Déjà lu: „Kada kažeš da sam tvoj”

piše: Isidora Đolović

I mi Dejzi za trku imamo, samo što se u jugoslovenskoj verziji zove Laki i jedva je podnošljivi alfa-frontmen, kroz čiju vizuru oživljava najzanimljivija i svakako najraznovrsnija decenija za rok muziku. „Kada kažeš da sam tvoj“ (Laguna, 2017), pored izdavača, deli još jednu sličnost sa romanom na koji aludira prva rečenica (dve godine mlađi „Dejzi Džons i Šestorka“) – u oba slučaja se radi o pseudomemoarima, odnosno, veštoj simulaciji publicističke proze. Nastala iz pera Gorana Skrobonje, ova knjiga ne samo da predstavlja žanrovski iskorak u opusu jednog od najcenjenijih domaćih autora fantastike i horora, već isto čini na tematskom planu. Naime, kao što pisac pod maskom priređivača primećuje u prologu, osamdesete su doba o kome na našim prostorima govori začuđujuće malo umetničkih evokacija. Ne verujem da je razlog tome nedovoljni vremenski otklon, budući da se na temu devedesetih, pa i dvehiljaditih, svako malo pojavi poneka fikcijska (re)interpretacija. Možda postoji strah da se neće dovoljno doraslo i kompetentno izboriti sa kreativnom veličinom protagonista iz starih dana? Gorana Skrobonju, u svakom slučaju, takva bojazan nije sprečila da ispiše hroniku mladosti svoje generacije, zabeleživši gotovo tipski slučaj brze i kratke karijere jednog od izdanaka tog doba. Bio je toliko uverljiv da ćete tokom čitanja, uprkos svesti o tome da dotični bend zapravo nikada nije postojao, više puta doći u iskušenje da istražujete o „Kalkuti“ ili poslušate pesmu po kojoj roman nosi ime.

Déjà lu: „Confess”

piše: Isidora Đolović

Od pojedinih muzičara jednostavno očekujete spektakularne memoare – i podrazumeva se da vas ne iznevere. Na strani Roba Halforda su u samom startu bili oni najvažniji faktori: elokvencija i neposrednost, zaista veliko životno-muzičko iskustvo, kao i nesvakidašnje uravnotežen pristup temama koje se danas i dalje tretiraju kao „kontroverzne“. Da li je sve nabrojano primenio na pravi način? I više od toga. „Confess“ (Hachette books, 2020) sigurno spada među najzanimljivije autobiografije sa kojima se, ne samo i nipošto isključivo fanovi hevi metala mogu susresti. Njome su obuhvaćene sve ključne sfere autorovog identiteta, a upravo je pronalaženje, utemeljenje i prihvatanje onoga što jedna osoba jeste, osnovna tema Robove priče. U ovom slučaju radi se o, bukvalno i direktnom simbolikom izvedenom, ispovednom izlaganju, u retrospektivi, odlučujućih etapa na putu samootkrivanja, samoostvarenja i, naravno, muzičke slave. Ono što posebno povećava opštu vrednost priznanja, jeste činjenica da je Halford zaista pozitivan tip koji, uprkos svemu kroz šta je prošao, zadržava naprosto zarazan egzistencijalni elan i neverovatno inspirativnu predanost svom pozivu. Ukoliko niste upoznati sa njegovim likom i delom, a pogotovo (neverovatnim) glasom, preporučljivo je pogledati tekst koji sam objavila u avgustu, OVDE.

Déjà lu: „Dirty rocker boys”

piše: Isidora Đolović

Prošlonedeljnom recenzijom otvorena je problematika zastupljenosti, uloge i perspektive žena u rokenrol svetu. Kada nisu i same izvođači, nemaju previše širok izbor – on se svodi na različite vrste podrške tradicionalno dominantnijim muškarcima. Tako se uz rock/metal scenu gotovo od samih njenih početaka vezala svojevrsna „institucija“ tzv. grupi devojaka, a nešto kasnije, sa proširenjem muzike na druge vrste medija, dolaze video vixens. Razlika je, ipak, značajna: potonje sa bendovima prvenstveno veže profesionalni odnos i mada on u velikom broju slučajeva kasnije preraste u znatno ličniji, emocionalni i(li) bračni, devojke iz spotova postojeći vizuelni integritet dodaju autorskim kompozicijama muzičara i doprinose njihovoj većoj prihvaćenosti kod publike. Kada je uspešan, rezultat i jednima i drugima daje amblemski status. Svaka decenija ili razdoblje vladavine naročitog podžanra imaju svoje simbole. Za početak devedesetih, prelaz od apsolutnog prestiža do sunovrata kalifornijskog hard'n'heavy zvuka, zaštitno lice bila je Bobi Braun. Težište njenih memoara provokativnog naslova „Dirty Rocker Boys“ (Gallery Books, 2013), napisanih u saradnji sa novinarkom Kerolajn Rajder, otkriva podnaslov – „Love and Lust on the Sunset Strip“. U pitanju je priča o snovima i javi, idealima i prljavštini, potrazi za ljubavlju, a pronalaženju sebe kroz (mnogo) kikseva, ekscesa, blamaža i bola.

Déjà lu: „Ključ bubnja Tama”

piše: Isidora Đolović

Bila sam devojčica kada sam prvi put čula taj neobično energičan glas. Oduvek imam „istrenirano“ uho za stvarno posebne vokale i na njih reagujem bez greške, odmah mi prirastu za srce. Moje odrastanje u potpunosti su obeležili ex-YU pop/rock zvuci, pa sam zaista rano znala sve što je bilo dostupno o našoj nekadašnjoj sceni. Upijala sam podatke kao sunđer, a imajte u vidu i to da je, pre Interneta, dolazak do njih često predstavljao pravi tragački podvig. I kada je na red da se milion puta izvrti na kasetofonu stigla pesma „Volim te još“ sarajevske grupe „Valentino“ (dakle, ne sempl Dr Iggy-ja!), zalepila sam se za besprekorno otpevane prateće vokale, samo da bi me poslednja strofa i refren naprosto „oduvali“. Pitala sam se ko je ta žena, čiji ulet iza Jakirlićevog snebivljivog lamentovanja jednopotezno, nemilosrdno preseca situaciju iz stihova? Zašto nije snimila više, kad već zvuči OVAKO dobro?

Informacije su se nizale, različite i konfuzne: Ipetova supruga ili devojka? Sulejmanović ili Glamočak? Članica „Valentina“ ili samo gost na toj jednoj pesmi? Na kompilaciji novotalasne muzike nađem „Kakav divan dan“ i još više se oduševim. Skupljajući deo po deo mozaika, pre tačno deset godina sastavila sam članak (kasnije mnogo puta plagiran od strane raznih portala), koji možete pročitati OVDE. A onda je Amila Sulejmanović rešila da olakša enigmu i progovori sopstvenom, pisanom rečju, objavivši memoare pod poetičnim naslovom „Ključ bubnja Tama“ (IngramSpark UK, 2018).

Déjà lu: „Stand and deliver”

piše: Isidora Đolović

Autori, naratori i glavni junaci (sve to, naravno, istovremeno) biografija iz prethodnog („Igrati sa sobom“, OVDE) i današnjeg prikaza, već na prvi pogled imaju mnogo toga zajedničkog. Pre svega nacionalnost, mesec (zamalo i godinu) rođenja, početke na londonskoj pank sceni sedamdesetih, usvajanje pseudonima, transformaciju i uzlet među najveće pop/rok zvezde osamdesetih, pokoravanje Amerike, sa posebnim naglaskom na video spotovima i sklonosti prema glumi. Zatim, tu su izrazita seksualna privlačnost, naglašen donžuanovsko-poligamični momenat, gitarista kao deo nepobedivog autorsko-izvođačkog dvojca, ali i samosvest kada je reč o krivici za vlastite greške, uz prekretničku epizodu kojom započinju memoarske autorefleksije. U oba slučaja, knjige su naslovljene prema velikim hitovima ovih muzičara. Sličnosti se, ipak, iscrpljuju kod još jednog, iako nezanemarljivog faktora – razoružavajuće iskrenosti. „Stand and deliver“ (Pan Books, 2007) Stjuarta Godarda, poznatijeg kao Adam Ant, izuzetno je vešto, elokventno napisana, uzbudljiva i na trenutke paradoksalna životna priča, pravi odraz i izraz više nego jedinstvene figure iz najblistavije ere popularne muzike (i kulture) veka za nama.