Istočno od Kategata: „Vikings“, VI/A sezona (3)

 komentariše: Isidora Đolović

Epizode 8-10: Priča se, priča da Rusi dolaze…

Nakon sentimentalnog povratka u (bolju) prošlost kroz koketiranje sa motivima koje najrevnosniji fanovi i veći deo kritike neutešno oplakuju, ostatak polusezone se vraća na uveliko izabranu stazu razvodnjenosti i apsurdnosti priče, isforsirane radnje, prenaglašene glume i pogrešne, nedovoljne upotrebe postojećih aduta. Nema razloga da se zavaravamo, jer čak i najpovršnije upoređivanje početaka i aktuelne slike više nego jasno pokazuje stanje stvari. Serija „Vikinzi“ je svojim prvim sezonama, izvanrednim protagonistima i autentičnošću obezbedila dugotrajan kredit kod publike koja, usled dugogodišnje emotivne vezanosti za ono što je poodavno prisutno tek u retkim tragovima, ali i neosporne pitkosti i gledljivosti, nastavlja da prati dešavanja uprkos svemu. Kada se ova televizijska saga bude završila, ostaće prilično nepodeljene ocene njenih dobrih i loših strana. Dakle, iza slanja Lagertinog lika u legendu, zasluženu prevashodno minulim radom (primetno je da se, nasuprot tome, tokom poslednje dve ipo sezone Katrinina gluma izveštačila taman koliko je i sudbina dotle obožavane heroine dezorijentisana; obratite samo pažnju na taj izmenjeni, nakaradni govor), prva sledeća epizoda (nenamerno?) kategorično tvrdi da Valhala može sačekati („Valhalla can wait“). Doista, previše se zaglibilo u sapunjaru i teško je dalje hodati bez proklizavanja.

Istočno od Kategata: „Vikings“, VI/A sezona (2)

komentariše: Isidora Đolović

Epizode 5-7: Yes, I have ghosts

Ne samo naslov, nego bi se i pojedini stihovi pesme Dejvida Gilmura mogli uzeti za parolu ovog dela sezone: Yes, I have ghosts, not all of them dead,/ making dust of my dreams, spinning round and around,/ around in my head…Čitavom petom epizodom proteže se motiv duhova/utvara, od simboličkog plana (udovice iz poharanog sela u mlađim ratnicama vide sebe kakve su nekada bile), preko doslovnog značenja (Hvitserkove traume iz prošlosti oživljavaju kroz halucinacije), pa do obmane čula ili spoljašnjim manipulisanjem (sve što će Ajvar doživeti kod Olega), u sva tri slučaja pletući uzročno-posledičnu vezu iz koje naposletku nikome neće biti izlaza.

Istočno od Kategata: „Vikings“, VI/A sezona (1)

komentariše: Isidora Đolović

Kako se ovih dana, barem u mom kraju, pored one izazvane koronom nametnula i ledena izolacija (usled temperatura u minusu i snega koji-je-lep-samo-dok-se-posmatra-kroz-prozor), uslovi za povratak na sever (više nego ikad sličan onom Martinovom iz donedavno rivalske serije) bili su kao poručeni. Već treću sezonu zaredom, autori „Vikinga“ praktikuju da (prilično megalomanski) osmisle ciklus od dvadeset epizoda, koji bi zatim podelili na tzv. polusezone A i B. Prema toj logici, ovih dana ponovo aktuelna šesta B je, zapravo, deveta klasična sezona (?), čiju posebnu težinu nosi to što se saga konačno završava. Priča se ovoga puta preselila na novu stranu sveta, što je sa sobom donelo rizik nepodnošljive lakoće promašaja (u ideji dosta zanimljive) teme. Sa naročitim uzimanjem u obzir veoma razočaravajuće prethodne (pete) sezone, čak i protiv volje javlja se poređenje sa već spomenutom „Igrom prestola“, uz pitanje neće li i ovo biti jedna od isprva kvalitetnih serija koje su, tokom godina, degradirale i siže i likove, zaokružujući sve (ne)zadovoljavajućim krajem? Za navedenu zapitanost je u ovom trenutku još rano: i dok se ovih dana većina gledalačkog sveta bavi velikom završnicom, osvrnula bih se na prvi deo šeste sezone, odnosno, napravila pregled zbivanja na televizijskoj adresi VI/A (ili 6a, ukoliko se tako piše). Ne mogu da izbegnem asocijaciju na oznake razreda u školi. Jesu li ponavljači naučili lekciju i mogu li dobiti prelaznu ocenu, ovoga puta?

* Napomena: moje recenzije i pregledi svih prethodnih sezona serije (1-5) nalaze se na staroj blog stranici, OVDE.

Dejvid Bouvi na filmu

 piše: Isidora Đolović

Tri, četiri...sad! Svaki novi početak je težak. Obraćam se za pomoć jednom od najvećih kameleona rokenrola. Započeti od godišnjice nečijeg kraja možda ne predstavlja baš optimističan izbor, ali, istina je da smo pre tačno pet (ko zna kad brže proletelih) zima izgubili neponovljivog Zigija, mnogi od nas ostajući zasuti njegovom zvezdanom prašinom. Kaćin blog je, primera radi, pokrenut upravo tom prilikom. Na današnji dan, 10. januara 2016. godine preminuo je Dejvid Bouvi i pitam se da li mu je poslednji (?) prelazak bio lak i prirodan kao tolike prethodne transformacije pred budnim okom kamera.

Ilustracija: Helen Grin, 2015. 

(https://helengreenillustration.com/time-may-change-me)