Zaboravljeni talenti: Zana i dve Nataše

piše: Isidora Đolović

Davno su prošla vremena kada je beogradska Zana bila, u pravom smislu te reči, grupa. Znate ono, sa više od dva člana, ozbiljna muzičara i definisanim zvukom koji ne podilazi masama niti degradira raniju karijeru, ako je uopšte bilo. Već sredinom devedesetih, stopili su se sa sličnim i tada tako aktuelnim pseudosastavima Duck, Đogani, Funky J, Luna, izgubivši svaki kredibilitet i nadalje se oslanjajući gotovo isključivo na staru slavu. A ona je zaista bila velika i vredna pamćenja. Bez ikakve namere da omalovažim Jelenu Galonić koja je, eto, poslednja i ubedljivo najduža Zana do sada – još iz vremena kada je moja malenkost postajala svesna sveta (muzike) oko sebe, činjenica je da interesovanje publike i dalje pretežno privlači sve ono što je prethodilo njenom dolasku. Time se Zana svrstava u još jedan od krnjih „bendova“ koji opstaju na recikliranju već snimljenih hitova i upornom šlepanju poslednjeg člana originalne postave o bolju prošlost (khm, Valentino). Nju su, ipak, nezaboravno i neprolazno obeležile neke druge dame, čija misterioznost usled dugog vremenskog otklona samo povećava nostalgiju pogleda unazad, ka osamdesetim i burnoj evoluciji stila nekada vodećeg prestoničkog pop benda.

„Ovo malo duše“ (1986)

komentariše: Isidora Đolović

Postoje u svakoj kinematografiji „mali“ filmovi, skoro pa sasvim nepoznati, koje s vremena na vreme emituje poneki domaći televizijski kanal, pa se iznenadimo što ranije nismo znali za takvu lepotu i genijalnost. Ima ih i, srećom, još pronalaze puteve do nas, dokazujući neuništivu, optimističnu opravdanost vere u to da istinske vrednosti ispune svoju svrhu kada god i na koji god način se to desilo, bez pompe, nametljivosti, uzdajući se samo u svoju polaznu ideju i duboku potrebu da se ona izrazi. „Ovo malo duše“ pripada toj grupi ostvarenja. Nastao pre nešto više od tri i po decenije, film u režiji Ademira Kenovića i prema scenariju Ranka Božića donosi sumornu, a ipak tako toplu priču o preranom odrastanju u posleratnoj Bosni, te neumitnoj sudbini kao jedinom krivcu za loše stvari koje se dešavaju poštenim ljudima.

Rainbow – „Ritchie Blackmore's Rainbow“ (1975)

piše: Isidora Đolović

Kako nastaje magija? Možda iz razočaranosti koja postavlja zahtev za promenom i novim pokušajima? Krenuti što dalje, iza granice, ako treba i do mitske duge: sa nekim sličnim usmerenjem uobličavala se i vizija Ričija Blekmura, jednog od najcenjenijih svetskih gitarista, čoveka opčinjenog baroknom i renesansnom muzikom koju već decenijama na različite načine povezuje sa rokenrolom. A sve je počelo kao izlet, eksperiment sa ciljem da se u delo sprovedu preokupacije za čiju razradu nije bilo prilike u okvirima njegovog matičnog benda Deep Purple. Da doprinese isprva jednokratnom projektu, angažovan je pevač moćnog glasa i zajedničkih naklonosti prema fantazijskim svetovima, Roni Džejms Dio. Rezultat je prevazišao svako očekivanje samog autora, označivši početak duge i uspešne karijere grupe Rainbow.

Déjà Lu: „Twilight of Empire“

piše: Isidora Đolović

Na današnji dan prošle godine objavila sam, istim povodom (godišnjica njenog rođenja), opširan tekst o baronesi Mariji Večeri (OVDE), usredsredivši se pretežno na kratak život i pokušaj malo šireg, dubljeg sagledavanja ličnosti čiji je portret uglavnom ograničavan međusobno oprečnim stereotipima i potisnut veličinom događaja koji su, uostalom, postavili njeno ime na večitu mapu istorije. Uz taj članak, preporučila bih i jedan raniji, sa starog bloga – tačnije, u njemu postavljene skenirane stranice iz „Revije Istorija“, gde sam pisala o samom slučaju poznatom kao afera Majerling (OVDE). Zanimljivo je kako, uprkos neprolaznoj intrigantnosti teme, zaista mnogobrojne studije napisane tokom dosadašnjih stotinu i tridesetak godina na izvestan način uporno „vrte“ jednu istu priču, dodajući joj manje ili više ubedljive „nove dokaze“ – dok za to vreme misterija ostaje tvrdoglavo zaključana i apsolutno neprozirna za bilo kakva konkretna objašnjenja. Jedna od novijih i svakako živopisnih monografija zove se „Twilight of Empire: The tragedy at Mayerling and the End of the Habsburgs“ (St. Martin’s Publishing Group, 2017), odnosno „Sumrak Carstva: Tragedija u Majerlingu i kraj (dinastije) Habzburga”. Koautori Greg King i Peni Vilson imaju dugo iskustvo pisanja o nekim od najpopularnijih istorijskih zagonetki, kao što su poslednji Romanovi, brodolom „Luzitanije“, Sarajevski atentat, pa sve do ubistva Šeron Tejt. Njihova istorijsko-kriminalistička knjiga ovoga puta nastupa samouvereno, ambiciozno zahvata gotovo sve raspoložive izvore o izabranom problemu, otvoreno obećava otkrovenje i novi, verodostojniji pogled na stvari. Ali, šta zaista donosi i radi li se o preuranjenom hvalisanju?

Vremeplov: Iron Maiden u Beogradu, na Sajmu 2007.

piše: Isidora Đolović

snimci: Youtube

Pre nekoliko dana sam službeno, nakon zaista dugog vremena, provela nekoliko sati u svojoj srednjoj školi. Povratak me, baš kao u nekom otrcanom filmu, katapultirao deceniju i više unazad, suočivši me sa nepobitnošću utiska kako se, zapravo, ništa nije toliko promenilo. Izuzev što mi nismo hipnotisano blenuli u telefone dok ulazimo u kabinet, a nastavnici su još imali crvene dnevnike – usled čijeg ih je odsustva (spoljni pokazatelj urušavanja autoriteta) danas često nemoguće razlikovati od iždžigljalih tinejdžera, sve ostalo je manje-više isto. Zapravo, tek me podatak da su ti klinci rođeni između 2003. i 2007. podsetio na činjenicu proticanja vremena, koje u toj meri nisam ni bila svesna. Oni, sada već mladi ljudi, jedva da su postojali kada smo mi (mislim na svoju generaciju) bili baš takvi đaci, na istim hodnicima. Što smo stariji, posebno ukoliko život i nije naročito ispunjen stvarnosnim razlozima za sreću u trenutnoj situaciji, razvijamo nesvesnu skonost ka čestom osvrtanju na prošlost. Još jedan podsticaj vremeplovačkom upuštanju donela je druga činjenica: danas se navršava tačno petnaest godina od prvog koncerta grupe Iron Maiden u Srbiji, nakon raspada SFRJ. Za mene lično, višestruko važan događaj i jedno od najlepših iskustava mog života. Ujedno, povodom predstojećeg novog susreta ovdašnje armije obožavalaca sa dragim bendom, zakazanog za (što bi Umetnica rekla – Bože, zdravlja!) maj 2022., ne bi bilo loše podsetiti se tog, sada već i formalno davnog dana. Obuzele su me uspomene, tako da brzo biram stanicu: 14. mart 2007.

Priče o pesmama: „I like Chopin“

piše: Isidora Đolović

Ako se disko, kao često nepravedno trivijalizovan podžanr pop muzike, u potpunosti razvio tokom sedamdesetih (zaista mnogo dugujući tematskim filmovima), moglo bi se reći da su osamdesete godine predstavljale njegov vrhunac, pre odlaska ploča i diskoteka, barem u izvornom smislu, na stranice istorije. Decenija koju spominjem obezbedila mu je naglašenije tonove i boje zahvaljujući dominaciji synth zvuka, tako da su na njegovoj podlozi razvijane najrazličitije zapaljive, do danas nezaboravne melodije sa uvek istim zaraznim dejstvom. Poziv na podijum ili u setno maštarenje nije izgubio ubedljivost, šarm i snagu ni dugo pošto je vreme šarenih snova ostalo iza njihovih tvoraca i neposrednih uživalaca. Tih godina se naročito brzo, upadljivo i suvereno izdvojila evropska disko struja, predvođena Nemačkom i Italijom. Njihovi predstavnici možda nisu uvek bili (dovoljno) afirmisani na angloameričkom području čiji jezik oberučke prihvataju, ali pesme koje su stvarali harale su top-listama širom Starog kontinenta, hrabro izlazeći na crtu britanskoj nezvaničnoj synthpop vladavini. Jedna od takvih je „I like Chopin“, u izvođenju pevača i DJ-ja sa Apenina pod zanimljivim pseudonimom Gazebo, istovremeno savršeno reprezentativna i posebno autentična za stil i epohu kojima pripada.

„Desperately Seeking Susan“ (1985)

komentariše: Isidora Đolović

Kada je Suzan Sidelman odlučila da, inspirisana francuskim ostvarenjem iz sedamdesetih „Selin i Žili se voze čamcem“, desetak godina kasnije snimi sopstvenu odu ženskoj mnogostrukoj naravi (obeleženoj nijansama i varijacijama u rasponu od zbunjivosti do samopouzdanja, od fatalnosti do krhkosti) i alternativnoj sceni Njujorka doživljenog kao urbana uvrnuta bajka u kojoj je sve moguće, nastao je jedan od najreprezentativnijih filmova te decenije. „Očajnički tražeći Suzan“ (Desperately Seeking Susan, 1985) odmah postiže veliki komercijalni uspeh i pobira jednako pozitivne ocene kritičara, dok se odluka da prvobitan izbor za glavni ženski dvojac – Dajanu Kiton i Goldi Houn, ipak zamene svežijim, mlađim licima, pokazala hrabrim potezom koliko dobrom procenom.

Pesme za sumorna jutra: Top 10

piše: Isidora Đolović

Svakome bar jednom naiđe dan kada sve teško pada i kada imate utisak da vam se uopšte ne živi. Sve deluje pogrešno, bez smisla. Onima koji poznaju zamku depresije, u koju se pada bez upozorenja i nikada više olako ne koristite frazu „osećam se deprimirano“, takva stanja mogu da se rastegnu na čitave sedmice, u najgorem slučaju i mesece. Postoji kliše o noći kao najgorem dobu za melanholične, ali možda su ipak podmuklo opasnija – jutra, baš zbog svoje naravi kojom najavljuju novi početak, „menjaju sve“ i uveravaju kako su „pametnija od večeri“. Takva, prevarantska priroda, možda ih zapravo čini posebno teškim i, kada osvanu kao u trenutnoj kasnoj zimi – sumorna i siva – naročito pogoduju javljanju obeshrabrenosti. Nije ni čudo što, onda, solidan broj pesama tematizuje osećaj stvoren ironijom doba dana predviđenog da probudi nadu, označi regeneraciju, obriše tragove (stvarnosnih) košmara. Ta tmurna, još maglovito bunovna jutra koja vas nemilosrdno stežu u svojim kandžama, suočavajući sa greškama, kajanjem, samoobmanama, u blato srušenim nemilosrdnim perfekcionizmom, farsom koju živimo danom što upravo nastaje – bude nas iz zabluda kroz grubo otrežnjenje. Njihove pesme nemaju moć, ali ni nameru da izleče ili podignu, ali zato često znaju biti najbolji mogući, nužni manevar izbavljanja od pogrešnih uverenja. Ili makar donosioci neosporno poetične sete koja, opet, uliva izvestan šarm sveokružujućem sivilu....