„The Crown Prince / Kronprinz Rudolf“ (2006)

komentariše: Isidora Đolović

Povodom jubileja afere Majerling, današnja tema je televizijski film koji se u mnogim izvorima navodi kao najrelevantnija adaptacija istorijske priče. Dok nisam baš sigurna koliko se to zaista može tvrditi, naročito u pogledu verodostojnosti prikazanog, činjenica je da ostvarenje obuhvata mnoštvo, iz različitih izvora prikupljenih, detalja (najčešće fragmenata urbanih legendi ili potpuno izmaštanih) o jednoj od najvećih misterija Habzburškog carstva, ali i evropske povesti uopšte. O događaju i ličnostima koje su bile uključene, pisala sam u nekoliko navrata: na starom blogu, OVDE i novom, OVDE. Preporučujem ih kao istorijski zasnovan uvod u tekst koji sledi.

Alice Cooper – „Trash“ (1989)

piše: Isidora Đolović

Kada se tek upoznajete sa opusom Alisa Kupera (alijas Vinsenta Dejmona Furnijea, frontmena istoimene grupe – Alice Cooper), podrazumeva se da krenete od ranih sedamdesetih  i ploča koje su, uostalom, najbolji pokazatelj opravdanosti značaja jednog od začetnika shock rock-a. Ali, kada vas, posebno ukoliko pripadate generacijama mlađim od te pesme, neko upita za istog muzičara, prvi odgovor obično glasi: „Aha, Poison!“ Naprosto, usled zaista žestoke zastupljenosti na talasima radija i tada još muzički uticajnom kanalu „MTV“, ova numera je svojevremeno ponovo uzdigla Kuperovu pomalo utihnulu karijeru, priključujući ga upravo vladajućoj struji naknadno poznatoj kao glam metal. U pitanju je jedan od onih grandioznih hitova (mada, istovremeno, nije isključena dodatna odrednica – „izlizanih“, ovde, za neko čudo, tako nešto uporno ne važi), koje svako zna, slušao rock muziku ili ne, poznavao takav zvuk ili bio u potpuno drugačijoj sferi interesovanja.

Tim Barton i „Batman“: Više od groteske

komentariše: Isidora Đolović

Kažu da nastavci višedecenijski trajućih franšiza prilično nepogrešivo odaju kojoj generaciji pripadamo, kada se od nas zatraži izjašnjavanje po pitanju omiljenih. Ili, što je podjednako tačno, kojoj stilskoj i idejnoj školi naginjemo. Deceniju iza nas obeležila je ekspanzija filmova o superherojima, a kada je reč o ekranizovanju stripova posvećenih Mračnom vitezu Gotama, ubedljivu prevlast odnosi trilogija Kristofera Nolana. Samim tim, mnogi gotovo papagajski, često iz navike prihvatanja „proverenog“ suda aktuelne većine, kao iz topa odgovaraju na sledeće pitanje: „Koji (vam) je „Betmen“ (Batman) najkvalitetniji?” Koliko god bila značajnim delom opravdana, fami umnogome doprinosi tragična, prerana smrt Hita Ledžera, koja je njegov (posthumno i Oskarom nagrađen) portret Džokera uzdigla do, skoro pa nedodirljivog, kulta. Bez namere da rušim mit, jer, svaka vizija uz neophodan kvalitet dobija legitimitet nezavisno od pojedinačnih nijansi ukusa, posvetila bih malo više pažnje verzijama koje su obeležile moje odrastanje, a sve mi se čine nekako, uporno, nepravedno zanemarivanim. Reč je o jedinstvenom oživljavanju stripskog sveta viđenog okom Tima Bartona iz najboljih dana stvaralaštva.

Rock himne Top 10

piše: Isidora Đolović

U prethodnom tekstu (od nedelje), iskritikovan je film koji bezuspešno pokušava da stvori neku vrstu soundtracka epohe, služeći se poluhumorom i repertoarom krajnje diskutabilno reprezentativnim za predstavljeno vreme, a u nekim slučajevima čak i za žanr uopšte. To nije bio prvi, svakako ni jedini put da sam se zapitala koje su zapravo himne (anthems) rokenrola, ali me povod bez sumnje dodatno iziritirao i podstakao da se pozabavim time. Kada bih sastavljala nekakav džuboks-izbor pesama za koje se može reći da najpreciznije opisuju ovu vrstu muzike, zarobljavajući njen duh, tematizujući barem deo poente i prenoseći sve to na slušaoca, šta bi se našlo na takvoj listi?

„Rock of Ages“ (2012)

komentariše: Isidora Đolović

Mjuzikl je nezgodan jer češće nego kod nekih drugih žanrova sve preti da sklizne u banalnost. Teško je ostati ozbiljan već pri samoj pomisli da, tek tako, usred dijaloga neki tamo ljudi počinju da pevaju i važno je biti veoma obazriv, kako bi se muzika dobro uklopila sa narativom. Nije dovoljno osloniti se isključivo na vokalna izvođenja, još manje na kompiliranje dobro poznatih melodija kao mamac za publiku, koji bi trebalo da podupre slabunjavi siže i nostalgičnim emocijama zaseni sve druge manjkavosti. „Vreme roka“ (Rock of Ages), nažalost, primenjuje upravo spomenutu taktiku. Prvobitno uspešan brodvejski komad, kako se iz naslova da naslutiti (u pitanju je istoimeni hit grupe Def Leppard) ima nameru da kroz neizbežan smeh i nešto satire vrati publiku u zlatno doba hard rocka i grad prema kome su tih godina vodili svi putevi. Odredište je Los Anđeles iz 1987. i u njemu klub „The Bourbon Room“ na Sanset Stripu (svaka sličnost sa pravim lokacijama i osobama je više nego namerna), čuvenom po „ozloglašenoj“ hard'n'heavy sceni.

Priče o pesmama: „Fantastično putovanje“

piše: Isidora Đolović

Pre nekoliko godina je Aleksandra – Slađana Milošević u mom gradu predstavljala dvotomno enciklopedijsko delo „Civilizacija i žena: Muška žena“, rezultat praktično celoživotnog istraživanja i promišljanja na temu skrivene, vekovima uglavnom prećutkivane snage našeg pola koja prevazilazi danas već izopačen i često veoma isključiv feminizam. Nije bilo dileme oko toga hoću li prisustvovati. Pre svega, Slađana je oduvek jedna od umetnica koje naročito cenim. Druga stvar, otkako mi je još kao tinejdžerki od nekolicine zaista dragih (i – muških) osoba, čije mišljenje, sasvim opravdano, izuzetno vrednujem, dodeljen takav (da!) kompliment, ni samu ne prestaje da me intrigira fenomen muške žene. Sa priličnom sigurnošću se može se reći da su interesovanja obično odraz našeg bića, vezujemo se za određeni aspekt koji već imamo ili makar naslućujemo u sebi. A Miloševićeva još od čuvene „Princeze“, preko „Ja sam neka čudna vrsta“ i „Sexy dama“, pa čak i u popularnom „Amsterdamu“, voli da po sličnom principu tematizuje figuru drugačije, istovremeno neuhvatljive i čulne, eterične i zemaljski zavodljive – žene.

izvor: interstellarmedium.files.wordpress.com

 

Dvobojne oči sa Marsa

Vanvremenski i vanzemaljski – Dejvid Bouvi

piše: Isidora Đolović

Velike teme su one koje i posle toliko proteklog vremena nastavljaju da pobuđuju interesovanje, tako da, iz kog im god ugla pristupili, uvek postoje neodgovorena pitanja, nedodirnute mogućnosti tumačenja. One se stalno dotiču univerzalnosti i odgovaraju aktuelnostima, ukazuju na načine da ih se sećamo, a ne budemo ponovljivi. Velike ličnosti u središtu takvih tema čine da, pišući o njima, osetimo dvostruki strah: prvi pred širinom interpretativnog polja, drugi od rizika da, krenuvši linijom manjeg otpora, jednostavno reprodukujemo već mnogo puta, ali na nekom drugom mestu, primećeno i izrečeno. O malo kome se, naročito poslednjih godina, pisalo koliko o Dejvidu Bouviju (David Bowie), neprikosnovenoj muzičkoj i kulturnoj ikoni XX veka. Umesto da recikliram sadržaj neke od brojnih biografija posvećenih umetniku, pokušaću da, povodom 75. godišnjice njegovog rođenja, uz neke od najdražih mi pesama nabrojim presudne razloge zbog kojih ga, nezavisno od statusa u modernoj istoriji, a koji je i bez ličnog divljenja bilo koga od nas stabilan i neupitan, smatram jedinstvenim, neponovljivim, bliskim. Ukratko – zaista vanzemaljskim.