Magično-mračni svet proze Anđele Karter

piše: Isidora Đolović

Do svoje rane smrti, engleska književnica Anđela Karter (1940 – 1992) uspela je da iza sebe ostavi značajan opus, nastao kao u grču slutnje umetnika da vodi neizvesnu borbu sa vremenom. Ipak, još za života je stvaralački adekvatno vrednovana i prepoznata kao jedan od najoriginalnijih glasova postmodernizma, pa danas uveliko važi za savremeni klasik. U kojoj god istraživačkoj oblasti ili jednostavno podstaknuti čitalačkom radoznalošću krenuli da je tražite, nešto od stilskih ili tematskih opsesija dolazi kao pouzdana preporuka. Bili to fantastika, magijski realizam, neoviktorijanski roman, horor, novo čitanje mitova, reinvencija bajki, frojdistički ili feministički zasnovan pristup, novinarska delatnost, Karterovoj je polazilo za rukom da makar pomalo od svega zahvati i unese u svoj prozni izraz. Sa naročitom spretnošću, lucidnom mišlju i hrabrom imaginacijom, njeno pripovedno tkanje oduševljava i zbunjuje, razotkrivajući sloj po sloj kolektivnog nesvesnog. Posebno su prepoznatljive varijacije na teme arhetipskog, pri čemu je iz poznatih sižea, prevrnutih na svoje naličje, dobro znala da izvuče zanemarene ili svesno negirane slojeve, podsećajući na njihovu čudnovato protivrečnu prirodu. Da, začudno (ili Unheimlich, kako ga je najpre 1919. imenovao Sigmund Frojd), prava je reč koja opisuje najveći deo tog imaginarnog sveta: učinivši da vam bude nelagodno, zaokuplja misli i otvara zabravljena vrata misterije.

Zanimljive saradnje: Iggy Pop & Ofra Haza

piše: Isidora Đolović

Povodom dvadeset druge godišnjice smrti izraelske pevačice anđeoskog glasa, Ofre Haze, bilo bi dobro prisetiti se jednog od njenih upečatljivijih, a danas porukom veoma bitnih muzičkih udruživanja. Ofra je, naime, rado i često snimala sa najrazličitijim kolegama iz celoga sveta, pa se među njenim duetima mogu naći predstavnici potpuno neočekivanih žanrova, od opere (Sara Brajtman) do gotik roka (The Sisters of Mercy). Nakon velikog uspeha ploča „Shaday“ i „Desert Wind“, koje su označile početak ekspanzije world music žanra, treće studijsko ostvarenje namenjeno međunarodnoj promociji okupilo je šaroliku grupu stvaralaca. Radi se o albumu „Kirya“ iz 1992., čiji se zvuk još jednom zasniva na ukrštaju tradicionalnog zvuka Srednjeg istoka i zapadnjačke pop muzike.

Pank rok legenda Igi Pop pojavljuje se kao gost u pesmi „Daw Da Hiya“, autorskoj kompoziciji Ofre i njenog stalnog menažera Becalela Alonija, koja sa sobom nosi potresnu, tešku temu stihova. Inače, zanimljivo je da su u naredne dve godine oboje sarađivali sa Goranom Bregovićem na filmskoj muzici: Igi za „Arizona Dream“ (1993), a Ofra „La Reine Margot“ (1994).

„Kuduz“ (1989)

komentariše: Isidora Đolović

Prvo je crna hronika, na tragu poslovične tvrdnje o životu kao tvorcu najuzbudljivijih romana (a tek smrti, neizostavnom završnom činu istinskih tragedija?), pružila polaznu ideju jednom od najzanimljivijih filmova poznojugoslovenske kinematografije. Onda su mu kasnija, pre svega ratna dešavanja, te moderan i ne baš uvek neostrašćeno objektivan revizionizam neravnoteže između polova, udahnuli nove mogućnosti tumačenja. Srećom, nedotaknuta svim mogućim analitičarskim tumbanjima i prevrednovanjima, ostala je tugaljiva lepota i brutalnost priče o kobnom nerazumevanju, uronjene u sivilo zalazećeg socrealističkog „raja“. „Kuduz” govori o dve strane samoograničavajuće prirode za koju sloboda ostaje nedostižna, skupo plaćena želja, pa i ona drastično drugačijeg značenja za junake, mada je obeležavaju istom rečju.

Priče o pesmama: „Fade to grey“

piše: Isidora Đolović

Kada kažemo da je neki video definisao epohu, takva konstatacija još uvek nosi određenu snagu lišenu preterivanja, posebno u vremenu kada muzički spotovi uveliko gube na značaju, originalnosti i dubini svojih poruka. Danas, kada se efekat meri brojem „sviđanja“ (lajkova) i brzopoteznih, jednokratnih reakcija bez garancije da je sadržaj prethodno uopšte ispraćen, a usled relativno lakše dostupnih sredstava za njihovo snimanje, maltene iz „domaće radinosti“, pojam ikoničnog ne samo da je prestao biti moguć, već se čini nepotrebnim. Nedostaje mu onaj suštinski elemenat: trajanje. U svetu kratke pažnje, slabe koncentracije i površnog pristupa stvarima, nešto više bi bilo drsko i očekivati. Tokom osamdesetih su, naprotiv, kao pionirski poduhvat i legitimna izražajna dopuna muzici, spotovi često doslovce pomerali svet. Mnogi se upravo zato još pamte, ostajući neprevaziđeni i nedokučivi na sasvim poseban način: govoreći o svom vremenu, oživljavajući mu boje i raspoloženja, ali isto tako se nalazeći potpuno izvan svake ograničavajuće kategorije. A kada prate za razdoblje i evoluciju popularne muzike podjednako važnu pesmu, smisao i nivoi tumačenja takvih spotova usložnjavaju se sami od sebe. Takav je barem slučaj sa „Fade to grey“, najpoznatijim singlom britanskog sastava Visage.

Džoel Šumaher i „Batman“: Neonski kič

komentariše: Isidora Đolović

Filmovi Tima Bartona jesu uticali na detinjstvo generacija milenijalaca u koje se ubraja i moja, odredili ih i (većinom, nadam se) beznadežno pridobili – ali, verzije koje su nas hronološki pratile ipak se ubrajaju među neslavne. Počev od sredine devedesetih, autorsku štafetu preuzeo je Džoel Šumaher i, mada polazeći od prethodno postavljenih temelja i sa odobrenjem drugačije ekscentričnog kolege, preoblikovao franšizu u nešto novo. Mnogi smatraju da je time i – sahranio, čime Nolanov kasniji rad dobija na težini i značaju. Podstaknut namerom studija da se što pre distancira od dotadašnje mračne vizije Gotama i njegovih neobičnih žitelja, u korist stripskom šarenilu prijemčivijem za decu i komercijalnu eksploataciju putem najrazličitijih proizvoda sa obeležjem poznatog DC brenda, novi režiser je pustio na volju sopstvenoj mašti, ukusu i nešto manje interpretaciji izvornika. Dobili smo, u svakom slučaju, doslovno koloritniji, vizuelno-idejni bezdan.

Alice Cooper – „Hey, Stoopid“ (1991)

piše: Isidora Đolović

Alis Kuper je eru osamdesetih ispratio na talasu ogromne popularnosti svog komercijalno i danas vodećeg albuma „Trash“ (1989), ne želeći da predugo čeka na sledeće studijsko izdanje. Pa, iako se nadao ponovljenom uspehu, za dvanaestu samostalnu ploču koja se pred publikom pojavila 2. jula 1991. godine, izbegava da se služi identičnom formulom. Mada „Hey, Stoopid“ po mnogo čemu nastavlja stil kome se (na negodovanje jednog dela fanova) priklanjao gotovo čitave decenije, postoji nekoliko ključnih naznaka odlučnosti u želji za promenom.

„Mystic Pizza“ (1988)

komentariše: Isidora Đolović

Mistik je ime priobalnog gradića u Konektikatu, čiji se žitelji, većinom portugalskog porekla (zašto imam utisak da, ipak, pogrešno izgovaraju svoja prezimena?) i katoličke veroispovesti, uglavnom bave ribarenjem ili ugostiteljstvom. „Mistik“ je takođe naziv picerije u istom mestu, kao i specijaliteta kuće, istinski mističnog ukusa s obzirom na tajni začin koji su preci vlasnice Lione (Končata Ferel, čuvena Berta iz „Dva i po muškarca“) davno doneli preko okeana. U piceriji rade tri devojke na pragu dvadesetih godina, onog prelaznog doba kada se još uvek traži sopstveni pravac u životu: sestre Aružo, Dejzi (Džulija Roberts) i Ket (Anabet Giš), kao i njihova prijateljica Džozefina „Džodžo“ Barboza (Lili Tejlor). Iako se ostvarenje režisera Donalda Petrija obično svrstava pod „romantičnu devojačku dramu“ ili „coming of age“ priču, zapravo ne odgovara u potpunosti nijednom od navedenih žanrova, mada malo više naginje ovom drugom.

Parni Valjak Top 10

piše: Isidora Đolović

Pretprošle sedmice je ljubitelje muzike širom regiona rastužila još jedna vest kao potvrda da poslednjih godina zime nisu blagonaklone prema rokerima. Preminuo je Aki Rahimovski (1955-2022), frontmen Parnog valjka i jedan od najprepoznatljivijih, najvoljenijih glasova bivše Jugoslavije. Sve je dodatno zvučalo za nevericu imajući u vidu solidnu koncertnu aktivnost grupe čak i u poslednjih par godina, nakon ozbiljnih zdravstvenih problema Rahimovskog. Sada je konačno – neće više biti upućenog poziva na show, ali se isti, svejedno, beskonačno nastavlja zahvaljujući velikoj diskografskoj zaostavštini, ušuškanoj u sigurnosti srca mnogih generacija. I kao što obično biva prilikom sličnih događaja (npr. prošle godine, opraštanjem od Đoleta Balaševića), postanete u punoj meri svesni toga koliko je neki bend ili umetnik bio veliki deo vašeg porodičnog vinilskog nasleđa i privatnog stasavanja. Zato je svaki dalji osvrt, kao preteška selekcija za savršenu plejlistu, neizbežno obojen takvim, ličnim pristupom.