„Vanity Fair“ (2018)

 komentariše: Isidora Đolović

Možda ne izgleda tako, ali današnji tekst bi se mogao shvatiti kao nadovezivanje na temu od prethodne sedmice. Tri su razloga: reč je o ekranizaciji još jednog književnog klasika iz devetnaestog veka; u središtu je ponovo sudbina (dve) žene; junakinje romana L. M. Alkot čitaju „Hodočasnikov put“ kojim se Vilijam Tekeri direktno inspirisao dajući naslov svom najpoznatijem delu. Tamo je, naime, „Vašar taštine“ metaforično odredište koje privlači i večno zabavlja pohlepnu, nepopravljivo materijalističku ljudsku prirodu. Tekerijevo remek-delo se uspešno služi istom sintagmom, u potpunosti je prilagođavajući nameravanoj poruci jednog od najmanje konvencionalnih primera engleskog realizma. Što se njegovih adaptacija tiče, u skorije vreme ih je zabeležen iznenađujuće skroman broj: svega par igranih filmova (ne računajući neme) i nešto više mini-serija. O jedinom ozbiljnijem pokušaju da se prenese na filmsko platno, igranoj verziji sa Riz Viterspun, pisala sam na starom blogu, OVDE. Ovoga puta bih se pozabavila poslednjom u nizu serija, ujedno jedinom od dosadašnjih pet koje nisu nastale u distribuciji BBC-ja.

3-u-1: „Little Women” adaptacije, nekad i sad

komentariše: Isidora Đolović

 

„Male žene“ (Little Women), klasik američke književnosti i najčuvenije delo Lujze Mej Alkot, o kome sam pisala u prethodnom tekstu (OVDE), žanrovski spada u tzv. „razvojni roman“. Karakteristično je, ipak, po tome što manje-više dosledno prati čak četiri ličnosti na putu stasavanja i donošenja važnih životnih odluka. S obzirom na to da su u pitanju devojke, knjiga je za svoje vreme predstavljala upadljiv iskorak, koji joj danas pruža status maltene protofeminističkog štiva. Raznovrsnost prikazanih karaktera, istovremeno prisustvo tradicionalnog i modernog shvatanja uloge žena u društvu, epoha sa osobenom estetikom, neki su od faktora koji ovo delo već čitav vek čine inspirativnim za filmadžije. Snimljeno je ukupno sedam dugometražnih i nekoliko televizijskih adaptacija, više puta je u vidu dramskog komada, mjuzikla ili opere postavljano na pozorišnu scenu. Uloge Džo Marč, kao ubedljivo najvećeg izazova, prihvatale su se različite glumice, od dive starog Holivuda Ketrin Hepbern (1933) do mlade nade Maje Houk (2017). Ejmi je predstavila i legendarna Liz Tejlor, a u istoj verziji iz 1949. Meg glumi Dženet Li. Današnjim tekstom pokušaću da napravim uporedni pregled tri najinteresantnije filmske verzije relativno skorijeg datuma, od kojih jedna uveliko (i opravdano) važi za kanonsku, dok je poslednja podigla mnogo prašine, pokazujući kako to nove generacije (možda) doživljavaju staru priču. Važno je napomenuti da su sve tri ekranizacije režirale dame, što je trebalo da im unapred obezbedi poseban, neposredniji interpretativni ugao.

Déjà lu: „Male žene“

piše: Isidora Đolović

Iz nekog čudnog razloga, poslednjih godina se uporno pojavljuju izdanja-„dvojnici“, najčešće klasičnih romana i to ponajviše iz ponude komercijalno najuspešnijih, samim tim rivalskih izdavačkih kuća (prvenstveno „Lagune“ i „Vulkana“). Paradoks svoje vrste je upravo u navedenoj činjenici, jer, kad već postoji očigledno tržišno nadmetanje, koja je svrha plasirati identične naslove koji se razlikuju samo u prevodu i dizajnu korica? Ali, to nije tema današnjeg teksta. Otprilike istovremeno, 2019. godine, pojavila su se dva prevoda romana „Male žene“ – za jedan je zaslužna „Odiseja“, za drugi „Laguna“. U slučaju poslednjeg, autorka Lujza Mej Alkot prekrštena je u – Olkot, čime su mnogi bibliotekari dovedeni u nezgodnu situaciju, tvrdoglavo je i dalje svrstavajući tamo gde, uostalom, u fondu i pripada: pod slovom A.

Ekranizacije: „Death in Venice“ (1971)

komentariše: Isidora Đolović

Pripovetka Tomasa Mana iz 1912. godine, „Smrt u Veneciji“ (Der Tod in Venedig), počev od naslova spaja lepotu i raspadanje, prolaznost sa večnošću, ljubav sa destrukcijom. U njenom središtu nalazi se opsednutost čistom lepotom kojoj smo u stanju da posvetimo sve stvaralačke i misaone napore, prema kojoj usmeravamo etički protivrečne postupke, opčinjeni je slaveći čak i kada nas neizdržljivo muči – za koju, naposletku, podnosimo najveću žrtvu, makar ne dosegli ništa sem njenog kratkog odsjaja.

Ri Rock Top 10

preporučuje: Isidora Đolović

Svaki put kada dođe do setnog nabrajanja vrlina počivše nam zajedničke domovine, na spisku uvek bude njena muzika. Ako su druge stavke možda i diskutabilne, ovu niko zaista ne dovodi u pitanje, jer je očigledna, uverljiva i neosporna. Da smo imali „treću najkvalitetniju scenu u Evropi“ (odmah iza neprikosnovene Velike Britanije, pa zatim Nemačke), potvrđuje mnoštvo primera. I zaista, krenete li muzičkom mapom od avangardne Ljubljane, preko urbanog Zagreba i poslovično raspevanog Sarajeva, do Beograda kao epicentra, ne zaobilazeći Novi Sad, Split, Niš, Zaječar – o lokalnim scenama tek da ne govorimo (dovoljno mi je samo se osvrnuti oko sebe: Kragujevac, Kraljevo i Čačak se mogu pohvaliti odličnim rokenrol nasleđem), predstoji vam prijatna melodijska ekskurzija. Raznovrsnošću, autentičnošću i postepenim prerastanjem tamošnje muzičke/glazbene scene u svojevrstan brend, na prostoru bivše Jugoslavije izdvaja se Rijeka. Danas plovimo nošeni njenim zvucima.

izvor: volonterski-centar-ri.org

Sarajevo, između snova i svetova (3)

tekst i fotografije: Isidora Đolović

Sarajevsko kišno jutro, kao u pesmi „Crvene jabuke”, ozbiljno je pretilo da pokvari planove za prepodnevni obilazak. U cik zore sam osluškivanjem pokušavala da procenim koliko teško napolju pljušti. Letimično gledajući „Dva i po muškarca“ na kablovskoj, polako sam se pripremala za još jedan dan u gradu skladnih kontrasta. Nakon jučerašnjeg otkazivanja poslušnosti mog fotoaparata, dogodio se još jedan maler – polomljena zakačka od minđuše. Bilo kako bilo, rešila sam da uopšte ne reagujem nerviranjem i čitav dan hodala unaokolo sa onom jednom. Računala sam – ko će da zna, možda je to baš neki fazon? I kada je likovna umetnica Ilona kasnije primetila: „Nedostaje vam jedna naušnica“, nasmejala sam se: „Znam, druga je pukla.“ Srećom, prognoza sa ćaletovog pametnog telefona ovoga puta se pokazala preciznom, budući da je kiša postepeno uminula, iako će s vremena na vreme rominjati čitavim ostatkom našeg boravka. Mokrim asfaltom na granici između dve civilizacije, odlučno sam uhvatila pravac ka Baščaršiji, pošteno sagledanoj bez gužve i vreve.

Sarajevo, između snova i svetova (2)

tekst i fotografije: Isidora Đolović

Kroz sve bure i nedaće, uprkos malicioznim opaskama o promenama koje, budimo iskreni, jednako važe za Beograd, pa i bilo koju prestonicu danas, glavni grad Bosne i Hercegovine sačuvao je svoj zaštitni znak, multikulturalnost, sa punom svešću i pravom da se njome ponosi. Ona sigurno nije potpuno ista kao u vreme Jugoslavije, niti bi to bilo realno očekivati, ali – opstaje. U kom god pravcu pogledali, primećujete spoj kultura, konfesija, folklora, arhitektonskih stilova. S obzirom na nepostojeći globtroterski staž, moje zapažanje je svakako miljama daleko od merodavnog, ali ne verujem da previše grešim kažem li kako sam zadivljena smenjivanjem, ponegde i zanimljivom istovremenošću, urbanog i tradicionalnog u izgledu prolaznika. U mimohodu sam slušala glasove koji govore na svim mogućim jezicima. Tamo vrhunski opremljen skejt park, drugde stećci i mali sakralni objekti. Posebno bih istakla lepotu lica devojaka i žena pod maramama i hidžabima, čija je ozarenost i produhovljenost pravo osveženje nakon ovdašnje pretrpanosti kič „estetikom“. Ukoliko ne verujete meni, naš vodič slikar izrazio je identično zapažanje: one sijaju.

Sarajevo, između snova i svetova (1)

tekst i fotografije: Isidora Đolović

Dokle mi sećanje seže, želela sam da putujem. Da nikada ne budem predugo na istom mestu, jer je život tako kratak, a vreme kao za inat sve užurbanije, pa treba stići i videti toliko lepota, raznolikosti, tajni koje čuva veliki svet. Zamišljala sam kako mi, u budućnosti, na radnom stolu kabineta stoji jedan od onih starinskih, namerno malo izbledelih braonkastih globusa, koji ću u određenim godišnjim razmacima moći da, baš kao na filmu, zavrtim i prstom nanišanim sledeće odredište (o zvukovima moje nomadske duše pisala sam OVDE). Pripremajući se da odraslo doba „sebično“ posvetim stalnom istraživanju, usavršavanju sopstvenih znanja, širenju vidika, verovala sam da će se, srazmerno ocenama u indeksu, kasnije i moj pasoš šareniti od pečata. U međuvremenu sam spontano upijala slike, podatke, rekonstruisala ih i maštom oživljavala, što me naučilo (spasonosnoj?) veštini mentalnog izmeštanja, putovanja u mislima. Godine su prolazile, praznom pasošu istekao rok, a moja malenkost se pomirila sa tim kako možda ipak i nije toliko strašno ako mesta o kojima sam čitala, slušala, sanjala, ostanu platonski nedodirljive iluzije – kao, uostalom, sve ono što sam u životu najviše volela (nemojmo sad tupiti traži/želi/veruj/zrači, pa će ti se dati! – poznajem zaista malo ljudi koji su svojim životnim snovima bili privrženiji i odaniji od mene, pa ništa).

Ipak, ponekad se sreća osmehne i nikad nije kasno prestane da bude samo otrcana fraza.