piše: Isidora Đolović
Pogrešno ili ne, rokenrol (i metal) nekako oduvek smatraju pretežno „muškim“ pravcem u muzici. Mi devojke, žene, koje se na bilo koji način svrstamo na tu stranu, najčešće smo (u pohvalnom kontekstu) obeležene takozvanom „muškom energijom“, nekonvencionalnošću, hrabrošću stava i koliko god to sada zvučalo strašno „polno nekorektno“, činjenica jeste da svetom rock muzike od početka dominiraju muškarci. Tako stoje stvari. Primeri njihovih koleginica su u potpunoj nesrazmeri, mada možda baš zbog toga i uglavnom izuzetni. Ali, nije ovo priča o „mizoginiji“ teškog zvuka, niti postavci u kojoj, sem volje da se to menja, barem na čisto statističkom nivou nema mnogo realne ravnopravnosti (isto bi se, opet, moglo zaključiti povodom književnih nagrada). Osim u publici, zastupljenost žena u rock/metal svetu najupadljivije do izražaja dolazi kroz scensko prisustvo i to – saradnje sa kolegama. Takvi, često potpuno neočekivani spojevi (i ne samo u izlizanom „lepotica i zver“ kalupu) u prvi plan ističu kvalitativni raspon žanra, ne ostavljajući dilemu po pitanju doprinosa umetnica njegovoj svestranosti i dubini. Zato što se, vidite, najveće pobede često dobijaju potčinjavanjem – iznutra.
Među primerima koji slede, nisu svi predstavnici istog podžanra, niti decenije aktivnosti. Određeni spadaju u (subjektivno povlašćene) osamdesete kao, na izvestan način, pionirske za brojne odlike stilova i, između ostalog, proširenje uloge žena na polju buntovnije muzike. Samim tim, uspostavljeni su uslovi za njihovu skoro pa ubedljivu dominaciju unutar, recimo, gothic/sympho metal/rock zvuka s početka dvehiljaditih i do kraja decenije koju potpisnica ovih redova naročito dobro pamti. Kriterijum nije isključivo (naročita) lepota numere, u nekim slučajevima je to kuriozitet saradnje usled uobičajene žanrovske pripadnosti ili možda privatnih povezanosti učesnika. Suštinsko za sve jeste spoj različitih energija, koji stvara taj jin/jang efekat, čineći da primeri većinom zvuče, svaki na svoj način, autentično i moćno.
10. Avril Lavigne & Chad Kroeger – Let me go
Bilo je još kandidata, možda mom ukusu bližih, možda kvalitetnijih, tim pre što se ponekad stvarno slažem sa komentarima da su ovo dvoje verovatno bili „najnetalentovaniji par na sceni“ koju dosta diskutabilno i nategnuto zovemo (pravim) rokenrolom. Ali, moram da priznam još nešto – nostalgija li je, kriza li je srednjih godina, tek, kako prolazi vreme Avril mi postaje sve podnošljiviji i češći izbor za slušanje. Mislim da u svemu postoji veliki udeo nade: nekoliko godina starija od mene, ako zanemarim činjenicu da je njoj to profesija, daje mi opravdanje kako, eto, nije nenormalno osećati se duhom i pojavom bliži dvadesetogodišnjacima nego svojoj generaciji što vodi sitnu decu u školu i nema vremena za sve što je, ako je zaista, nekada tvrdila da voli. Najiskrenije bih volela da nadomak četrdesete i ja izgledam kao Avril, za koju godinama spekulišu da je klon ili vampir ili šta već ne, u nemogućnosti da objasne tu nepromenljivost. Sve drugo prolazi, pa i taj brak sa frontmenom Nickelback-a, verovatno glavni razlog što ga je naknadno uključila u ovu, prvobitno samostalnu numeru, pa je kritika kasnije potez osudila kao promašaj. Valjda ti se, kad si Avril, sve može.
9. Megadeth & Christina Scabbia – A tout le monde (Set me free)
Prva verzija iz 1994. dobila je, trinaest godina kasnije, pojačanje u vidu pevačice italijanskog metal benda Lacuna Coil. Bilo je to, ne samo približavanje legendarnih thrashera mlađim generacijama, već i pun pogodak pridruživanja „opasnog” Kristininog temperamenta.
8. Within Temptation & Jacoby Shaddix – The Reckoning
Iako nije jedini duet u njihovoj karijeri, možda je najuspeliji: „The Reckoning“, naročito u kombinaciji sa spotom, predstavlja fenomenalan futuristički energetski udarac, pri čemu se Šeronin uvek sjajan sopran dobro uklapa sa gostujućim vokalom (u pitanju je Džejkobi iz grupe Papa Roach), sve vreme vodeći glavnu reč. Ovo mi je definitivno jedna od omiljenijih stvari iz njihove diskografije.
7. Motorhead & Girlschool – Please don't touch
Girlschool je verovatno prvi hevi metal bend sastavljen u potpunosti od žena. Motorhead i Lemi, pojmovi za sebe, udružili su snage sa devojkama u okviru zanimljive grupe Headgirl. Ova pesma, inače obrada singla rokenrol pionira Johnny Kidd & The Pirates (1959), nalazi se na ploči zanimljivog imena – „St. Valentine's Day Massacre“ (1981). Lemi je osamdesetih imao u planu i saradnju sa disko-pop zvezdom Samantom Foks, jedno vreme su se družili i pisao je pesme za nju, koje na kraju nisu snimljene. Tek to bi bilo zanimljivo za ovu temu...
6. The Rasmus & Anette Olzon – October and April
Sećam se koliko je Anet, zamenivši Tarju na mestu pevačice Nightwish-a, mnogima bila mrska. Nisu je prihvatali, bila je „pozerka“, „nedovoljno u metal fazonu“ i tome slično. Prvi korak ka ublažavanju tako isključivog stava verovatno je predstavljala ova pesma – barem meni jeste. Klasična tema svetla i tame, mržnje i ljubavi, dva suprotna principa, obrađena je u melanholičnom, suptilnom i neprolazno prijatnom tonu.
5. Peter Gabriel & Kate Bush – Don't give up
Drugu polovinu liste čine, zaista, sve sami neverovatni, veliki umetnici. Ne znam ni sama koga više obožavam, Pitera ili Kejt, slobodno se može reći „Britain's finest“. I podsticajnu, utešnu moć ovog remek-dela. Svaki put kada se osećam beznadežno, vrati me na površinu.
4. The Sisters of Mercy & Ofra Haza – Temple of love
Jedan od najgotivnijih (i najgotskijih) spojeva ikada, potpuno lud od količine talenta i sjajne fuzije etno/world muzike sa dark/goth rockom. Jedinstveni glasovi, moćna i hipnotišuća muzika, sklad različitosti, a usled svih kasnijih okolnosti (snimljen je 1992), danas video za arhive. Preporučujem kompletnu verziju pesme, koja traje osam minuta.
3. Cher & Meat Loaf – Dead ringer for love
„Briljantin“ za barske mušice. Krajem januara preminuli Meat Loaf bio je jedan od najimpresivnijih rock pevača – Šer, po običaju, tempirana bomba. Koliko samo prethodne numere odišu delikatnošću, ovde sve puca od energije.
2. Ozzy Osbourne & Lita Ford – Close my eyes forever
Ako je neko sinonim za hevi metal heroinu osamdesetih, to je svakako Lita, gitaristkinja i nekadašnja članica The Runaways. Duet sa Ozijem posebno je drag svima nama „glemerima“, zaljubljenicima u zvuk najbolje dekade. Stvar koja sažima sve vrhunske odlike pravca: dramatične solaže, setno-mračni protivrečan ton i sadržaj, dvoje legendi za mikrofonom, mnogo natapirane kose i, sve u svemu, čistokrvni hard rock koji ne zastareva. Uvek se naježim već na sam početak: Baby, I get so scared inside and I don't really understand – is it love that's on my mind, or is it fantasy?
1. Stevie Nicks & Tom Petty – Stop draggin' my heart around
Od prethodnog možda za nijansu više obožavam samo sledeći muško-ženski duet. Pre svega, ne znam koga više volim, Toma ili Stivi. Drugo, pesma se nalazi na jednoj od najimpresivnijih debitantskih solo ploča ikada, „Bella Donna“ (1981). Naposletku, treba zaista biti witchy woman da osetite, prisvojite svojevrsnu himnu ženske samostalnosti, slobode i neuhvatljivosti. Za sve nas, retke zverke, ovo je savršenstvo.