piše: Isidora Đolović
Davno su prošla vremena kada je beogradska Zana bila, u pravom smislu te reči, grupa. Znate ono, sa više od dva člana, ozbiljna muzičara i definisanim zvukom koji ne podilazi masama niti degradira raniju karijeru, ako je uopšte bilo. Već sredinom devedesetih, stopili su se sa sličnim i tada tako aktuelnim pseudosastavima Duck, Đogani, Funky J, Luna, izgubivši svaki kredibilitet i nadalje se oslanjajući gotovo isključivo na staru slavu. A ona je zaista bila velika i vredna pamćenja. Bez ikakve namere da omalovažim Jelenu Galonić koja je, eto, poslednja i ubedljivo najduža Zana do sada – još iz vremena kada je moja malenkost postajala svesna sveta (muzike) oko sebe, činjenica je da interesovanje publike i dalje pretežno privlači sve ono što je prethodilo njenom dolasku. Time se Zana svrstava u još jedan od krnjih „bendova“ koji opstaju na recikliranju već snimljenih hitova i upornom šlepanju poslednjeg člana originalne postave o bolju prošlost (khm, Valentino). Nju su, ipak, nezaboravno i neprolazno obeležile neke druge dame, čija misterioznost usled dugog vremenskog otklona samo povećava nostalgiju pogleda unazad, ka osamdesetim i burnoj evoluciji stila nekada vodećeg prestoničkog pop benda.
Personalne promene nipošto nisu retkost u svetu rock muzike, kamoli odlasci, svađe, upoređivanje vokala i polemike oko toga ko je ostavio najdublji trag, bio najuticajniji, najbolji, najomiljeniji. Moglo bi se reći da, zapravo, uspešnost prilagođavanja na slične i zaista korenite potrese prilično pouzdano govori o srčanosti benda, kreativnoj sili vodilji i sposobnosti da se iskobeljaju iz ma koliko nezavidne situacije. Ili obratno – nekad će alternative samo manje-više vešto „na određeno vreme“ održavati skupinu u životu (odnosno, na sceni), samo da bi se linija pada sve više krivila i vodila karikaturalnosti.
Kada su novinari sredinom osamdesetih i upravo negde tokom tranzitivnog perioda navikavanja publike na njihovo novo zaštitno lice – tj. glas, primetili da „sada i Beograd ima ženski pop bend koji može parirati Magazinu ili Novim fosilima”, muški deo ekipe Zane gotovo sa gnušanjem se ogradio od sličnih poređenja. Istakli su, pre svega, lične antipatije prema muzici spomenutih izvođača, podvlačeći kako im od početka, po konceptu i usmerenju, nisu ni nalik. Niti su rekli laž: sem velike popularnosti i činjenice da su promenili najmanje dve pevačice, između ova tri sastava ne postoji mnogo dodirnih tačaka. Jer, koliko god to iz već spomenute degradacije od poslednjih tridesetak godina bilo teško poverovati, Zana je tokom osamdesetih stvarala šaroliku, kvalitetnu, često veoma subverzivnu muziku, a najveća zasluga za to što se ona nije zagubila negde u kuloarima vremena pripada devojkama koje su se smenjivale za mikrofonom kroz tu šarenu deceniju. Za svaku se vezuje poneki urbani mit i nijedna već dugo ne živi u Srbiji, ali njihova zaostavština čuva uspomenu na vreme kada popularna muzika i nije bila toliko trivijalna, kada su ideje slobodno i hrabro sprovođene u delo, a mlade pokretala kreativna energija rezultirajući u svestranosti i nezaziranju od eksperimenata. Vreme kada je čak i Marina Tucaković u izvesnom smislu bila kuma avangarde.
Zana Nimani, novotalasna princeza
Priča počinje ovako: dvojica drugova, kako se ispostavilo najdugotrajnije jezgro budućeg benda, već u starijim razredima osnovne škole počinju da nešto muziciraju. Njihov hobi nije bio samo to, niti od kratkotrajnih zanimacija, pa gitarista Radovan Jovićević i klavijaturista Jovan Živanović Žika (jedno vreme Kikamac) osnivaju grupu pod nazivom Suton. Od 1976. nastupaju po đačkim igrankama. Na jednoj od takvih, u školi „Sveti Sava“, pridužuje im se Žikina tadašnja devojka Zana Nimani i istorija počinje da se odmotava.
Rođena 1961. u Beogradu, prava gradska cura iz dobre porodice, Nimanijeva je svakako predstavljala odličan izbor za buduću jugoslovensku heroinu muzičkog pokreta koji je osvojio čitavu SFRJ. Uticaji sa zapada, dakle, sve ono što su članovi slušali i nastojali da prenesu na ove prostore, i te kako se osećaju iz debitantskih singlova, a naročito prve dve ploče grupe nazvane po novoj pevačici. Mada čak ni to nije bilo sasvim originalno – Blondie i još više Nena (na koju je Zana više podsećala, kako likom, tako i načinom pevanja) uveliko su vladale inostranom scenom – Zana ipak nije bila tek još jedna kopija očiglednih uzora. Danas iznenađuju subverzivnost singla „Nastavnice“ i mračni tonovi ploče veoma originalnog naziva „Loše vesti uz rege za pivsku flašu“, kojom se grupa predstavila publici 1980. godine. S obzirom na to da ih PGP odbija, album su snimili za zagrebački Jugoton, što ih svrstava rame uz rame sa najeminentnijim predstavnicima novog talasa. Upadljivi dark wave, new romantics i post punk stil čini da „Loše vesti...“ danas bacaju potpuno drugo svetlo na uobičajenu predstavu o grupi Zana, ali i Marinu Tucaković, tada punopravnog pridruženog člana, koja ih „uzima pod svoje“ i nadalje potpisuje njihove najuspelije pesme.
No, prva ploča, koliko god avangardna i „pomerena“ bila, nije im donela uspeh. Za to je, ipak, trebalo ublažiti mladalačku oštricu i okrenuti se nešto komercijalnijem, ali još ne sasvim banalizovanom i podilazećem stilu. „Dodirni mi kolena“, album sniman u Švedskoj pod producentskom palicom čuvenog Tinija Varge, konačno označava proboj i istinsku popularnost. Pored naslovne pesme, koja do danas ostaje njihov zaštitni znak, te 1982. izdvojilo se još synthpop/new wave orijentisanih singlova sa središnjim ljubavnim ili suptilno erotskim temama. Njihovom ambivalentnom doživljavanju umnogome je doprinosila čedno-koketna interpretacija Zane Nimani, čiji katkad mazni, a drugi put (nekad i istovremeno) plačevni vokal privlači pažnju slušaoca, mada zadugo nismo sigurni kako da se prema njemu postavimo. Tek sam kasnije počela da shvatam zašto moj otac oduvek tvrdi kako je „Zana Nimani bila rokerčina“. Negde između Nene i Kim Vajld, a opet samo svoja i specifična, s razlogom je brzo osvojila čitavu bivšu nam državu.
Uostalom, ne samo zbog svog pola, Zana je usled mnogih i čestih promena postave (pretežno zbog naizmeničnih služenja vojnog roka) ostajala jedina stabilna konstanta grupe – njeno ime, lice i glas. Posle još jednog solidno slušanog albuma, „Natrag na voz“ (1983), sa kog se izdvojio hit „Jabuke i vino“ snimljen kao duet sa Željkom Bebekom, dolazi do pauze u radu benda. I tu nastaje zagonetna praznina o kojoj ni dan-danas nema dovoljno pouzdanih činjenica, sem pretpostavke da je negde, u nekom trenutku, sve puklo. Zana je izrazila želju da pokuša sa solo karijerom, mada je svega par godina ranije kategorički odbijala istu mogućnost (za časopis „Rock“ je 1982. izjavila: Ne, kakav solo album, samo bi mi još to trebalo. Dovoljan mi je jedan čir i ne želim da me još neko nervira odozgo. To bi bilo užasno: tražiti pesme, studijske muzičare). Štampom su krenule da kruže glasine o tome da se povukla u nekakvu švedsku kliniku za lečenje narkomana, a članovi grupe objavljuju kako je zbog neodgovornosti i nelojalnosti prema odsutnim drugovima otpuštena iz benda.
Kao vrhunac zapetljancije, Nimanijeva se iste 1985. godine vraća, zaista iz Švedske, ali i potpuno drugih razloga, saopštivši kako je neprijatno iznenađena i razočarana. Demantovavši sve navode, objasnila je da su se članovi već bili razišli uoči njenog odlaska u Švedsku, gde je zajedno sa Tinijem Vargom (tada ga je zvala „suprug“) završila samostalnu ploču. Dodajući kako je nisu pitali za dozvolu da prisvoje i nadalje koriste njeno ime (Pa, ljudi, valjda se zna ko je Zana, a ko se lažno predstavlja), najavila je pisanje tekstova za kolege „Denis & Denis“, te novi album Noćas pevam samo tebi“ (1986). Sa ovog izdanja se izdvojila pesma „Što ne znam gde si sad“. Zana sledeće godine učestvuje u snimanju rock opere „Kreatori i kreature“, ali ubrzo se i povlači iz muzike i 1991. seli u Kanadu, gde danas živi sa porodicom.
U jednom od intervjua iz 1985. je, ipak, istakla kako se nada dogovoru sa bivšim kolegama po pitanju imena grupe, te da joj je nova pevačica vrlo simpatična.
Nataša Gajović, energija umiljatosti
Iako je kao zamena, kako otkriva u svojoj autobiografiji „Ključ bubnja Tama“ (moj prikaz OVDE), ozbiljno razmatrana sarajevska pevačica Amila Sulejmanović, izbor pada na još jednu mladu Beograđanku. Nataša Gajović (rođena 1965) u grupu je uletela poput Zvončice, donoseći ublaženi pop rock zvuk, slatkoću, ali i nesumnjivo veću adolescentsku agresivnost, koliko god paradoksalno zvučalo. Njena velika energija ubrzo je iskreno osvojila stare i grupi privukla nove fanove, te prelaz nije bio previše komplikovan. Nataša se prethodno kratko oprobala u grupi Aske, kao mlađa svirala klavir i samo zbog čestih selidbi porodice odustala od pokušaja da se upiše na Akademiju. Uoči ulaska u Zanu, za život je zarađivala kao daktilograf, da bi jedan anonimni oglas promenio njen svet.
Naime, kako je kasnije, dajući prvi zvanični intervju za „Super ITD“ izjavila, radilo se o traženju pevačice koja bi otpevala numere iz nekakvog filma. Ispostavilo se da iza svega stoje Marina Tucaković i njen suprug Futa, pred kojima je sa mladalačkom drskošću i baš-me-briga stavom najpre na elementarna pitanja odgovarala šturo (sluša radio, ne zna da peva ništa, a upitana „Gde si do sada bila?“, rekla im je: Kod kuće), pa ih oborila s nogu interpretacijom pesme Slađane Milošević. U to vreme je, inače, bila pod velikim uticajem Bebi Dol i trudila se da je imitira. Isticala je da se povremeno bavi komponovanjem i ima želju da stalno uči, pomerajući vlastite granice.
Sa Zanom snima tri veoma popularne ploče: „Crvene lale“ (1985), „Otkinimo noćas zajedno“ (1987) i „Vlak“ (1988., na kojoj su gostovali Tifa i Laza Ristovski). Kao ni prethodnica, nije odolela solističkim izletima, pa snima pesmu „Belgrade, my Belgrade“ namenjenu potrebama kandidature jugoslovenske prestonice za domaćina Olimpijskih igara. Kao što znamo, te 1992. je Barselona ponela čast, dok je kod nas započeo građanski rat. Gajovićeva tada uveliko nije više bila u državi koja se rasparčava, budući da još 1989. zbog udaje i selidbe u Dubai napušta grupu.
Nataša Živković, mistična femme fatale
I još jednom je Marina umešala prste. Nova pevačica već neko vreme Grupe Zana postaje njena nećaka Natalija Živković (rođena 1969), poznatija po nadimku Nataša. Njeno prisustvo u bendu ostalo je ne samo najkraće, već i nekako najzagonetnije. Dok su Zana i Nataša Gajović uprkos svim osobenostima imale određene sličnosti, prvenstveno u paradoksalnom spoju zavodljivosti i miline, kod Živkovićeve se upadljivo isticala izrazito misteriozna crta. Do danas važeći za najlepšu Zanu, govorila je malo, izrazom lica i ozbiljnom bojom glasa sugerišući neku opasnost, tamu, neuhvatljivost. Takva pojava pevačice sasvim je odgovarala kontekstu vremena, ali i dvosmislenim temama koje Zana zahvata već na prethodnih par albuma. Iz većine pesama sa ploče „Rukuju se, rukuju” (1989), ako ne računamo folk izlete (beskrajno trivijalni „Miš“ i duet sa Draganom Mirković, prilično jasne naznake kuda, kako su nešto kasnije pevali, plovi ovaj brod), izbija zloslutnost. Poslušajte samo „Rukuju se, rukuju“, „Napravite mostove“, „Noćni voz za Istanbul“ ili „Kad na tebe pomislim“.
Uostalom, Nataša nije ni skrivala duboku intuitivnost i sklonost ka stalnom širenju horizonata. Rođena u porodici likovnih umetnika (otac grafičar, majka pedagog slikarstva, brat dizajner – ali i muzičar), od početka je isticala kako uz obožavanog starijeg brata Sašu, stalno angažovanog u različitim bendovima od Niša do Dalmacije, počinje i sama da ozbiljno „peče zanat“ nastupajući u nekim od najprestižnijih hotela. U Zanu dovedena prema Marininoj preporuci, zrelo i ozbiljno prihvata obaveze, ali je i njen odlazak ostao obavijen nekom maglom nedorečenosti i razočarenja. Uveliko je poznata urbana legenda kako se zapravo upetljala u sektu Hare Krišna, čemu doprinosi njen zaista snimljen album „Nataša i Maha Mantra“, koji se 1991. pojavio pred publikom i doneo, očito prerani, pokušaj plasiranja tzv. world muzike.
Ovakav zvuk je tek sredinom devedesetih zaista stekao ugled i popularnost širom planete, ali u tom trenutku iskorak Nataše i njenih saradnika ostaje usamljen slučaj. Uoči izbijanja rata, odselila se u Poljsku, gde do danas nastavlja da se bavi alternativnom muzikom.
Naposletku, šta smatram posebno karakterističnim i prijemčivim u pravom zvuku Zane, onom postignutom do 1989. godine? To što je, zaista, reč o prilično feministički osvešćenoj, u najboljem smislu te reči ženskoj perspektivi. Lirska junakinja dočarana ambivalentnim nijansama tri vokala, naizmenično biva nostalgična, zanesena, povređena, osvetoljubiva, ali uvek, bez izuzetka, izrazito sigurna u svoja osećanja i izbore. Zato uz pesme postavljene kao reprezentativne i, prema sasvim ličnom izboru, predmet setnog prepoznavanja posredovanog kvaliteta odbolovane emocije, koliko god vremena prošlo, još uvek mogu da se naježim ili zatreperim…
* Rubrika „Zaboravljeni talenti” preneta je sa starog bloga. Prethodni tekstovi: OVDE.