„Man with rain in his shoes“ (1998)

komentariše: Isidora Đolović

Alternativni naslov ove špansko-engleske koprodukcije glasi „Twice upon a yesterday“ i mada verovatno ima više smisla, nije toliko poetičan kao gore navedeni, „Čovek sa kišom u cipelama“. Početak filma stvara varljivu impresiju uobičajene završnice tipične romantične komedije (shvativši da je još voli i da je napravio sudbinsku grešku, neozbiljni glumac hita da spreči venčanje svoje bivše devojke), ali i lažnog uvodnog okvira (pošto mu prethodno opisana akcija ne polazi za rukom, u očajanju odlazi do obližnjeg bara i ispoveda prošlost strpljivoj šankerki). Iako deluje kao da se priča koja sledi samo „premotava“ unazad, ka uzrocima upravo viđenog problema, ispostaviće se da je u pitanju obmana kojom nas izuzetno zanimljiva premisa vodi kroz niz budućih čvorišta radnje.

Iz života pisaca: „Mary Shelley“ (2017)

komentariše: Isidora Đolović

Biografski film o slavnoj književnici romantičarske epohe, pioniru naučne fantastike i ženi koja je veći deo životnog veka provela u senci roditelja i supruga, da bi joj tek naše doba odalo dužno poštovanje, autorsko je delo još jedne buntovnice: naime, ostvarenje „Meri Šeli“ potpisuje Hajfa Al-Mansur, prva saudijska rediteljka. Razume se, buran život Meri Vulstonkraft Godvin, kasnije Šeli, nije mogao čitav stati u okvire jednog dugometražnog filma – stoga se u ovom slučaju fokusira na period do objavljivanja njenog, do danas najuspešnijeg, romana „Frankenštajn ili moderni Prometej“. Reč je o prekretnici na kojoj dolazi do konačnog pronalaženja i ispoljavanja vlastitog proznog izraza, ali i emocionalnog sazrevanja, pa bi se čitava etapa koja je vodila ka tome mogla nazvati stvaralačkim coming of age ili privatnim Bildungsromanom.

Ekranizacije: „Call me by your name“ (2017)

piše: Isidora Đolović

Drama stasavanja („coming of age“) spada među retke univerzalne žanrove, posvećene svima nama zajedničkim, doživljenim i po svojoj suštini manje-više jednakim iskustvima. Zbog toga joj je efekat nepogrešiv, a domašaj dug i precizan: uglavnom se najvećom lakoćom povezujemo sa predočenim uspomenama na iskušenja i teškoće odrastanja. Kroz slične tuđe traume, naknadno često bolje sagledamo sadašnje sebe i razumemo kako smo to postali. Ključni momenat prepoznavanja i saosećanja, a ne svuda u prvi plan isticana LGBT orijentacija protagonista, čini se kao glavna tajna prefinjene lepote filma „Zovi me svojim imenom“ ili, kako je ponegde još preveden, „Skrivena ljubav“ (orig. Call me by your name). Dočarana, ili je bolje reći – vraćena nam, neverovatno sugestivnim sredstvima oživljavanja vremensko-prostornog konteksta na veliko platno preneta, romaneskna priča Andrea Asimana prvenstveno se bavi otkrivanjem ljubavi same po sebi. Zahvaljujući spoznaji da se emocija bez razlike rađa, eskalira i ostavlja tragove na biću nevezano za njegov pol, svaka pretpostavljena kontroverza se povlači pred jednostavnom, sveobuzimajućom impresijom kako je ovo istinski divan film. Nostalgičan je i opojan, dirljiv i hipnotišuć: kao leto, zelenilo Lombardije ili misterija koju nosi prva zaljubljenost.

„The Outpost“, sezona III: O iznenađujućem razvoju

komentariše: Isidora Đolović

Serija „The Outpost“ (Predstraža), o čijim sam prethodnim sezonama pisala OVDE (prva, 2018) i OVDE (druga, 2019), započela je kao naučno-epsko fantastični guilty pleasure par excellence  iliti dobronamerno-bezazleni „treš“ koji je svima u nekom trenutku neophodan. Mada se ne može reći da je pomak od takvog prvobitnog određenja naročito veliki, napredovanje ipak ne ostaje neprimećeno. Zaključak koji se nametnuo već po finalu druge sezone: ne obeshrabrivši se usled skromnih sredstava i još oskudnijih ocena kritike na samom startu, entuzijastična ekipa je nastavila da razvija svoju priču do, ne samo podnošljivog i pristojnog, već rezultata koji počinje da zavređuje ozbiljne pohvale. Treći ciklus serijala, čije se snimanje ponovo odvijalo u Srbiji uprkos u međuvremenu proglašenoj pandemiji kovida, jasno pokazuje da se strpljenje isplati. Iako u ovom trenutku bez sumnje postoji mnogo ušminkanijih, pretencioznijih i skupljih televizijskih ostvarenja iz istog žanra, teško će se naći neko sa ovako velikom, upadljivom iskrenošću i doslednošću izabranom stilu, usled čega, kako odmiče, pridobija publiku i pored ne tako malog broja manjkavosti. Verovatno je zato serija obnovljena za još jednu sezonu, a famozna se trinaestica (sada već ustaljeni broj epizoda) u ovom slučaju nikako ne može nazvati baksuznom.

Déjà lu: „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“

piše: Isidora Đolović

Pojava Radmile Petrović je gotovo incident na ovdašnjoj pesničkoj sceni, u svakom slučaju i van svake sumnje – izvanredan događaj. Kako drugačije objasniti, za jednu poetsku zbirku više nego neuobičajeno, dostizanje tiraža od blizu pet hiljada primeraka, što sa sobom povlači još značajnije buđenje interesovanja čak i onih ljubitelja književnosti koji znatno više naginju proznoj formi? Vreme ispred nas sasvim sigurno će se dodatno pozabaviti fenomenom nesvakidašnjeg uspeha knjige „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“ (Enklava, 2020). Taj zadatak unapred prijatno težim čini jasna svest da pred nama nije tzv. „one hit wonder“. Lirski subjekat Radmile Petrović takođe predstavlja svojevrstan „izrod“: žensko dete na selu razbija sve moguće stereotipe, podjednako prkoseći očekivanjima u gradskoj sredini, baš kao što mlada autorka završava ekonomiju umesto neke podrazumevane humanističke nauke, ostavljajući svoj dar da se razvija neopterećen okoštalim knjiškim uticajima, progovarajući autentično, nenamešteno, suptilno – a oštro. Biće da se zbog toga u tolikoj meri dotakla čitalaca, na širem planu zaista vraćajući veru u nebanalizovanu pristupačnost poezije. I zato, ako ništa drugo, njena (inače treća po redu) zbirka predstavlja tako veliki uspeh i važnu pojavu; razloga, naravno, ima još i u nastavku sledi pokušaj obrazlaganja nekih od njih.