Zauvek Fredi: 30 godina kasnije

piše: Isidora Đolović

Postoje mnoge rang-liste posvećene najboljim pop/rock vokalima svih vremena. Sastavljane su prema neznatno drugačijim kriterijumima, tokom svake od prethodnih nekoliko decenija i iz različitih izvora (muzički časopisi, televizije, portali). Dok se njihov sadržaj često razilazi, a prvih deset mesta obično makar varira raspored istih imena, u jednom se najveći broj nepogrešivo slaže. Vrh zauzima neko čiji izbor još nije bilo hrabrosti, ali ni objektivnih razloga osporiti, niti postoje naznake da će se to promeniti, barem za našeg veka. Harizmatičnih, autentičnih figura na čelnoj poziciji u najvećim svetskim bendovima nikada nije manjkalo, ali samo jedan čovek uspeva da pomiri poštovaoce brojnih podžanrova, učini da kolege prevaziđu eventualne ego-tripove i više nego rado prepuste neprikosnoveno pravo na krunu onome ko je, uostalom, odavno polušaljivo prigrlio. Naposletku, među brojnim, na svoje načine jedinstvenim osobenjacima umetničkog sveta, samo je jedan neponovljivi, magični, kontroverzan i dirljiv, samouvereno razmetljiv i neobično ranjiv – Fredi Merkjuri. Na današnji dan, pre trideset godina, preminuo je nezaboravni pevač grupe „Queen“, ali njegova slava još za života je prevazišla ograničenja svake fizičke prolaznosti.

Déjà lu: „Igrati sa sobom”

piše: Isidora Đolović

Rođen u zajednici dve krajnosti (otac ateista, majka katolikinja), odrastao na raskršću različitih svetova (Engleska i Amerika, uz nezanemarljiv udeo irskog porekla), večito rastrzan između hedonističko-destruktivne neobuzdanosti i misaono-kreativne budnosti, Vilijam Broud poznatiji kao Bili Ajdol (Billy Idol) čitav život pleše na ivici podjednake razdaljine od ekstatičnih uzleta i najdubljih ponora. Takva je i muzika koju duže od četiri decenije deli sa svetom: energična mešavina pank-rok korena (kojih se tvrdoglavo odbija odreći) i mejnstrimu prijemčivih ritmova za podijum; slavljenje života uz stalno prisustvo neogotski mračnih tonova i estetskih obeležja. Autobiografija naslovljena prema popularnoj pesmi, ali i ličnom životnom načelu – „Igrati sa sobom“ (Laguna, 2015; orig. Dancing with myself, 2014.), sumira sve ono što osećate dok slušate albume jedne od rokenrol ikona osamdesetih. Čitajući iskrenu, po sebe nepoštednu ispovednu odu jednoj epohi, zajedno sa pripovedačem prolazite pravi tobogan doživljaja, emocija svih vrsta, krajnosnih iskustava i, razume se, vrhunske muzike.

Déjà lu: „What does this button do?“

piše: Isidora Đolović

Pored toga što je jedan od najvećih hevi metal vokala (moj lični izbor u tekstu OVDE) i frontmen legendarne grupe „Iron Maiden“, Brus Dikinson (Bruce Dickinson) je pre svega izvanredno svestrana ličnost. Zapravo, bez preterivanja bi se moglo reći – renesansni čovek. Nadaleko poznat po takvoj kompleksnosti i širini interesovanja, svojom knjigom (koja mu nije prva, ali jeste što se tiče memoarskog žanra) „What does this button do?“ (HarperCollins, 2017. Na našim prostorima za sada je objavio samo zagrebački Rockmark, 2018. u prevodu koji glasi „Čemu služi ovaj gumb?“) apsolutni fokus stavlja na dosadašnji rad i profesionalna interesovanja. Dakle, odmah skrećem pažnju na ono što izvestan broj razočaranih čitalaca ističe kao (jedini) „nedostatak“: pred nama NIJE tipična autobiografija. Nema pikanterija iz tog razuzdanog sveta, makar ne onakvih kakve zamišlja prosečna publika; nema seksa, droge, čak možda ni previše rokenrola; autor vešto zaobilazi privatna pitanja (istini za volju, to je činio kroz čitavu dosadašnju karijeru, pa odluka zapravo ne predstavlja iznenađenje). Naslov dovoljno dobro najavljuje priču o jednom radoznalom, neumornom, istraživačkom umu.

Kako (je) rokenrol menja(o) „Evroviziju”

piše: Isidora Đolović

Rock muzika stavljena u istu rečenicu sa festivalom „Evrovizija“ (Eurovision Song Contest)  na prvi i svaki sledeći pogled zvuči potpuno nespojivo. Prvi pojam označava mnogo više od muzičkog pravca, jedan stil razmišljanja i života, subverzivan i onda kada preteže mejnstrimu. Drugi se odnosi na manifestaciju sinonimnu kiču, upravo u meri koliko je rokenrol drugo ime za pobunu. Njihove dodirne tačke u teoriji ne mogu postojati, a prisustvo rock ili (još drastičnije) metal izvođača na festivalu pretežno „lakih nota“ nezamislivo je, nekako apsurdno i neprirodno. Pa, ipak, s vremena na vreme se tako nešto dogodi, podigne više prašine nego u najluđim očekivanjima, unese dodatni faktor šoka – ali i kvaliteta. Moj tekst o fenomenu „Evrovizije“ u kontekstu recepcije koju ima na našim prostorima nalazi se OVDE, a sada bih više pažnje posvetila uplivu omiljenog mi žanra u more šljokica, kao i krajnjoj (ne)umesnosti takve kombinacije.

Aleja narodnjaka

piše: Isidora Đolović

Duže od godinu dana dvoumila sam se da li da uopšte progovorim na ovu temu izvan najužeg kruga proverenih istomišljenika. S jedne strane, sve više pritiskaju diktati kulture pahuljica i poništavanja (tzv. „kancelovanja“), odnosno praksa „hodanja po jajima“ usled mogućnosti da izrečenim stavom nekoga diskriminišete ili uvredite. Sa druge stoji često još veći rizik od privlačenja na sebe suprotne vrste etiketa, što vodi autocenzuri, prećutkivanju, razvijanju negativnog i neiskrenog oblika nametnute „tolerancije“. Sledeći korak je, na primer, javljanje osećaja stida ukoliko ste završili neke škole, jer vas u tom slučaju palanka unapred izopštava kao nadobudnog, neposlušnog, preterano drugačijeg i samim tim nepoželjnog člana kolektiva. Ali, kao što istina da Aleja zaslužnih građana nije Aleja velikana ne čini njenu polaznu namenu manje prestižnom, tako ni sistematsko nastojanje društva da najpre ponizi, pa utiša, a onda i potpuno izopači građansku kulturu ne sme biti posmatrano ćutke. Jer, gde je granica između nereagovanja (u ovom slučaju, iznošenja konstatacije) i prihvatanja?