Déjà lu: „The most beautiful – My life with Prince“

piše: Isidora Đolović

Prvi i jedini solistički album koji joj je napisao tadašnji životni saputnik (prema svom omiljenom običaju da u svakome pokuša probuditi, pa zatim maksimalno usmeriti kreativni potencijal) zove se „Dete sunca“ (Child of the Sun), ali bi se možda pre moglo reći da je Majte Garsija (Mayte Garcia), više od svega, dete – ljubavi. Jer, to je osećanje koje u svim obicima i nijansama, pomešano sa različitim srodnim ili sasvim oprečnim emocijama, ispunjava njenu svojeručno i potpuno iskreno sročenu životnu priču. Po mnogo čemu, pored osnovne, često neverovatne jedinstvenosti iskustva, predstavlja izuzetak: pre svega, ne možemo ih nazvati tipičnim memoarima, jer autorka nije stara žena na kraju životnog puta; s druge strane, taj život je već do prve prevaljene četvrtine veka ispunjen intenzitetom radosti i patnje koji bi prosečno srce teško izdržalo „u jednom komadu“. Zatim, mada je Majtin svet rano bio vezan za istinski izuzetnog pojedinca koji, eto, „krade“ i naslov i samu priču, ona nije tek jedna od žena iza/pored legende. Njena odmalena neobično „stara“ duša prirodno je postala nečija – srodna duša i o tome knjiga u prvom redu govori. Po objavljivanju prvog izdanja (Trapeze, 2017), naravno, uskomešali su se mnogi duhovi: zašto baš tada, godinu dana nakon Prinsove smrti? Koji su joj motivi? Nije li potpuno besramno tražiti novo parče pažnje na račun tuđe slave?

Nesvakidašnja biografska proza koja istovremeno u potpunosti ispunjava svako očekivanje od dobrog i zanimljivog primera iz žanra, opovrgava sve zlonamerne opaske. U knjizi pred nama nema ničeg drugog do najdubljeg, beskrajnog uvažavanja prošlosti, mnogo topline i praštanja, ličnog rasta, a nadasve nezaborava i, na početku istaknute, ljubavi. Jer, ona je ponajviše učinila da život mlade umetnice uz iskusnijeg genija bude, uprkos svim lomovima i patnjama, najlepši. Otuda knjiga, nimalo slučajno – jer se jasno audira na pesmu-posvetu koju dobro znamo – nosi naslov „The Most Beautiful: My life with Prince“.

Gospodar purpurne kiše

piše: Isidora Đolović

Sometimes it snows in April.
Sometimes I feel so bad.
Sometimes I wish that life was never ending,
and all good things, they say, never last.

Kada je 21. aprila 2016. planetu žurno obišla vest o njegovom, ovoga puta nepovratnom odlasku, većina nas je zatečena u neverici. Možda se razlog krije u činjenici da se godinama, s vremena na vreme, povlačio u, upečatljivim potezima razbijanu, pa ponovo produžavanu, svojevoljnu „ilegalu“. Verovatnije se takav utisak, ipak, formirao usled umetnikove stalne prisustnosti uprkos svakoj vrsti izbivanja – uključujući i ono sa danas neizbežnog Youtube-a, u tvrdoglavoj borbi za autorska prava i kreativnu autonomiju... Tek, zvučalo je nadrealno. Podjednako čudnovato deluje činjenica da je od toga dana proletelo već punih pet godina – zaista nezanemarljivo vreme, donoseći globalne izazove na koje bi se čuveni ekscentrik, sasvim sigurno, makar namrštio u smislu: „Pa, moglo se očekivati“. Za života je stvaralaštvom najmanje dvostruko premašio prosečan ljudski vek, poigravao se stilovima, rasama i polovima, žanrovima i izražajnim sredstvima, spiritualnošću i seksualnošću. Bio je multiinstrumentalista, osobenjak, neumorni eksperimentator, prema mišljenju mnogih Mocart savremenog doba. Pored dobro nam poznate zaostavštine, tek predstoji otkrivanje i objavljivanje na stotine kompozicija koje je pohranio u svojim „sefovima“, od čega će svet najpre u julu ove godine biti upoznat sa posthumnim albumom „Welcome 2 America“. Neobičan, neponovljiv, jedan od velikih simbola osamdesetih, deo „Svetog trojstva pop kulture“, bio je u pravom smislu njegovo muzičko visočanstvo Prins.

Tužna priča o gospođici Madigan

- Balada za cirkusku damu-

napisala/priredila: Isidora Đolović

Zimske večeri znaju postati monotone i usled toga nekako preteće, kada puk počne da se razilazi. Taj rani januar bio je posebno hladan, skoro koliko već nepodnošljivo okrilje buržoaski isprazne svakodnevnice doma. Već duže vreme jedino pribežište pružaju mu prokazane „dekadentne“ razonode, poput pozorišnih ili cirkuskih predstava. Zato i ovoga puta donosi odluku (kako veruje, najbolju) da pravo sa vejavice uroni u zagušljivu polutamu ispod kupole koju je Madiganova putujuća svita podigla početkom meseca. Treperenje gasnih lampi, nedovoljno prigušen žamor posetilaca – većinom muškaraca svih uzrasta – iznenada razbija nešto nalik svetlosnom priviđenju. Zvezda večeri je tu, toliko visoko uzdignuta da se čini kako hoda po vazduhu. Graciozna je, sigurnih pokreta i sva u belom, dok joj neobičnu auru daje plava kosa raspuštena niz leđa. Zovu je Ledeni cvet, Severna zvezda, Vila svetlosti, Nordijska boginja, Ledena kraljica i Freja, ali se nadaleko prepoznaje i odaziva na ime Elvira (iako joj čak ni ono, što priliči jednom božanstvu, nije pravo).