piše: Isidora Đolović
Govorimo li o istinskim rock zvezdana među predstavnicima synth i elektropop zvuka, samo jedno ime pojavljuje se sa neporecivom ubedljivošću – Depeche Mode. Sve je tu: imidž, stav i životni stil, dubina, mračni tonovi, scensko prisustvo, kontinuitet stvaralaštva, odavno zasebna kultna reputacija zahvaljujući kojoj postoje odvojeno od žanrovskog polazišta, kao prava muzička institucija i nikome zaista slični. Karijera obeležena konstruktivnim ponorima, dosezanjima vrhova i opasnom blizinom sunovrata, broji čitave decenije tokom kojih su stekli postojanu bazu obožavalaca sa svih kontinenata, kredibilitet pionira jedne struje unutar šireg pravca i u isti mah savršeno neponovljive, autentične skupine. Čak ni najpopularnije pesme im se, upravo usled jedinstvene vrednosti stvaralačkog pečata, ne mogu nazvati „izvikanim“ ili „precenjenim”. Naprosto, Depeche Mode su vremenom višestruko opravdali francuski šmek zvučanja svog imena, pokazavši se kao sofisticirana, a smelo provokativna tvorevina nekoliko briljantnih muzičkih vizionara. Kao i svaki veliki bend, duž autorske konstante beležili su faze eksperimenata u procesu kreativnog traženja, sve vreme ostajući prepoznatljivi, što muzički, što po obuhvatanim temama stihova.
I kada mi postave skoro pa nemoguće pitanje o, subjektivno – jer takvi su, da se ne lažemo, bar donekle svi izbori – najboljoj pesmi iz diskografije jednog od omiljenih mi bendova, šta odgovoriti? Do ispostavljanja konkretne liste, bolje reći pregleda kojim bih obuhvatila veći deo celine opusa Depeche Mode-a, odgovor sužavam na numeru uveliko viđenu za prvu poziciju: „Strangelove“. Izbor nije lišen udela objektivnog kriterijuma, jer se radi o savršenom primeru kontinuiteta ostvarenog na liniji koja seže do kraja trijumfalne, formativne decenije za ovaj bend. Nadovezujući se na izvesne već ostvarene stvaralačke ciljeve, zacrtala im je pravac i stvorila uslove za sledeće, vrhunske domete autorske delatnosti.
Pesma je objavljena pre tačno trideset pet godina, 27. aprila 1987. kao vodeći singl sa albuma „Music for the masses“, a kompletan autor je Martin Gor. Radi se o bržoj, nešto kraćoj verziji za kojom je usledio remiks snimljen usled procene producenta Danijela Milera kako je original „prekomplikovan“ i natrpan elementima na relativno skučenom prostoru. Naknadno snimljena, „Strangelove '88“ zabeležila je nešto bolji plasman na top-listama, a usled procene da se ne uklapa u album kao celinu, izašla je zasebno. Svaka od verzija dobila je prateći video.
Koju god odabrali, „Strangelove“ je muzički posmatrano zanimljiva, raznovrsno osmišljena numera, sva u prelazima, uzbudljivim „usponima i padovima“ (strange highs and strange lows) melodije, što sasvim odgovara priči koju prati. Karakteristični vokal harizmatičnog frontmena, Dejva Gana, uobičajeno je zavodljiv, ubedljiv, na izvestan neuvijen način sasvim agitatorski, manipulativno zahtevan, ali podjednako iskreno-bezazlen u lukavoj poverljivosti. Poput mnogih njihovih, ova pesma se takođe bavi problematikom ljubavničkih veza, čineći to kroz stihove koje u jednakoj meri možemo tumačiti doslovno ili u iznova i iznova multiplikovanim metaforama. Odnosi li se na plotsku, čisto telesnu ili pak spiritualnu, psihološko-mentalnu interakciju? Oslikavajući dinamičan odnos sa stranom koja se prividno pravda, dok zapravo postavlja svoje uslove i očekivanja, pesma razbija iluziju osvajačke predusretljivosti time što naratorski glas posve neuvijeno ističe šta to nudi, odnosno, zauzvrat traži. U najvećem broju objašnjenja pronaći ćete ono da se radi o sadomazohističkoj konotaciji kao iz, recimo, „Master and Servant“, dok drugi ukazuju prema nategnutoj mogućnosti daleke, makar nominalne aluzije na Kjubrikov film „Dr Strangelove“. U svakom slučaju, višesmislene reči daju povoda za oba ugla čitanja.
There'll be times when my crimes / will seem almost unforgivable,
I give in to sin / because you have to make this life liveable.
But when you think I've had enough from your sea of love,
I'll take more than another riverful,
Yes, and I'll make it all worthwhile – I'll make your heart smile.
Naslovom postavljen zahtev, strofe opisuju i objašnjavaju uprkos prilično jasnoj činjenici da partner i sam odavno čini deo „poretka“, pristajući na igru, bivajući uvučen u nju. Čudna i čak uvrnuta zbog neočekivane različitosti od tradicionalnih pravila, ta ljubav koja se nudi (i želi) postaje samostalni entitet i procedura, već preinačavanjem dvočlane konstrukcije imenica / epitet u zajedničku kovanicu. Strangelove je, prema tome, objedinjeni naziv za interakciju u koju, pretpostavlja se, saglasno stupamo, ili makar lirski glas pokušava da joj produži trajanje, time što ističe njena načela.
A ona su: pre svega, apsolutna sloboda da se povuče i vrati kada hoće, uzme i pruži koliko oseća potrebu, uz očekivanje recipročnog odgovora, razumevanja i trpeljivosti. Štaviše, poželjno je uzvraćanje istom merom. Postoji tendencija da se stihovi čitaju isključivo u ključu S/M filozofije, tim pre što na sasvim doslovnom nivou (will you take the pain (...) and will you return it?) za to postoji mnogo osnovanih razloga. Ipak, u istoj se meri može govoriti o emocionalnom tretmanu kroz ravnopravnost i potpunu „demokratizaciju“ ljubavi, a što neretko ume da povredi i zaboli drugu stranu, čineći pristup „čudnim“ (bizarnim).
Strangelove, strange highs and strange lows,
Strangelove, that's how my love goes,
Strangelove – will you give it to me?
Will you take the pain I'll give to you,
Again and again, and will you return it?
Na sledećem nivou analize, lirski glas se (namerno) predstavlja krajnje sebičnim, koristoljubivim i nemarnim, očekujući beskrajno tolerisanje svojih „grehova“ i „prestupa“, kao i neograničeno razumevanje činjenice da, naprosto, „tako to ide“. Utešno bi, dakle, trebalo da bude što nema nameru odustajanja, uvek je zagarantovan povratak, ogrešenja su privid („deluju neoprostivo“, „čini se da sam van domašaja“), a garancija uzvratnog zadovoljenja ne dovodi se u pitanje – budući da, očigledno, zna kako „nasmejati (sumnjajuće) srce“.
There'll be days when I stray,
I may appear to be constantly out of reach,
I give in to sin, because I like to practice what I preach.
I'm not trying to say I'll have it all my way,
I'm always willing to learn when you've got something to teach,
Oh, and I'll make it all worthwhile – I'll make your heart smile.
Od svega, možda je najinteresantnija ova besramno-šmekerska deklaracija libertenske misli: I give in to sin, because..., opravdavane načelima bliskim antičkim „carpe diem“ i „homo sum“, te hedonističkoj i humanističkoj doktrini. Više puta varirano I give in (predati se, podleći) ovde nema konotaciju slabosti, naprotiv, nedvosmisleno se radi o svesnoj, isključivo sopstvenoj odluci i „praksi“ bez namere odricanja. Samim tim, kad već „tako stoje stvari“ (sa mojom ljubavi), je li partnerska strana spremna za izazov po svim njegovim stavkama?
Pain, will you return it? I'll say it again: pain.
(...) I won't say it again…
No, daleko od toga da je pred nama još jedna, proto-„50 nijansi sive“ apologija uvrnutog partnerstva. Iz prizvuka i celokupnog konteksta strofa, ne postoji sumnja u to da se učesnici priče dobro (po)znaju i nema posebne novine u njihovoj komunikaciji, čak se ranije već žmurilo na slične zahteve. Ovo nije romantična, udvaračka tema: pre podseća na učvršćivanje postojećeg pakta i proveru njegovih postulata, odnosno, daljeg važenja rečenog. Naratorski glas je samouveren i sklon polovičnim kompromisima za koje se momentalno ispostavlja da su sasvim prilagođeni njegovom interesu. Moglo bi se zaključiti kako je reč o prilično narcisoidnoj ličnosti, samim tim njegova je veza susret individua usmerenih pretežno na postizanje i održanje vlastite ugodnosti.
I give in, again and again,
I give in – that's how my love goes...
Kao što sam već spomenula, postoje dve verzije videa, od kojih je prvu režirao majstor svog zanata Anton Korbejn, stalni saradnik zaslužan za mnoge legendarne spotove Depeche Mode-a. Snimana u Parizu, prepoznatljiva je po crno-beloj tehnici i kombinovanju kratkih animiranih sekvenci sa dužim kadrovima, te estetici čija je „opscenost“ dovela do cenzure ili potpune zabrane emitovanja u pojedinim zemljama. Ova varijanta je popularnija i stilizovanija, baš kao pesma neuvijeno nižući čulno-seksualne reference. Utisak potvrđuje prisustvo dva ženska modela, koje članovi benda prate po različitim lokacijama grada svetlosti ili „špijuniraju“ u zatvorenim prostorijama.
Kadrovi su često usmereni direktno na određene delove ženskih tela, te naglašeno voajerski karakter muške pažnje koju kamera podražava. Pristup je, ipak, apsolutno bez dodira. U odsustvu fizičkog kontakta, komunikaciju na sebe potpuno preuzima kamera, služeći se kombinovanjem krupnih planova lica, zavodljivih položaja ženskih tela i ironijsko-humorističnih odgovora muškaraca u vidu metanarativnih signala (megafon, ispisivanje reči „love“ na raširenim dlanovima). Efektna „iscepkanost“ iliti brzo smenjivanje prizora obeležava preusmeravanje fokusa na različite elemente: od prepoznatljivih simbola francuske prestonice (kao što su Ajfelova kula, starinske fasade, dama sa psom na povocu), preko prelaska sa lica posmatrane na posmatrača, pa sve do završnog razbijanja iluzije putem otvorenog prikazivanja seta/okolnosti snimanja (opušteni smeh modela, gegovi muzičara direktno u kameru, bakica koja negde posle trećeg minuta začuđeno prolazi iza leđa ekipe i njihovog megafona).
Fleš-scene stvaraju utisak da određeni član vrbuje jednu po jednu devojku (prizor bukvalno u treptaju oka, gde rukama obuhvata lice „odabrane“), nakon čega ih postavljaju u sobu, uvek identičan ambijent zavođenja isključivo poziranjem, udvaranjem kameri, buđenjem vizuelne senzacije sa odstojanja. Taj voajerski efekat potvrđuju strateški zauzete pozicije članova grupe, odnos svetlost-senke, kao i pogledi upereni sa čuvenih krovova Pariza, istovremeno obuhvatajući širinu okolnog prostranstva i konkretnu „metu“ daleko dole, nekad tek siluetu usamljene figure. S&M (sadomazohistički) elementi naglašeniji su u drugom delu pesme/radnje, uvođenjem dame obučene u kožu, kasnije i pod karnevalskom maskom. Ali, odnos je dvosmeran, razotkrivanje se odvija sloj po sloj, najupadljivije posredstvom motiva naočara za sunce, pri čemu pokriveni pogled funkcioniše kao vrsta korespondencije zasnovane na imitiranju.
Možda nagoveštaj da ljubav preteže nad bolom predstavlja epiloški upliv boje, crvenog megafona koji se našao na omotu singla, a lajtmotivski je prisutan i u drugoj verziji spota, čiji je autor Martin Etkins. Znatno uprošćeniji, sada u koloru, video „Strangelove '88“ sniman je unutar sedišta Londonskog univerziteta. Sama kompozicija ima bolji uvod od originala, budući da se vrši polagano građenje atmosfere kroz odličan početni ritam, a uspelijoj zaokruženosti doprinosi isto tako razvijeniji odjavni deo. Pesma je nešto usporena, složenija i sa više šmeka osamdesetih.
Videom u boji dominira belo (odeća članova benda, zidovi istorijskog zdanja, „patrolno“ osvetljenje), sa ponovljenom i još naglašenijom funkcijom igre rasvete i senki. Šarmantni Dejv u cvetu mladosti izvodi smešne plesne pokrete iz dekade, „begunci“ istovremeno odašilju signale u vidu godine, naziva pesme, ali i simbola polova (ženski kruži, muški je statičan, na „svetioniku“), dok zgrade unaokolo stvaraju distopijsko-stripovni ambijent. Ovde je, shodno „ublaženoj“ melodiji, kompletni podtekst takođe miroljubiviji, manje direktan i asertivan, a umesto uhoda junaci su oni za kojima (kao da) se traga...
Za ranije sugerisani reciprocitet ključno je variranje motiva love / pain u (telesnoj, ali i uobičajeno shvaćenoj) ljubavi: biti spreman na povređenost i uzvraćanje nanošenjem rana, ali ne i odustajanje. Je li to načelo izuzetne tolerancije ili samožive neosetljivosti? Kako god bilo, „Strangelove“ je vrhunska pesma koja na najbolji način predstavlja osobenosti stila Depeche Mode, u svakoj od umetničko-medijskih sfera koje se trude da objedine.