„The Singapore Grip“ (2020)

komentariše: Isidora Đolović

Kanal BBC 1 je sredinom prošloga leta premijerno emitovao seriju koja bi, makar samo vizuelno, mogla savršeno poslužiti za izmeštanje u neki egzotičniji, udaljeni prostor i ispraćanje, na stvarnosnom planu jednog godišnjeg doba, a u datoj fikciji čitave epohe. „Stisak Singapura“ (The Singapore Grip) adaptacija je istoimene, veoma cenjene knjige Džejmsa Gordona Farela. Satira dobitnika „Bukerove” nagrade, objavljena 1978. kao poslednji deo tzv. „Trilogije Carstva“, prati britansku porodicu koja na Dalekom Istoku upravlja vodećom trgovačkom kompanijom. Vreme dešavanja je neposredno uoči ulaska Japana u Drugi svetski rat i invazije izvršene na Singapur. Dok je roman visoko vrednovan zbog beskompromisnog razotkrivanja apsurda, licemerja i nepravdi koji su obeležili period britanske uprave nad istočnim kolonijama, reakcije na šestodelnu televizijsku seriju uglavnom su negativne. Kritičari ističu da je briljantnoj pisanoj verziji ekranizacijom oduzeta jasna satirična žaoka, čineći „humor“ pred nama najblaže rečeno čudnim, a glumu „drvenom“. Izvesna udruženja su se otvoreno požalila na stereotipnu, belačku sliku Azijata i same društvene sredine, koju nudi ostvarenje u režiji Toma Vona, prema scenariju Kristofera Hemptona.

Leather Rebel, Metal God: 70 leta Roba Halforda

piše: Isidora Đolović

Bez imalo sumnje jedan od najvećih metal vokala ikada, član odabranog društva najznačajnijih figura rokenrol kulture, frontmen velikih „Judas Priest“ i strastveni posvećenik odabranog muzičkog poslanstva, Rob Halford danas proslavlja jubilarni sedamdeseti rođendan. Malo je tako burnih biografija, svestranih poduhvata zabeleženih tokom višedecenijske karijere, raskošnih i prepoznatljivih glasova: sve čime se može pohvaliti, od fanova iz milošte tako prozvani, Metal God (Bog Metala).

Déjà lu: „Vatra i krv”

piše: Isidora Đolović

Osmišljena kao hronika „iz pera velemeštra Gildejna iz starigradske Citadele“, pri čemu se autor Džordž R.R. Martin predstavlja tek kao – prepisivač, „Vatra i krv“ (Laguna, 2019; orig. „Fire and Blood“, 2018) nudi predistoriju dešavanja opisanih u serijalu „Pesma Leda i Vatre“, ali sa fokusom na dinastiji Targarjen (držaću se transkripcije iz prevoda, umesto načina na koji se imena izgovaraju u ekranizaciji). Prvi od dva planirana toma počinje Egonovim osvajanjem Vesterosa, a završava se istekom perioda namesništva i stupanjem Egona III na presto. Upravo je pohod Egona I prekretnica od koje se u ovom fiktivnom univerzumu računa vreme (pr. o. – pre osvajanja; p. o. – posle osvajanja) i koja za naredne tri stotine godina konstituiše ustrojstvo čitavog kontinenta.

Déjà lu: „Vodenduh“

piše: Isidora Đolović

Nevolja sa čuvenim književnim delima je što pojedine njihove odlomke ponekad ne možete izbaciti iz glave kada se jave kao savršena asocijacija. Koliko god vam bilo mrsko, morate ih još malo izlizati takvim načinom upotrebe. Drugu celinu Bulgakovljevog proznog čuda nagoveštava dilema koju preinačavam shodno potrebama današnje teme: Ko kaže da više nema doslovno i figurativno velikih romana, koji su zapravo nekoliko samostalnih celina u jednoj, a ipak povezani bez šupljina i šavova? Za mnom, (budući) čitaoče, upoznaću te sa jednim takvim, vratiću ti nadu i, pre svega, pokušati da probudim radoznalost kakvu zaista zaslužuje. Ako se isprva nađete u čudu, pa i blago sumnjičavi što je „Vodenduh“ („Laguna“, 2018; orig. The Nix, 2016) sa svojih preko sedam stotina strana, zapravo, debitatski roman Nejtana Hila, vredi odmah napomenuti da je pisan deset godina. Autor je za to vreme preduzeo brojna ozbiljna, raznovrsna istraživanja, tako da konačni rezultat zadivljuje i s pravom postaje momentalna senzacija (toliko da su otkupljena prava za televizijsku adaptaciju sa Meril Strip u glavnoj ulozi).

„Moji“ francuski modni kreatori

piše: Isidora Đolović

Počev od dvorskih pravila oblačenja ustanovljenih u XVI veku, preko dalekovidnog zaključka Žan-Batista Kolbera o presudnoj ulozi mode u razvoju francuske privrede, Pariz se postepeno ustoličio kao njena svetska prestonica, a famozni „francuski stil“ postao imperativ ukusa, stila i pažljivog pristupa oblikovanju vizuelne prezentacije ličnosti. O potrebi za unošenjem specifičnog pariskog šika (chic) u svakodnevnicu govore naslovi priručnika poput „Kako biti Parižanka gde god da si“, „Francuskinje i sreća“, „Pariska škola šarma“ i sličnih. Svima su poznati kozmetički brendovi L'Oreal (sa ogrankom Garnier), Lancôme i Yves Rocher, ali i duga tradicija modnih časopisa (od Le Jardin des Modes i La Mode Illustree, do Marie Claire, Vogue Paris, Mirage…), od kojih je jedan, Dépèche Mode, inspirisao naziv planetarno cenjene muzičke grupe. Počev od pionira modernog izraza, Pola Poarea (bez koga verovatno ne bi bilo ni tako eksplozivnog uticaja Koko Šanel), Luja Vitona, Renea Lakosta i Kristijana Lubotena, Francuska naročito tokom proteklog veka impresivnu reputaciju na planu dizajna potvrđuje sa svakom decenijom u kojoj je internacionalnoj sceni predstavila ponekog originalnog, inovativnog stvaraoca.

Tri musketara na filmu: od sjaja (1993) i kraja (1998), do očaja (2011)

komentariše: Isidora Đolović

Malo je romana koji su inspirisali nastanak toliko odgovora, varijacija i omaža u različitim medijima, još manje onih koji uživaju omiljenost kakva takoreći od početka prati „Tri musketara“. Ne naročito iznenađujuće, s obzirom na prijemčivost i tematsko-žanrovsku fleksibilnost, ali ipak ni sasvim očekivano, ova knjiga je od svih i te kako često ekranizovanih, adaptiranih, prepričavanih i preinačavanih dela Aleksandra Dime ponajviše prirasla za srce generacijama čitalaca, ali ne samo njih. Teško da postoji osoba koja ne zna za Atosa, Portosa, Aramisa i d'Artanjana, bez obzira na to kojim putevima su legendarni saborci stigli do njenog vidokruga. U moderno doba, taj posrednik je, neminovno, najpre domen pokretnih slika.

D'Artagnan, Athos, Aramis, et  Porthos; autor: Maurice Leloir (1894)

Kratki plam blistavog uma: Evarist Galoa

priredila: Isidora Đolović

Da li je za jednog naučnika, stvaraoca, uopšte osobu sa vizijom, bolje da „gleda svoja posla“ i, zarad ličnog uspeha, a često i samog opstanka, izbegava upuštanje u vode bilo kakvog društveno-političkog angažovanja? Ili je izvesnost (ne)reagovanja neraskidivo povezana sa temperamentom, kao podrazumevanom pojačanom osećajnošću i sklonošću ka sagledavanju šire slike, čime se uglavnom odlikuju najveći umovi? Možda svime, ipak, upravlja prst sudbine, slažući kockice tako da više uzastopnih minusa pozitivan znak daje tek posthumno i sa podužim zakašnjenjem...