„Čudesna šuma“ (1986)

piše: Isidora Đolović

Mnogo štošta iz zaostavštine bivše Jugoslavije već dugo, manje ili više opravdano, uživa legendarni status. Pretpostavljam da je nostalgija prirodna stvar u čijem će nam svetlu, nakon nekog vremena, sve ono sa predznakom „ranije“ izgledati bolje, zanimljivije, vrednije, zaogrnuto potencijalno varljivom maglom udaljenosti i rastućim strahom od prolaznosti. U takve stvari se, po pravilu, makar iz pijeteta ne dira, one ne podležu (bar ne previše) kritičkom preispitivanju, a i kada do toga dođe, pazi se na odmerenost i objektivnost. U najvećem broju slučajeva, doduše, isto tako redovno i prolaze test vremena: kada se, bez straha od narušavanja uspomene, nađete licem u lice, shvatite da nije samo faktor važne uloge u ličnom formativnom periodu doprineo legendi, već zaista postoji nekakva jedva objašnjiva magija.

Animirani film „Čudesna šuma“ danas se ubraja u kultna ostvarenja, bez čijeg je spominjanja naprosto nemoguće evocirati odrastanje nekoliko generacija zahvaćenih poslednjim periodom postojanja SFRJ. I dalje se najiskrenije začudim kada naiđem na bilo koga par godina starijeg ili mlađeg od sebe, a da nikad nije čak ni čuo za ovaj crtani. Naravno, neki pokušavaju da mu, sa vremenskog odstojanja, tobože ironično pripišu različita dvosmislena značenja; dovoljno je citirati jedan od navoda sa Vukajlije: „Ko nije probao esid, ne zna šta je Čudesna šuma.“. Drugi ga upoređuju sa Diznijevim crtaćima, kojima je, u zavisnosti od perspektive, za gledaoce sa jugoslovenskih prostora pandan, za strance (pod naslovom „The Elm Chanted Forest“ predstavljen je u novembru 1986. na, tada kablovskoj, televiziji HBO) trećerazredna kopija. U nastavku sledi pokušaj da objasnim koliko sam i zbog čega sve, kao mala obožavala ovaj film i kako je, u najvećoj meri od toliko odgledanih, baš on obeležio moje rano detinjstvo.

Déjà lu: „Isus među dojkama“

 piše: Isidora Đolović

Vladana Perlić pripada generaciji rođenoj sredinom devedesetih, negde između odjeka predistorije Dejtonskog sporazuma i pseudomirnodopskog rasula u kome je povelika zlatna „krstača“ često sevala sa „junačkih prsa“ ratnih profitera i despota sa asfalta, ili pak iz dekoltea „srpske majke“, sve samih vodećih aktera društvene farse. Taj, baš takav Isus neizbežno se nameće kao prva asocijativna ravan prilikom pogleda na podjednako provokativne (što je, na drugim mestima, uveliko i više puta primećeno) korice i naslov njene druge po redu pesničke zbirke „Isus među dojkama“ (LOM, 2020). Sledeća, još verovatnija aluzivna nit spaja je sa, aktuelnijim nego ikad, pitanjem tretmana žene u javnom i skrivenom (a dominantnijem) diskursu, odnosno, sa nuždom njegovog raskrinkavanja, pa zatim rušenja.

Déjà lu: „Dnevnik u osam“

piše: Isidora Đolović

Koliko god mi bilo mrsko ili izgledalo neprofesionalno unositi aspekte ličnog u jedan književni prikaz, pa još to učiniti na samom početku, ovde deluje neizbežnim za širu kontekstualizaciju. Naime, autor zbirke „Dnevnik u osam“ (Darma books, 2019) je klasić potpisnice ovih redova (poslužiću se FDU terminologijom, mada se u našem slučaju radi o beogradskom Filološkom). Danas, gledajući na postignuća nekadašnjih kolega sa predavanja (a ima tu izvrsnih pesnika, kritičara, novinara, nastavnika, par doktora nauka i, naravno, isto toliko sjajnih „Bookvalista“), sa ponosom dolazim do zaključka koliko je to bila jaka generacija. Hoće li se, ipak, o nama jednom govoriti kao o „izgubljenoj generaciji“ XXI veka, druga je strana medalje i poezija Zlatka Stevanovića bi na interesantan način mogla nagovestiti odgovor. Ona će, bez sumnje, budućnosti predstaviti verno svedočanstvo vremena doživljenog u svesti mislećeg i, naročito, osećajućeg pojedinca zahvaćenog ravnodušnošću, otupelog u sputanosti i nametnutoj stagnaciji.

Déjà lu: „Maske stvarnosti“

piše: Isidora Đolović

Ime Slav(ic)e Karamanović nije nepoznato čitaocima domaćih blogova i portala posvećenih umetnosti: godinama prisutna kratkom prozom i poezijom, od 2015. vodi sopstvenu stranicu. Za potrebe debitantske štampane zbirke, naslovljene „Maske stvarnosti” (MediaSpace, 2020), izvršen je na prvi pogled skroman odabir trideset sedam pesama. Ipak, (namerna) svedenost inače razgranatog opusa mlade književnice zasniva se na uspostavljanju tematsko-motivske veze između reprezentativnih primera, što knjizi daje oblik svojevrsnog ciklusa. Osnovna idejna nit takođe je naizgled jednostavna, klasična: radi se o ljubavi kao univerzalnoj poetskoj preokupaciji, čiji su načini obrade svejedno uvek neisrcpni. Autorski pristup je, u tom smislu, daleko od uobičajenog ili klišeiziranog.

Napoleon Bonaparta, dva veka duga legenda

priredila: Isidora Đolović

Heroj i tiranin. Oslobodilac i zavojevač. Genije i čovek obuzet manijom ratovanja. Istorijska figura oko čije se ličnosti i dela nesmanjenom žestinom lome koplja. Jedno je neosporivo: pred sobom imamo primer nesvakidašnje sudbine, života koji je ostavio neizbrisiv trag na mapi Evrope, istinskog potomka svoje epohe u svakoj najsitnijoj kontradiktornosti. Bez Napoleona Bonaparte kao inspiracije i obeležja, XIX vek (naročito na svom početku) – era progresa, individualnosti, velikih preokreta, nikada ne bi izgledao isto. Dokaz je, ako ništa drugo, prisustvo „malog kaplara“ bezmalo svuda u vezi sa prvim modernim razdobljem, usled čega mu odavno pripada status prave kulturne ikone. Poslednjih meseci se u njegovoj Francuskoj vode oštre polemike, uz vršenje pritiska na predsednika Makrona povodom (ne)obeležavanja dvestote godišnjice fizičke smrti ovog, kako protivnici kažu, „rasiste“ i „kasapina“. Zašto fizičke? Nije izvesno da zvaničan poslednji čin, odigran 5. aprila 1821. na dalekom ostrvu Sv. Helena, zapravo nije samo dovršio slom kod Vaterloa šest godina ranije ili, još pre, krah povlačenja iz Rusije. Nasuprot svemu tome, jasno je i kako interesovanju, a naročito (re)valorizaciji njegovog uticaja na svetsku istoriju, granice ni završetka, zapravo, nema.

Napoleon prelazi Alpe, Žak-Luj David (1801)

Déjà lu: „Davorjanka Paunović“

piše: Isidora Đolović

U januaru se navršio pun vek od njenog rođenja, dok na današnji dan pada sedamdeset peta godišnjica prerane smrti Davorjanke Paunović, u slovenačkom lečilištu za plućne bolesti Golnik. Ukoliko vam ovo ime nije poznato, verovatno pripadate mlađim generacijama čija je svest indoktrinirana nekim drugim, drastično različitim idejama i istorijskim podacima nego što je to bio slučaj sa naraštajem naših roditelja. U međuvremenu je naišlo neko veoma čudno razdoblje, kada se čini da smo kolektivno postiđeni antifašističkom prošlošću i doprinosom koji je naš narod pružio borbi sa najvećim zlom XX veka. Usled istorijskog revizionizma kojim se rehabilituju razni problematični likovi, nekritički i ostrašćeno smo predali zaboravu mnoge od onih koji su disali, živeli i svim srcem verovali u revolucionarnu borbu, odričući se lične dobrobiti, pa i samog postojanja, kako bi svima bilo dobro. Davorjanka ili Zdenka Horvat, kako je glasilo njeno konspirativno ime, jedna je od tih mladih osoba. Stoga namera Ane Atanasković da osvetli ovu intrigantnu ličnost, a mnogima je i tek otkrije, u samom startu zaslužuje pohvalu.