Vanvremenski i vanzemaljski – Dejvid Bouvi
piše: Isidora Đolović
Velike teme su one koje i posle toliko proteklog vremena nastavljaju da pobuđuju interesovanje, tako da, iz kog im god ugla pristupili, uvek postoje neodgovorena pitanja, nedodirnute mogućnosti tumačenja. One se stalno dotiču univerzalnosti i odgovaraju aktuelnostima, ukazuju na načine da ih se sećamo, a ne budemo ponovljivi. Velike ličnosti u središtu takvih tema čine da, pišući o njima, osetimo dvostruki strah: prvi pred širinom interpretativnog polja, drugi od rizika da, krenuvši linijom manjeg otpora, jednostavno reprodukujemo već mnogo puta, ali na nekom drugom mestu, primećeno i izrečeno. O malo kome se, naročito poslednjih godina, pisalo koliko o Dejvidu Bouviju (David Bowie), neprikosnovenoj muzičkoj i kulturnoj ikoni XX veka. Umesto da recikliram sadržaj neke od brojnih biografija posvećenih umetniku, pokušaću da, povodom 75. godišnjice njegovog rođenja, uz neke od najdražih mi pesama nabrojim presudne razloge zbog kojih ga, nezavisno od statusa u modernoj istoriji, a koji je i bez ličnog divljenja bilo koga od nas stabilan i neupitan, smatram jedinstvenim, neponovljivim, bliskim. Ukratko – zaista vanzemaljskim.
1. Različite oči koje to, zapravo, nisu
Rođen je na današnji dan – 8. januara 1947. u Brikstonu, južnom distriktu Londona, kao Dejvid Robert Džons. Verovatno bi rana zainteresovanost i višestruka nadarenost za muziku i sama već pronašla način da se ispolji, ali nema sumnje da je podrška roditelja, Margaret i Hejvuda Stentona, odigrala veoma bitnu ulogu – pored nezaobilaznih, univerzalnih uzora generacije: Litl Ričarda (za Dejvida „glas Boga“) i Elvisa. Zahvaljujući očevim podsticajima, upisao je tehničku školu Bromli, gde njegova interesovanja dobijaju konkretno uporište.
Posebno je značajna 1962. godina, kada najpre zadobija udarac u oko tokom tuče sa Džordžom Andervudom, zbog uobičajenog razloga za pubertetske sukobe – neke devojčice. Usled komplikacija sa povredom, naredna četiri meseca je proveo u bolnici, prošao kroz nekoliko operacija i izvukao se sa trajnom anizokorijom (anisocoria), nejednakom veličinom zenica, usled čega se stvara pogrešan utisak da su oči različite boje. Naime, zbog trajne „centriranosti” deluje da je jedno tamnije, mada su mu zapravo oba oka bila plava. Rezultat incidenta zapravo postaje jedno od njegovih distinktivnih obeležja: štaviše, slobodno možemo zaključiti kako su, uz ljubičaste u Liz Tejlor, Bouvijeve najčuvenije među očima slavnih ličnosti. A šta je bilo sa Andervudom, vinovnikom nezgode? Ostali su prijatelji i kasnije je dizajnirao omote nekoliko Dejvidovih najčuvenijih ploča.
Iste godine, budući Bouvi formira svoj prvi bend, The Konrads, još uvek nastupajući pod imenom Dejvi Džons (Davie Jones).
2. Večiti kameleon
Nije prošlo dugo do prve, mada samo nominalne, transformacije. Kako bi izbegao da ga mešaju sa Dejvidom Džonsom iz grupe The Monkees, uzima pseudonim po Džejmsu Bouviju, krijumčaru iz XIX veka – još više inspirisan istoimenom vrstom lovačkog noža, koju je dotični proslavio.
U godinama koje slede, periodično i ikonično su se nizale različite faze. Zigi Stardast, Aladdin Sane, Halloween Jack, The Soul Man, The Thin White Duke, Pjero, Screaming Lord Byron...
Kada biram omiljeni, ne dvoumim se ni trenutka: to je The Thin White Duke period, tokom koga je Bouvi dosegao vrhunac elegancije, prefinjenosti, estetike posebne vrste, gracioznosti klasike. Privatno se tada nalazio u vrlo konfuznoj situaciji, obeleženoj drogama, raspadanjem braka, nepromišljenim možda-nacistički-intoniranim izjavama (od kojih se, doduše, pod obrazloženjem da su pogrešno protumačene, brzo i ogradio)… Sjajna „berlinska trilogija“ koja će uslediti, zapravo je predstavljala deo procesa samoizlečenja, stvaralačku terapiju kojoj se podvrgao ne bi li se vratio sebi. Jer, iza toliko maski, krila se neprekidna težnja za samoizgradnjom i dostizanjem unutrašnjeg mira – slično prethodnom javnom „ubistvu“ Zigija.
Ali, bez sumnje, najprivlačniji je bio kao – najproblematičniji.
3. Estetski uzor i ikona stila
Odlikovala ga je specifična elegancija, prefinjenost pojave. Isto se može reći za njegov glas – u pitanju su nijanse koje se teško mogu podražavati ili iskopirati, nonšalancija spojena sa ozbiljnošću, otvorenost za pravce u kojoj se svejedno ne gubi lični pečat. Uvek bivajući, kroz različitog i drugog, naglašeno svoj – ulio je hrabrost čitavoj plejadi budućih velikih zvezda da budu ono što jesu i, rukovodeći se isključivo tim načelom, prezentuju svetu sopstvene vizije. Samim tim, danas gotovo da nema (istinski kvalitetnog) izvođača koji se ne poziva na Bouvija kao jednog od uzora ili adolescentsko otkrovenje koje ih je pokrenulo.
4. Muzički svestrani vizionar
Njegova muzika je intelektualno, u istoj meri koliko i čisto zvučno, neverovatno podsticajna – nikad monotona ili „već viđena“, sinteza je različitih interesovanja, uticaja, izvora nadahnuća. Odnos je recipročan, pa koliko predstavnik, u istoj je meri Bouvi bio začetnik pravaca: diktirajući trendove, ujedno ih je sledio, sa tako verodostojnom „slivenošću“ da bi se brzo nametnuo kao njihov letimični (us)postavljač. I kada je plivao već ustanovljenom strujom, zapravo je delovalo kao da ostaje mimo nje, pojava za sebe, npr. u često mu zameranom, pa i omalovažavanom, periodu komercijalizacije iz osamdesetih. Stvarajući vrlo popularnu i trendi muziku, opet je ostavljao lični, neponovljivi otisak, nikad sasvim ne skliznuvši u mejnstrim. Navedeno je karakteristika svih velikih, nezavisno od žanra: mogu se približiti vrtlogu, a da ih ne povuče, već, naprotiv, podižu nivo pop kulturi.
Uručenih priznanja, inovatorskih poduhvata, pionirskih iskoraka, više je nego što se može nabrojati na ovako ograničenom prostoru. Neki su ozbiljno prednjačili čak i naspram svesti svog tvorca o uticaju koji mogu imati, kao npr. „Space Odity“ koju je BBC iskoristio kao pozadinsku temu izveštaja o sletanju na Mesec, još pre nego što se singl sa velikim uspehom našao na listama. Među nezaobilaznim primerima za lektiru nalaze se vrhunski konceptualni album „The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars“ (1972), zatim „Diamond dogs“ (1974), „Station to station“ (1976), celokupna „berlinska trilogija“ nastala između 1976. i 1979. (obuhvata ploče „Low“, „Heroes“ i „Lodger”).
Od '89. do '91. predvodio je sastav Tin Machine, u Rokenrol dvoranu slavnih uvršten je 1996., a deset godina kasnije dobija „Gremi“ za životno delo.
5. Inspiracija novih romantičara
Međutim, kao strastvenom ljubitelju svega što ima veze sa pokretom New Romantics, posebno mi je značajan podatak da je Bouvi direktno utro put popularizovanju ovog stila, pre svega antologijskim albumom „Scary Monsters (and Super Creeps)“. Na ovoj ploči iz 1980. našla se jedna od njegovih najboljih pesama u karijeri, „Ashes to Ashes“. O više nego značajnom i zanimljivom spotu, koji je u tom trenutku ujedno predstavljao najskuplji video svih vremena i „regrutovao“ nekoliko pripadnika tzv. Blitz kids – buduće predvodnike novoromantičarskog talasa, podrobnije ću pisati drugom prilikom i u vezi sa samim pokretom.
Osamdesete su se za Bouvija nastavile apsolutnim komercijalnim uspehom zarazno poletnog albuma „Let's dance“ (1983), nizom fenomenalnih spotova, dueta, ali i izrazito plodonosnim proširenjem delokruga na veliko platno.
6. Zaljubljenik u knjige
Jedan od razloga što ga volim je, svakako, Bouvijeva nadaleko čuvena načitanost. Redak je umetnik koji je ličnim primerom neposredno podsticao fanove da istražuju i šire znanja, budući da je kroz svoja dela baštinio raznovrsne umetničke tekovine, potpuno svestan značaja erudicije.
U intervjuu za „Vanity Fair”, viziju savršene sreće opisao je kao – čitanje. Njegovu opsesiju je Džon O'Konel kasnije izložio u knjizi „Bowie's books“, dok kustos izložbe „David Bowie is“, otvorene u Ontariju 2013., tvrdi kako je umetnik imao običaj da pročita čak po knjigu dnevno, usled čega im pripada važno mesto u samoj postavci. Među Dejvidovim omiljenim naslovima nalazili su se „Paklena pomorandža“, „Ljubavnik ledi Četerli“, „Gospođa Bovari“, „Ilijada“, „Berlin Aleksanderplac“, „Stranac“, „Lolita“, „Pusta zemlja“, „1984“, „Noći u cirkusu“, „Pakao“ .... i, što je autorku ovih redova posebno obradovalo: „Majstor i Margarita“, „Malodororova pevanja“, te odlična studija Kamil Palje „Seksualne persone: Umetnost i dekadencija od Nefertiti do Emili Dikinson“.
7. Ekstrovertna strana sa Endži, Igijem i Bolanom
Svoju prvu suprugu, Amerikanku Anđelu Barnet, Bouvi je upoznao 1969. Venčali su se već naredne godine i čuvena Endži je imala veliki uticaj na dalji tok njegove karijere, profesionalno osamostaljivanje i lansiranje novog imidža. Prema njenom priznanju, u početku je to bio brak iz interesa, pošto joj je bila potrebna radna dozvola za boravak u Engleskoj. Iako su se opredelili za otvorenu zajednicu i deceniju kasnije razišli na prilično gorak način, iz ove veze je rođen sin Dankan (1971), danas cenjeni, talentovani režiser.
Poznanstvo sa Endži povuklo je još nekoliko presudnih veza, pre svega sa gitaristom Mikom Ronsonom i basistom Tonijem Viskontijem, koji će činiti jezgro njegovog benda. Uprkos poznatom rivalstvu, sa Markom Bolanom bio je začetnik glam rocka, a zajedno su javno nastupili svega sedam dana pre smrti legendarnog vođe T-Rex-a (1977). Druženje sa Igijem Popom učinilo ga je inspiratorom budućeg punk pokreta, a o njegovoj homoseksualnoj vezi sa Mikom Džegerom još uvek kruže urbane legende.
Međutim, počev od 1983. Dejvid se izjašnjava kao „a closet heterosexual“, uz priznanje da su njegove tvrdnje o homoseksualnoj, pa i biseksualnoj orijentaciji, bile tek deo celokupnog performansa i aure koja je okruživala figuru Zigija Stardasta.
Napisana
za Endži, navodno prvi put izvedena preko telefona u sklopu prosidbe:
8. Iman
Top model iz Somalije, Iman Abdulmedžid, u njegov život ulazi 1990. i ostaje do samog kraja. Kada sam na samom početku blogovanja, na staroj stranici, sastavila listu legendarnih rock parova, oni se tamo nisu našli iz jednostavnog razloga što su bili – van svake konkurencije i mimo bilo koje konvencije! Posebno volim anegdotu o vezivanju pertli, koja na simpatičan i nepretenciozan način dočarava snagu njihove povezanosti, iskrenu ljubav koju su delili i ono najređe, ali i najvrednije što im se desilo: pronalaženje srodne duše.
Upoznali su se već u zrelim godinama, veterani svako u svojoj karijeri, sa po jednim razvodom iza sebe i po jednim odraslim detetom iz prethodnih brakova. Zajednička kćerka, Aleksandrija Zara Džons, zvana „Leksi“, rodila se 2000. (Odlično se sećam i godine i fotografija iz štampe, budući da sam tada upravo počinjala da više pratim muziku i tematske časopise – kako samo vreme brzo leti!. Na sličan način su moje mama i tetka svojevremeno čitale o njemu, Endži i malom Zowie-ju; to fazonsko ime je Dankan pre par godina velikodušno ustupio sopstvenoj kćerkici.)
Uvek me iskreno oduševljavao Dejvidov odnos prema porodici, to što je privatni život brižljivo čuvao od medijske gužve, ni na koji način se ne kompromitujući kao što mnogi, makar pod stare dane, imaju nesreću da svejedno učine. Povukao je jasnu granicu iza koje javnost ne sme da zadre – još jedan duboki naklon za to.
9. Slikarstvo i drama
Nadaleko je poznato da je Bouvi bio veliki ljubitelj likovne umetnosti, predani kolekcionar, ali i samostalni slikar, koji je stvarao u postmodernističkom stilu.
Što se glumačke karijere tiče, na tom planu je bio još svestraniji i uspešniji. Počev od sredine šezdesetih, učio je dramu kod Lindzi Kemp, uključujući osnove avangardnog teatra, veštinu pantomime i komedije del arte. Stečena umeća su mu višestruko koristila u kasnijoj primarnoj profesiji. O Bouvijevim filmskim ulogama pisala sam OVDE.
10. Gotivio je „Peaky Blinders“
Dejvid je bio izrazito zainteresovan za svaki vid stvaralaštva, pa i televizijskog. Glumac Kilijan Marfi otkriva kako je svakako najveći kompliment za ekipu odlične serije „Birmingemska banda“ (Peaky Blinders) predstavljala Bouvijeva želja da svojom muzikom doprinese kreativnom procesu. Po ličnom asistentu im je poslao materijal dovoljan za čitav album, ostavivši da sami izaberu šta im najviše odgovara.
Dopalo mi se nešto što je Ivan Ivačković napisao povodom smrti velikog umetnika, pre tačno šest godina: razlog što tako lično doživljavamo gubitak uglavnom leži u činjenici da se on, izvodeći svoje pesme, obraćao direktno slušaocu. Zbog toga imamo utisak da peva baš nama. Složila bih se. To je poznati kvalitet vrsnog pripovedača: jedan neposredan i redak kontakt, uspostavljen izlaganjem sopstvene priče. Dok menja lica i uloge, izvodi sopstveni samootkrivalački performans – ujedno oblikujući i nas.
Pretpostavljam da svi imamo heroje, uzore, omiljene pisce, muzičare, glumce, mislioce – ukratko, ljude kojima se divimo, koji vrše nemerljiv uticaj, uz koje sazrevamo. Rastući sa svojom publikom – umetnički, duhovno, ljudski, Dejvid je postigao da ga spontano „svojatamo“, sa osećajem da govori baš nama, upravo sada, putem, na svu sreću, večne i neiscrpne zaostavštine.
Iako bezvremenost klasika apsolutno isključuje bilo kakav pravi uzrast ili slušalački staž, moram priznati da sam za Bouvija znala takoreći oduvek, jer su ga tokom sedamdesetih slušale moje mama i tetka. Tokom odrastanja, prošla sam kroz razne faze: u osnovnoj školi domaći rock, hipi zvuk i strani, stari pop, u Gimnaziji heavy metal, hard rock i glam. Na fakultetu sam otkrivala još toga, ali je konstanta bila: retro, kvalitetno, meni prijatno. Bouvija sam najpre najviše volela iz opusa osamdesetih, a „China girl“ mi je i dan-danas posebno draga pesma.
Kako sam odrastala, postepeno sam, iz novog ugla, otkrivala njegove ranije albume. Posmatrala sam celokupnu pojavu, imidž, tekstove, faze i njegove persone u punom značenju. Kako vreme prolazi, sve više sam sigurna u to da je njegova kompleksnost, kao autora i izvođača, takva da uvek postoji neki neistraženi sloj koji nam se u različitim životnim razdobljima sam otkriva. Kao i u slučaju primera klasične muzike i književnosti, ili određene filozofske škole, sa iskustvom, sazrevanjem, širenjem vidika, obogaćuje se i naš doživljaj.
Dejvid Bouvi je u većoj meri od mnogih, nesumnjivo kreativnih i vizionarski nastrojenih kolega, ostavio savršen primer stalne, do kraja ispoštovane potrebe za radom na sebi, prevazilaženjem postojećih granica i istraživanjem novih izražajnih sfera. Njegova duhovna, intelektualna i stvaralačka putovanja uvek su vodila u neočekivanim, različitim smerovima – čim bi osvojio jednu misaono-kreativnu „teritoriju“, nastavljao je dalje, uz često radikalne prekide veza sa pređašnjim. Ono što su mnogi skloni da nazivaju njegovim ekscentričnostima ili eksperimentima, za Bouvija je predstavljalo logičan pokušaj davanja odgovora na večito žive, nepregledne podsticaje za trajnom rekreacijom vlastitog bića, njegovim preosmišljavanjem i stavljanjem na probu. Otuda brojne transformacije, odavno poznate kao persone, jedinstvene po tome što, mada i drugi umetnici prolaze kroz vizuelne faze tesno povezane sa određenim delovima svog opusa, niko sem Dejvida nije ih zabeležio u toj meri „autorizovano“, jasno diferenciranim i zaokruženim scenskim dvojništvom. Ovo poslednje je važno istaći tim pre što je malo kome polazilo za rukom da sve vreme održava izrazitu distancu između gospodina Džonsa kao privatne ličnosti – i Bouvija dok se igra, provocira, konstruiše, pa razara jednu po jednu interpretativnu mogućnost sopstva.
Bio je otelotvorenje večite promene, a unutrašnje stabilnosti, pa se nije izgubio ili potonuo ni u jednom od, ma kako riskantnih i zbunjujućih, tragalačkih razdoblja. Karijera mu je suvereno obuhvatila i ispratila nekoliko ključnih decenija za stabilizovanje popularne muzike kao i te kako neizbežnog faktora uticaja na svet (posle Drugog svetskog rata), a u svakoj je uspevao da bude specifičan, inspirativan, neumoran i pozitivno šokantan. Razvijao se dostojanstveno, uvek primereno aktuelnom (istorijskom ili životnom) dobu, čemu u velikoj meri duguje rano stečeno globalno uvažavanje. Naime, ukoliko mladalačka odvažnost i kasnija promišljena svestranost zrelosti obezbeđuju kultni status, svest o tome gde je granica dostojanstva čuva ih za večnost.