkom ekipe, Edi odlučuje da ipak ostane sa njom. Berzin vidi „izdajnika“ kroz prozor tatoo salona preko ulice, ali prećutkuje ostalima. Dok prolaze kroz Kinesku četvrt, započinju raspravu o folk muzici koju Rouz toliko voli (Bob Dilan je jedino ime za koje je Edi čuo, što ga ipak ne sprečava da ismeva, recimo, pesmu „We shall overcome“ i time povređuje Rouz) i mogućnosti menjanja sveta. Za razliku od njega, Rouz ne veruje u upotrebu sile, već bi želela da ostavi trag kroz stvaralaštvo. Upečatljivo, iskreno izvinjenje sa njegove strane dolazi na raskrsnici, pred velikom knjižarom, dok ih okružuju svetleće reklame.
Pri daljem procesu zadobijanja poverenja, Rouz ga odvodi u svoj omiljeni klub i poverava san o tome da jednoga dana zapeva na istoj bini, poput svojih heroja. Dok za njega izvodi pesmu uz klavir, glasom koji bi se mogao opisati kao talentovanija verzija Bili Ajliš, na Edijevom licu vidimo izraz sličan onom prilikom prvog susreta, dok se Rouz još nije okrenula i kada mu je pažnju privukao samo vokal.
Zatim je marinac na potezu, pa joj predstavlja arcade, prostor sa fliperima i ostalim igrama, gde se poput klinaca prvo prepuštaju zabavi „udaračkim“ automatima, pa ulaze u sobu muzičkih kutija. Ovo je ubedljivo najlepša scena: infantilni i nespretni, spontano počinju da plešu u srcu kakofonije, pokrenute uključivanjem svih aparata odjednom, naročito se zadržavajući pred minijaturnim orkestrom. Ne znajući šta će i kuda bi sa rukama, Edi naglo, gestovima, otkriva dečačku ranjivost, poljupci su trapavi i grčeviti, ali se kod Rouz u trenutku primećuje i ushićena omamljenost. Reakcije su čudne upravo zbog svoje prirodnosti, autentičnosti i toga što su toliko udaljene od nerealnih holivudskih prizora, a bliske stvarnosti u kojoj je malo savršeno uigranih ljubavnika ili nepogrešivih udvarača.
Nensi Savoka još jednom pribegava kontrastu, kroz paralelnu scenu u porno bioskopu gde Edijevi drugovi tokom projekcije dobijaju „oralnu uslugu“ od prostitutke.
Nerado rastajanje i Rouzin poziv da se popenje u njenu sobu obeležavaju treću celinu priče. Veliki je značaj enterijera, koji ovde u potpunosti objašnjava vlasničin karakter. Još je upečatljiviji način na koji, sa mnogo ljubavi, opisuje Ediju svakog od svojih idola na uramljenim fotografijama po zidu: Vudi Gatri, Bob Dilan, Džoan Baez, Pit Siger, Odeta...šaljivo primećujući kako „nema Džimija Svejda“ i podsećajući na neslavni početak njihovog poznanstva. Još jednom izražava želju da i sama postane kantautor, jednoga dana.
Uvod u briljantno izvedenu scenu seksualnog povezivanja predstavlja Rouzin nespretan predlog za igranje nečega što se zove „Musical bingo“. Edi odbija, podstičući direktan prelaz na realističnu epizodu obeleženu krhkošću, mešavinom treme i uzbuđenosti, trapavosti i radoznalog iščekivanja. Svaki postupak je na mestu i potpuno verodostojan: Edijeva spopadljivost, Rouzina tradicionalnost (spavaćica koju je verovatno nosila njena baba; izrazi lica u ormaru, dok se sprema da izađe), to što najpre samo leže jedno do drugog kao penzioneri, pa predivni gestovi koje River predočava sa neponovljivom suptilnošću. Ono što naročito čini priču, nažalost, miljama dalekom od današnjih shvatanja ophođenja, jeste poštovanje koje joj Edi ukazuje pitajući za dozvolu i poverljivost (Is this OK? i Do you trust me?; *vizuelno i suptilnošću glumačke izvedbe na nju neodoljivo liči scena iz potpuno drugačijeg filma, „An Inspector Calls“, o kome ću drugom prilikom), da bi se zatim fokus uviđavno pomerio na ploču koja se vrti na gramofonu. Još jednom je reč o savršeno odgovarajućem izboru pesme, Dilanove „Don't think twice, it's alright“, sa albuma „The freewheelin' Bob Dylan“, čiji omot vidimo odmah pored.
Istinski divnu scenu prati još jedna savršena: svitanje, čiji plavi tonovi (iste boje kao Rouzina odeća) polako osvajaju i zadnje stepenište na kome se junaci, preobraženi iskustvom koje su podelili, upravo pozdravljaju. Rouzino lice je upadljivo izmenjeno (doduše... bilo bi i moje, posle noći sa nekim poput Rivera Finiksa, oprostite zbog grešnih aluzija!), na cedulji mu ostavlja adresu za dopisivanje, a epizodu zatvara Edijevo trčanje niz ulicu ka mostu Golden Gejt, nad kojim se upravo javlja zora. Boje neonskih reklama se polako razvodnjavaju, pored Rouzine kuće je, sasvim simbolično, prodavnica muzičke opreme i, sve u svemu, najsitniji detalji uklopljeni uz vizuelno-zvučni okvir stvaraju istinsku perfekciju.
Povratkom u ekipu, Ediju iznova sledi uklapanje kroz lažne lovačke priče u autobusu, pa se hvali da je noć proveo sa udatom plavušom, suprugom nekog oficira (što sam starija, opaska njegovog prijatelja me sve više zasmejava i grozi: She was 32? What are you, grandmafucker?). U trenutku retke poverljivosti sa Berzinom, koji izlaže još ređu suvislu opservaciju o krugu prihvatanja laži što se širi od pojedinačnog na kolektivno (Are you kidding me? Look, I bullshit you, you bullshit me. We take our bullshit from the military, who takes their bullshit from President Kennedy, who takes bullshit from everyone else. And that's what makes us Americans, Birdlace. (…) Let me tell you something about bullshit. It's everywhere. You hit me with a little, I buy it. I hit you with a little, you buy it. It doesn't make us idiots. That's what makes us buddies.), sklapaju pakt ćutanja o podvali sa Marsi i druženju sa Rouz. Edi ga „pečati“ simboličnim cepanjem i bacanjem cedulje.
U kratkim vremenskim skokovima, vidimo: mlade regrute koji se ukrcavaju na brod i bude asocijacije na sličnu predepilošku scenu iz filma „Kosa“; zatim, Rouz i njenu majku dok sa komšijama slušaju televizijske vesti o ubistvu Kenedija; naposletku, ranjavanje Edija i suočavanje sa smrtnošću u Vijetnamu.
Priča se vraća na uvodni okvir, dok povratnik hramlje ulicama koje su sada gotovo potpuno preplavili hipici. Njihovi pogledi i dobacivanja ga osuđuju, žigošu. U „cirkuski“ dekorisanom kafeu, prisutnim starijim ljudima otkriva tajnu svoje tetovaže četiri identične pčele, saznajući da sada Rouz vodi obližnji lokal.
Prikupljanje
hrabrosti da pređe ulicu uspešno podiže dramsku tenziju. U popodnevnom miru,
zatečeni su sami na suprotnim krajevima prostorije, okruženi gotovo opipljivom
tišinom, za koju postaje jasno da predstavlja vodeće obeležje filma. Taj susret i prepoznavanje bez reči prethode divnom, emotivnom
završetku koji lagodno može da se ubroji među najbolje filmske epiloge ikada.
Otkrivanje krhkosti kroz zagrljaj i prihvatanje, konačno emocionalno otvaranje,
dokazuju kako je moguće bez pompe, patetike i pretencioznosti izvesti efektnu
scenu.
