...ili
Nepodnošljiva glupoća proganjanja
komentariše: Isidora Đolović
Reći da je „Dečko iz susedstva“ (The Boy Next Door) loš film zvuči kao sušta blagonaklonost. Ruku na srce, Dženifer Lopez nikada nije ni važila za ozbiljnu glumicu, ali su ostvarenja u kojima se pojavljuje obično makar gledljiva, dobra za puštanje mozga na ispašu ili iskupljena učinkom ostatka glumačke ekipe (bilo je zaista vrhunskih partnera). Sa ovim filmom to ni u jednom pogledu nije slučaj. Iako očigledno pokušava da sledi matricu „erotskog trilera“ (posebno zastupljenog tokom poslednje dve decenije prošlog veka) ili, još konkretnije, siže o „zaljubljenom sadisti“ (moj tekst OVDE), negde se ozbiljno omanulo. Delce u režiji Roba Koena (koji, ironije li, potpisuje baš jedan od filmova iz teme sa ostavljenog linka) karakterišu nepodnošljiva banalnost, predvidljivost i pretrpanost trenucima koje generacija Z zove „krindž“, a ne mogu da im pronađem dovoljno jak prevodni sinonim. U nečemu je, svejedno, uspešno: pokazuje da je Džej Lo i te kako još zgodna, dobrodržeća žena. Sve ostalo toliko ne valja da je teško uopšte odlučiti odakle početi sa kritikovanjem. Iako traje prosečnih sat i po, to vreme se razvuklo u nedogled, pa, poput junakinje u središtu priče, imate utisak da mučenju nikada neće doći kraj.
A radnja je sledeća: Kler Piterson (Lopez), žena u srednjim godinama, prolazi kroz težak period nakon (još ne zvaničnog) razlaza sa suprugom Garetom (Džon Korbet), koji je varao. Tip se, doduše, uporno vraća kući i pokušava da popravi stvari, pogotovo u odnosima sa sinom tinejdžerom, Kevinom (Ijan Nelson). U isto vreme, ne odustaje od sedenja na dve stolice, zamaskiranog „službenim“ putovanjima u San Francisko. Preko toga Kler ipak ne može da pređe, pa očaj utapa u trčanju, povremenim izlascima sa najboljom drugaricom – kuguarkom par exellence (Kristin Čenovet) i, u nešto zanemarljivijoj meri, poslu.
Ona je, naime, profesor književnosti (tu sam ih čekala!) u lokalnoj srednjoj školi. Najočigledniju i uglavnom jedinu vezu sa profesijom predstavlja mnoštvo knjiga raspoređenih svuda po kući; doslovno svuda – uključujući kuhinju, jer, zaboga, bibliofili ih imaju toliko da stalno kubure sa prostorom! Doduše, neke od tih knjiga su prevelikog formata čak i za grafičke novele (zapravo, najviše liče na one lažne po salonima nameštaja, namenjene lakšoj vizuelizaciji prostora), pa je teško uopšte poverovati da ih neko ozbiljno čita, ali, dekor nije najproblematičniji aspekt ovog filma.
Sve u svemu, Kler je (formalno) intelektualka i predaje klasike, od kojih spominje jedino Homera, a i tu isključivo „Ilijadu“, pa nije najjasnije šta Ameri tačno smatraju klasicima. Podrazumeva se da je naša junakinja osvešćena žena koja misli svojom glavom i bori se za obrazovanje, pa nešto kasnije u toku radnje filma demonstrativno napušta loš izlazak učetvoro (a koji je organizovala spomenuta drugarica), shvativši da je lik za koga joj provodadžišu najobičnija sirovina. Ne možemo se oteti utisku da ih drugarica bira prema sebi – inače je savetnica u istoj školi gde radi Kler, tipična „drčna matorka“ koju ozbiljno trese kriza srednjih godina. Ne naročito pedagoška pojava.
Protagonistkinja je usamljena i tužna, zaštitnički nastrojena prema sinu (koji pati od nekakve nedefinisane, ali opasne alergije, pa svako malo moraju da ga „špricaju“ igletinom), a ogorčena na Gareta, veselog poluraspuštenka. Dakle, laka meta za novog suseda, barely legal (uskoro, kaže, puni dvadeset godina) mladića koji joj jednoga dana niotkuda priskače u pomoć oko popravljanja vrata garaže. Dotični Noa (Rajan Guzman) izgleda kao model sa reklame za parfem ili losion i siroče je koje se nedavno doselilo da brine o ujaku, Klerinom hendikepiranom komšiji. Od početka je uznemirujuće napadan i čudno uslužan (opet niotkuda, počinje da se druži sa od sebe mlađim Kevinom, pomaže mu da se izbori sa školskim siledžijama ili započne razgovor sa simpatijom), što Kler ne primećuje, budući da joj pažnju uporno odvlače njegovi bicepsi (uključujući ostatak „paketa“, što sve krišom posmatra kroz prozor) i (površno) poznavanje Homera.
Budimo iskrene, mada je svaka od nas barem jednom sa žaljenjem uzdahnula: „Eh, što nisam mlađa...“, zapravo je prilično tužno gledati kako očito ozbiljno „zagorela“ žena, željna malo pažnje, nepromišljeno uleće u klopku jednog klinca koji, doduše, jeste zgodan, ali tako očigledno ima problem sa kontrolom besa i manijom uhođenja. Prva u nizu blam-scena odnosi se na njihovo povezivanje kroz prepoznatu zajedničku strast prema Homeru. Noa kreće da citira, „tumačeći“ Ahilejevu psihologiju, dok ova (podvlačim!) PROFESORKA blentavo-oduševljeno guta svaku reč, kao da upravo sluša iznošenje potpuno nove teze. On joj čak, kada mu se nadovezala na parafrazirani stih, s odobravanjem kaže: „Tačno!“ (1. Profesorski integritet – nula.) Ne znam šta tek reći za prisutne, Kevina i drugaricu-savetnicu (Maks? Viki? Nikako da zapamtim ime), koji sve to gledaju u stilu: „Imaš li ti predstavu o čemu ovi pričaju?“ (2. Opšta kultura – nula)
U moru glupavih replika, tim pre što pripada istoj sceni, odmah se izdvaja sledeća: (Noa) „Šekspir, Bajron, Zeppelin, Dilan...“, (Kler, zaneseno) „Pesnici...“, (Noa) „Pesnici.“
Drugi takav momenat je Klerino providno izvirivanje iza zavese na Nou pred ogledalom, namerno ful svučenog u svojoj sobi koja je, naravno, tačno naspram njene.
Kevin je, inače, tipičan primer od vršnjaka maltretiranog deteta, isfrustriranog porodičnom situacijom i takođe podložnog uticaju novog „prijatelja“, koji ga postepeno okreće protiv oca. Promena je prebrza i nerealna. Dečakova simpatija Ali, sasvim predvidljivo „najlepša devojka u školi“, radi u lokalnoj gvožđari i pokazuje više zanimanja za pridošlicu nego svog sramežljivog obožavaoca.
Vratimo se na Kler. Posle spominjanog fijaska od sastanka, kući dolazi pripita i suzdržava se od uzimanja (već zagriženog) keksa sa tacne (signal sklonosti ka emnocionalnomn prejedanju?). Noa je u tom trenutku zove da mu pomogne nešto oko mikrotalasne, pa se u njegovoj kući odigrava uzrok čitave kasnije ujdurme. Pretpostavili ste još na početku, Kler biva zavedena i strašno se kaje, tim pre što Noa postaje potpuno opsednut, očajan, agresivan.
Dalje je sve očekivano: dečko se prijavljuje na njen kurs o – pogađajmo! – Homeru; „baca“ očite aluzije pred Garetom; zavodi Kevinovu simpatiju (definitivno nepotrebna scena); proganja i ucenjuje Kler seks-snimkom koji je nekako uspeo da napravi; saleće je u javnom toaletu; onesposobljava kočnice u automobilu njenog muža... Svi mogući klišei nabacani su u košmarnom rasplitanju pokušaja junakinje da bez uništavanja karijere (ukoliko se sve pročuje) izađe iz vidokruga mladog psihopate.
Noa je potpuno opsednut i naravno da ima jezivu sobu svu u Klerinim fotografijama, istoriju delinkventnog ponašanja iza sebe i uveren je kako su „stvoreni jedno za drugo“. Iako bi se slično očekivanje od ovakvih filmova moglo smatrati preterano optimističnim, moramo se zapitati zašto Noina psiha nije bar malo bolje objašnjena? Koja je uopšte svrha digresije o krivici za udes oca i njegove ljubavnice? Ima li junoša, kad smo već kod antike, možda Edipov kompleks, s obzirom na neobičnu slabost prema ženama starijim od sebe? Ponavljam, možda tako nešto nije ni trebalo očekivati od ovog žanra, ali ne postoji apsolutno nikakav uvid u Noine motive za ispoljavano ponašanje. Saznajemo tek toliko da je izbačen iz škole jer se poneo „nedopustivo“, ali, kako mu je, pre svega, uopšte dozvoljeno da sluša nastavu u Klerinom razredu (kada je stariji od ostalih)?
U par navrata, Kler nazivaju petarda („firecracker“; prema rečima lika sa neuspelog sastanka) i razbijačica („crasher“; nadimak koji joj daju đaci), navodno zbog izraženog stava i držanja do sebe. Stalno pritajeno „cviljenje“ za Garetom i krajnji potez baš i ne govore u prilog tome. Viki ima makar jedan pametan savet: da mu ne oprašta tako brzo. Krizu srednjih godina ili barem kolebanje na njenoj ivici, između ostalog odaju kič-štikle za koje Noa primećuje da joj „nisu potrebne“ (i to je sigurno jedina pametna stvar koju je izgovorio).
Zatim, tu je još jedno od opštih mesta sličnih priča: oblepljivanje učionice njihovim seks-fotografijama i pisanje inkriminišućih poruka na tabli ili u toaletu (citiram, Poj**ao sam Kler Piterson). Kao što se takođe moglo naslutiti, pomahnitali Noa uzima Viki za taoca, ubrzo i ubija.
Gaf sa prvim izdanjem (first edition) „Ilijade“ toliko je poznat i prepričavan, svuda ismevan, pa se na njega ne moram posebno osvrtati. Profesorka se, još jednom izbrisane pameti i blokirane sposobnosti kritičke procene, zahvaljuje na poklonu, uz konstataciju kako je „sigurno koštao pravo bogatstvo“. Scenaristkinja se kasnije pravdala kako se, navodno, radi o improvizaciji koja uopšte nije bila deo njenog teksta, što neodoljivo podseća na neslavno „kind of forgot it“ Beniofa i Vajsa, autora serije „Igra prestola“. Ako jednoga dana bude sastavljana antologija najmanje uverljivih izgovora za loše pisanje, nema sumnje da će se za sve njih naći mesta. Dijalozi su ovde, uopšte, beznadežno slabi, a ličnosti nedosledne i naprosto nebulozne.
Nešto, ipak, vredi u filmu. Radi se o dva kadra: (pretpostavljam) Kineska četvrt dok Kler ide na sastanak i prostor ispred njene kuće, pod noćnim osvetljenjem.
Završnica je brza i još konfuznija, u nekakvom skladištu gde Noa pokušava da zapali (!) Gareta i Kevina, ali ga Kler sprečava, izazivajući očekivano nagli kraj afere. Posle toga, sa sinom i povređenim suprugom odlazi kući, pri čemu olako prelaženje preko Garetovih prevara (nema razloga da verujemo kako će se s njegove strane išta promeniti) ne može opravdati ni izvesnost da, posle Noe, čak i takav muž deluje – rajski.
* Preporučujem recenziju Ivana Kovića:
https://filmskihitovi.blogspot.com/2015/09/the-boy-next-door-2015.html