„A Discovery of Witches“ (2018)

komentariše: Isidora Đolović

Podelimo li savremenu fikciju o natprirodnim bićima na podžanrove, izgledalo bi, otprilike, ovako: na jednoj strani gotski horor u romantičarskom stilu XIX veka; na drugoj tzv. young adult priče sa elementima sapunice ili komedije; a u sredini „akademski“ stil karakterističan po sofisticiranijem, vizuelno manje naglašenom do potpuno neutralnom portretisanju vampira, veštica i njima sličnih stvorenja. Negde između serijala „Sumrak“, „Hari Poter“ i „Njegova mračna tkanja“, ali upadljivo okrenuta zrelijoj i ozbiljnijoj publici, smestila se britanska serija „Otkriće veštica“. Zasnovana je na istoimenoj uvodnoj knjizi trilogije „All Souls“, inače debitantskom delu Debore Harknes čiji je za sada jedini prevod već iste 2011. objavio „Alnari“ (nažalost, do danas niko nije preuzeo prava za štampanje nastavaka). Roman je doživeo veliki uspeh i bio izrazito dobro ocenjen kao inteligentan žanrovski iskorak. Prava za snimanje filmske adaptacije momentalno po tako dobrom kotiranju knjige otkupljuje studio „Warner Bros.“, ali nije došlo do realizacije poduhvata. Tek nakon nepunih sedam godina pojavila se televizijska serija u koprodukciji kanala Sky One i Bad Wolf. Radi li se o ponovljenom uspehu literarnog modela ili je IMDb ocena ipak preterano visoka?

Ekranizacije: „Interview with the Vampire“ (1994)

piše: Isidora Đolović

Svrstavaju ga u žanr horora, mada prilikom upoređivanja sa drugim, daleko „krvoločnijim“ primerima istog predznaka deluje mnogo bezazlenije, emotivnije i senzualnije. Ideja o adaptaciji rodila se gotovo istovremeno sa pojavom prvih odštampanih primeraka, ali su bile potrebne gotovo dve decenije za njeno sprovođenje u delo, pa čak ni tada nije prošlo bez neslaganja. I mada je autorka En Rajs, prema čijem romanu „Intervju sa vampirom“ nastaje istoimeni film, brzo promenila stav u korist pronađenih rešenja, još i danas se mogu čuti mišljenja koja osporavaju konačan rezultat, kasting ili kakav drugi element ekranizacije. No, uprkos svemu, ona se posle toliko vremena nipošto ne čini zastarelom, prevaziđenom ili patetično smešnom, a najavljeni rimejk bi zasigurno mogao samo da potvrdi  taj utisak. Između ostalog, „Intervju“ je uz Kopolinu verziju „Drakule“, pouzdano jedina varijacija na temu koja je podnošljiva i čak omiljena ljubiteljima sasvim drugačijih filmskih priča, upravo zahvaljujući svojoj estetici, središnjoj temi sa načinom njene obrade i, ne manje važno, glumačkoj podeli.

Priče o pesmama: „Moon over Bourbon Street“

piše: Isidora Đolović

Mada se služe različitim izražajnim sredstvima, poznate grane umetnosti uglavnom povezuje zajednički izvor nadahnuća. Samim tim, teško da za komparatiste ima interesantnijih pojava od postojanja pojedinačnim kvalitetima ravnopravnih dela iz nekoliko vodećih žanrova, čije polazište predstavlja konkretan literarni ili vizuelni predložak. Sredinom osamdesetih godina, nalazeći se na vrhuncu popularnosti, Gordon Samner poznatiji kao Sting objavio je prvi samostalni album nakon niza uspešnih ostvarenja sa matičnim bendom „The Police“. Ploča „The Dream of the Blue Turtles“ pred publikom se našla prvog junskog dana 1985. Osam meseci kasnije, kao peti singl i poslednja numera na B strani, izdvojila se „Moon over Bourbon Street“. Pop-rok zvuk sa pretežnim uplivom džeza poslužio je kao ruho za stihove inspirisane prvim delom romaneskne franšize „Vampirske hronike“ En Rajs, ali i konkretnim autorovim doživljajem jedne noći u Nju Orleansu, gde se nalazi ulica iz naslova.

„Senke nad Balkanom“, sezona II (2019)

komentariše: Isidora Đolović

Svaki veliki uspeh pored lovorika donosi neizbežan teret očekivanja, pristiglih sa najmanje dve strane. Izvor prvih je lična odgovornost da želja za realizacijom zamišljenog dobije najbolji mogući izraz, dok druga potiču od okoline koja se, zadovoljna dobijenim, osnovano nada makar podjednakom kvalitetu, ako već ne dodatnom podizanju lestvice. Ispit je težak i mnogi ga, nažalost, ne prođu, ali oni kojima nakon vatrenog krštenja uspe sledeći rizičan korak, osigurali su opstanak u grupi odabranih. Ako se osvrnemo na neke od najpopularnijih ili kultnih serija iz poslednje dve-tri decenije, obično je baš druga sezona ta koje se obožavatelji najradije sećaju, koja je postavila standarde i zacementirala status ostvarenja, bez obzira na sve što može uslediti.  Takođe, u žanrovskom smislu uspešno probijen led obično dovodi do zakulisnih razilaženja sa prvobitnim emiterima, tako da se, poput „Ubica mog oca“ i nešto kasnije „Švindlera“, „Senke nad Balkanom“ nakon početnog uspeha sa RTS-a sele na kablovsku televiziju.

Marija Oršić, najčudniji mit XX veka?

priredila: Isidora Đolović

U trećem delu franšize o Indijani Džonsu, arheologa istovetna strast za pronalaženjem legendarnog Svetog grala udružuje sa Elzom Šnajder. Ona je pametna, zanosna i – lukava, budući da joj motivisanost pri traženju relikvije služi ciljevima Trećeg rajha. Sada već opšte mesto i svojevrsni fetiš zaljubljenika u naučnu fantastiku: žena anđeoske lepote spojene sa demonskom prirodom, odnosno, privržena zlim namerama, možda su naknadno stvorili i lik Marije Oršić. Krajnje opskurna figura nacističke galerije predstavlja naizgled beznadežno nerešivu zagonetku. Pošto je bilo kakva zvanična dokumentacija nepostojeća, ozbiljno se dovodi u pitanje verodostojnost sačuvanih podataka, tvrdnji i jedne jedine fotografije. S druge strane, magnetizam i istovremena bizarnost ideje o postojanju doslovno nezemaljske žene, neprekidno podgreva maštu i težnje poklonika urbanih legendi za dokazivanjem njene istinitosti. Prema tome, bila samo proizvod relativno veštog proturanja izmišljenog u stvarnosni kontekst ili je osoba pod ovim imenom zaista postojala i radila, pa iz nepoznatih razloga ostala dugo zataškana u vrtlogu haotičnih istorijskih zbivanja, život Oršićeve po svemu deluje kao neverovatan materijal za roman ili filmsku priču. Možda čak isuviše neverovatan.

„Senke nad Balkanom“, sezona I (2017)

komentariše: Isidora Đolović

Kada su u kasnu jesen 2017. premijerno emitovane „Senke nad Balkanom“, moja malenkost je prolazila kroz (ispostaviće se, neuspelu) fazu pokušaja povratka u Beograd nakon studiranja. U iznajmljenom stanu nisam imala televizor, niti računar (službeni sam koristila jedino na poslu), pa mi se po već ustaljenom običaju dogodilo da propustim prvi talas popularnosti ove serije. Isti slučaj kao sa „Igrom prestola“ – doduše, ne i knjigama, gde sam pošteno isprednjačila u odnosu na igranu verziju. Uglavnom, u „Senke nad Balkanom“ sam se uključila tek godinu-dve kasnije, prilikom repriziranja na RTS 1: i zaljubila se, od prve epizode. Razlog nije samo to što se prvi put zaista može govoriti o nečemu svetski osmišljenom i realizovanom, sa čime bez trunke kolebanja možemo izaći na crtu velikim inostranim produkcijama. Ni to što je ostvaren hrabar, intrigantan, pametan upliv u deo istorije koji tobože solidno poznajemo, ali ne iz svih njenih uglova. Naposletku, ne radi se samo ni o činjenici da obožavam „Babylon Berlin“ i „Peaky Blinders“, čiji je ovo blizanački balkanski pandan u najpozitivnijem mogućem smislu. Sve zajedno doprinelo je da, posle dve snimljene sezone, „Senke nad Balkanom“ ubedljivo drže titulu najboljeg što se regionalnoj televizijskoj šemi dogodilo u novom veku, možda i – ikada. Koliko god smelo zvučalo, usudiću se da kažem kako još od „Vuka Karadžića“ nijedan televizijski poduhvat nije postigao takav nivo kompleksnosti priče, obuhvatnosti radnje, šarolikosti glumačke ekipe i ubedljivosti ukupnog efekta. Autor Dragan Bjelogrlić stvara kvalitet drugačije prirode od spomenute Kadijevićeve majstorije, ali jednako impresivnog učinka.

„Švindleri“, sezona II (2021)

komentariše: Isidora Đolović

Uvodna sezona „Švindlera“, neobične međuratne priče o prevarantima, dočekana je i ispraćena sa nepravedno protivrečnim utiscima. Možda je pretežno usled toga odlučeno da za potrebe snimanja nastavka bude gotovo kompletno promenjen autorski tim, kao i značajan deo glumačke postave, ne bi li serija možda postala prijemčivija većem delu publike. Ipak, koliko je tako nešto uopšte izvodljivo, a da se zadrži autentičnost i onaj specifični duh radnje koji je ostvarenje prvobitno izdvojio iz aktuelne produkcije – i koju to vrstu kritike vredi uzeti u obzir, drugo je pitanje. „Švindleri“ su i pored određenih manjkavosti od početka imali ono nešto, pri čemu nikakvo dodvoravanje širem auditorijumu zapravo nije bilo potrebno, ni preterano svrhovito. Kakvi su pomaci napravljeni drugom sezonom, obeleženom interesantnom istovremenošću kontinuiteta i promene, a bez čega je to definitivno moglo da prođe, tema je razmatranja u nastavku teksta.

„Švindleri“, sezona I (2019)

komentariše: Isidora Đolović

Nakon naizgled beskonačne dominacije ispraznih serija patriotsko-kvazihumorističke prirode, globalna hiperprodukcija televizijskog formata zahvatila je (doduše, shodno uvek skromnijim uslovima) i naše prostore. Posledica takvog otvaranja je šarolikost, iz koje su uvek veće šanse da ispliva nešto kvalitetno, autentično i novo. Drugi interesantan, uslovno rečeno trend, takođe sa oprečnim rezultatima, tiče se sve veće zastupljenosti tzv. kostimiranih/drama iz epohe na srpskom jeziku, pri čemu je primetno da se njihovi autori drže relativno sigurnog terena istorijskog razdoblja između dva svetska rata. Nedugo posle izuzetnog i apsolutno zasluženog uspeha „Senki nad Balkanom“ (o kojima ću uskoro, nadam se, takođe napisati koju reč), nešto ranije i trodelnog projekta „Montevideo“, pojavilo se pažnje vredno ostvarenje slčne retro-noar estetike, specifičnog crnohumornog zaleđa i direktne inspirisanosti mešavinom različitih stilova. „Švindleri“ su, kao nesumnjivo potpuno osveženje kada se radi o ovdašnjoj ponudi, lansirani krajem 2019. na televiziji Superstar, pa s proleća 2020. i na RTS 1. Dok publika trenutno sabira protivrečne utiske od druge sezone, čije je premijerno emitovanje nedavno okončano, podsetimo se početaka i svega što ovu seriju čini vrednom pažnje, originalnom, zabavnom – ali i gde se možda ipak omanulo u prvom ciklusu od 12 epizoda.