недеља, 19. септембар 2021.

3-u-1: „Little Women” adaptacije, nekad i sad

komentariše: Isidora Đolović

 

„Male žene“ (Little Women), klasik američke književnosti i najčuvenije delo Lujze Mej Alkot, o kome sam pisala u prethodnom tekstu (OVDE), žanrovski spada u tzv. „razvojni roman“. Karakteristično je, ipak, po tome što manje-više dosledno prati čak četiri ličnosti na putu stasavanja i donošenja važnih životnih odluka. S obzirom na to da su u pitanju devojke, knjiga je za svoje vreme predstavljala upadljiv iskorak, koji joj danas pruža status maltene protofeminističkog štiva. Raznovrsnost prikazanih karaktera, istovremeno prisustvo tradicionalnog i modernog shvatanja uloge žena u društvu, epoha sa osobenom estetikom, neki su od faktora koji ovo delo već čitav vek čine inspirativnim za filmadžije. Snimljeno je ukupno sedam dugometražnih i nekoliko televizijskih adaptacija, više puta je u vidu dramskog komada, mjuzikla ili opere postavljano na pozorišnu scenu. Uloge Džo Marč, kao ubedljivo najvećeg izazova, prihvatale su se različite glumice, od dive starog Holivuda Ketrin Hepbern (1933) do mlade nade Maje Houk (2017). Ejmi je predstavila i legendarna Liz Tejlor, a u istoj verziji iz 1949. Meg glumi Dženet Li. Današnjim tekstom pokušaću da napravim uporedni pregled tri najinteresantnije filmske verzije relativno skorijeg datuma, od kojih jedna uveliko (i opravdano) važi za kanonsku, dok je poslednja podigla mnogo prašine, pokazujući kako to nove generacije (možda) doživljavaju staru priču. Važno je napomenuti da su sve tri ekranizacije režirale dame, što je trebalo da im unapred obezbedi poseban, neposredniji interpretativni ugao.

субота, 18. септембар 2021.

Déjà lu: „Male žene“

piše: Isidora Đolović

Iz nekog čudnog razloga, poslednjih godina se uporno pojavljuju izdanja-„dvojnici“, najčešće klasičnih romana i to ponajviše iz ponude komercijalno najuspešnijih, samim tim rivalskih izdavačkih kuća (prvenstveno „Lagune“ i „Vulkana“). Paradoks svoje vrste je upravo u navedenoj činjenici, jer, kad već postoji očigledno tržišno nadmetanje, koja je svrha plasirati identične naslove koji se razlikuju samo u prevodu i dizajnu korica? Ali, to nije tema današnjeg teksta. Otprilike istovremeno, 2019. godine, pojavila su se dva prevoda romana „Male žene“ – za jedan je zaslužna „Odiseja“, za drugi „Laguna“. U slučaju poslednjeg, autorka Lujza Mej Alkot prekrštena je u – Olkot, čime su mnogi bibliotekari dovedeni u nezgodnu situaciju, tvrdoglavo je i dalje svrstavajući tamo gde, uostalom, u fondu i pripada: pod slovom A.

субота, 11. септембар 2021.

Ekranizacije: „Death in Venice“ (1971)

komentariše: Isidora Đolović

Pripovetka Tomasa Mana iz 1912. godine, „Smrt u Veneciji“ (Der Tod in Venedig), počev od naslova spaja lepotu i raspadanje, prolaznost sa večnošću, ljubav sa destrukcijom. U njenom središtu nalazi se opsednutost čistom lepotom kojoj smo u stanju da posvetimo sve stvaralačke i misaone napore, prema kojoj usmeravamo etički protivrečne postupke, opčinjeni je slaveći čak i kada nas neizdržljivo muči – za koju, naposletku, podnosimo najveću žrtvu, makar ne dosegli ništa sem njenog kratkog odsjaja.

среда, 08. септембар 2021.

Ri Rock Top 10

preporučuje: Isidora Đolović

Svaki put kada dođe do setnog nabrajanja vrlina počivše nam zajedničke domovine, na spisku uvek bude njena muzika. Ako su druge stavke možda i diskutabilne, ovu niko zaista ne dovodi u pitanje, jer je očigledna, uverljiva i neosporna. Da smo imali „treću najkvalitetniju scenu u Evropi“ (odmah iza neprikosnovene Velike Britanije, pa zatim Nemačke), potvrđuje mnoštvo primera. I zaista, krenete li muzičkom mapom od avangardne Ljubljane, preko urbanog Zagreba i poslovično raspevanog Sarajeva, do Beograda kao epicentra, ne zaobilazeći Novi Sad, Split, Niš, Zaječar – o lokalnim scenama tek da ne govorimo (dovoljno mi je samo se osvrnuti oko sebe: Kragujevac, Kraljevo i Čačak se mogu pohvaliti odličnim rokenrol nasleđem), predstoji vam prijatna melodijska ekskurzija. Raznovrsnošću, autentičnošću i postepenim prerastanjem tamošnje muzičke/glazbene scene u svojevrstan brend, na prostoru bivše Jugoslavije izdvaja se Rijeka. Danas plovimo nošeni njenim zvucima.

izvor: volonterski-centar-ri.org

недеља, 05. септембар 2021.

Sarajevo, između snova i svetova (3)

tekst i fotografije: Isidora Đolović

Sarajevsko kišno jutro, kao u pesmi „Crvene jabuke”, ozbiljno je pretilo da pokvari planove za prepodnevni obilazak. U cik zore sam osluškivanjem pokušavala da procenim koliko teško napolju pljušti. Letimično gledajući „Dva i po muškarca“ na kablovskoj, polako sam se pripremala za još jedan dan u gradu skladnih kontrasta. Nakon jučerašnjeg otkazivanja poslušnosti mog fotoaparata, dogodio se još jedan maler – polomljena zakačka od minđuše. Bilo kako bilo, rešila sam da uopšte ne reagujem nerviranjem i čitav dan hodala unaokolo sa onom jednom. Računala sam – ko će da zna, možda je to baš neki fazon? I kada je likovna umetnica Ilona kasnije primetila: „Nedostaje vam jedna naušnica“, nasmejala sam se: „Znam, druga je pukla.“ Srećom, prognoza sa ćaletovog pametnog telefona ovoga puta se pokazala preciznom, budući da je kiša postepeno uminula, iako će s vremena na vreme rominjati čitavim ostatkom našeg boravka. Mokrim asfaltom na granici između dve civilizacije, odlučno sam uhvatila pravac ka Baščaršiji, pošteno sagledanoj bez gužve i vreve.

петак, 03. септембар 2021.

Sarajevo, između snova i svetova (2)

tekst i fotografije: Isidora Đolović

Kroz sve bure i nedaće, uprkos malicioznim opaskama o promenama koje, budimo iskreni, jednako važe za Beograd, pa i bilo koju prestonicu danas, glavni grad Bosne i Hercegovine sačuvao je svoj zaštitni znak, multikulturalnost, sa punom svešću i pravom da se njome ponosi. Ona sigurno nije potpuno ista kao u vreme Jugoslavije, niti bi to bilo realno očekivati, ali – opstaje. U kom god pravcu pogledali, primećujete spoj kultura, konfesija, folklora, arhitektonskih stilova. S obzirom na nepostojeći globtroterski staž, moje zapažanje je svakako miljama daleko od merodavnog, ali ne verujem da previše grešim kažem li kako sam zadivljena smenjivanjem, ponegde i zanimljivom istovremenošću, urbanog i tradicionalnog u izgledu prolaznika. U mimohodu sam slušala glasove koji govore na svim mogućim jezicima. Tamo vrhunski opremljen skejt park, drugde stećci i mali sakralni objekti. Posebno bih istakla lepotu lica devojaka i žena pod maramama i hidžabima, čija je ozarenost i produhovljenost pravo osveženje nakon ovdašnje pretrpanosti kič „estetikom“. Ukoliko ne verujete meni, naš vodič slikar izrazio je identično zapažanje: one sijaju.

среда, 01. септембар 2021.

Sarajevo, između snova i svetova (1)

tekst i fotografije: Isidora Đolović

Dokle mi sećanje seže, želela sam da putujem. Da nikada ne budem predugo na istom mestu, jer je život tako kratak, a vreme kao za inat sve užurbanije, pa treba stići i videti toliko lepota, raznolikosti, tajni koje čuva veliki svet. Zamišljala sam kako mi, u budućnosti, na radnom stolu kabineta stoji jedan od onih starinskih, namerno malo izbledelih braonkastih globusa, koji ću u određenim godišnjim razmacima moći da, baš kao na filmu, zavrtim i prstom nanišanim sledeće odredište (o zvukovima moje nomadske duše pisala sam OVDE). Pripremajući se da odraslo doba „sebično“ posvetim stalnom istraživanju, usavršavanju sopstvenih znanja, širenju vidika, verovala sam da će se, srazmerno ocenama u indeksu, kasnije i moj pasoš šareniti od pečata. U međuvremenu sam spontano upijala slike, podatke, rekonstruisala ih i maštom oživljavala, što me naučilo (spasonosnoj?) veštini mentalnog izmeštanja, putovanja u mislima. Godine su prolazile, praznom pasošu istekao rok, a moja malenkost se pomirila sa tim kako možda ipak i nije toliko strašno ako mesta o kojima sam čitala, slušala, sanjala, ostanu platonski nedodirljive iluzije – kao, uostalom, sve ono što sam u životu najviše volela (nemojmo sad tupiti traži/želi/veruj/zrači, pa će ti se dati! – poznajem zaista malo ljudi koji su svojim životnim snovima bili privrženiji i odaniji od mene, pa ništa).

Ipak, ponekad se sreća osmehne i nikad nije kasno prestane da bude samo otrcana fraza.

недеља, 29. август 2021.

„The Singapore Grip“ (2020)

komentariše: Isidora Đolović

Kanal BBC 1 je sredinom prošloga leta premijerno emitovao seriju koja bi, makar samo vizuelno, mogla savršeno poslužiti za izmeštanje u neki egzotičniji, udaljeni prostor i ispraćanje, na stvarnosnom planu jednog godišnjeg doba, a u datoj fikciji čitave epohe. „Stisak Singapura“ (The Singapore Grip) adaptacija je istoimene, veoma cenjene knjige Džejmsa Gordona Farela. Satira dobitnika „Bukerove” nagrade, objavljena 1978. kao poslednji deo tzv. „Trilogije Carstva“, prati britansku porodicu koja na Dalekom Istoku upravlja vodećom trgovačkom kompanijom. Vreme dešavanja je neposredno uoči ulaska Japana u Drugi svetski rat i invazije izvršene na Singapur. Dok je roman visoko vrednovan zbog beskompromisnog razotkrivanja apsurda, licemerja i nepravdi koji su obeležili period britanske uprave nad istočnim kolonijama, reakcije na šestodelnu televizijsku seriju uglavnom su negativne. Kritičari ističu da je briljantnoj pisanoj verziji ekranizacijom oduzeta jasna satirična žaoka, čineći „humor“ pred nama najblaže rečeno čudnim, a glumu „drvenom“. Izvesna udruženja su se otvoreno požalila na stereotipnu, belačku sliku Azijata i same društvene sredine, koju nudi ostvarenje u režiji Toma Vona, prema scenariju Kristofera Hemptona.

среда, 25. август 2021.

Leather Rebel, Metal God: 70 leta Roba Halforda

piše: Isidora Đolović

Bez imalo sumnje jedan od najvećih metal vokala ikada, član odabranog društva najznačajnijih figura rokenrol kulture, frontmen velikih Judas Priest i strastveni posvećenik odabranog muzičkog poslanstva, Rob Halford danas proslavlja jubilarni sedamdeseti rođendan. Malo je tako burnih biografija, svestranih poduhvata zabeleženih tokom višedecenijske karijere, raskošnih i prepoznatljivih glasova: sve čime se može pohvaliti, od fanova iz milošte tako prozvani, Metal God (Bog Metala).

субота, 21. август 2021.

Déjà lu: „Vatra i krv”

piše: Isidora Đolović

Osmišljena kao hronika „iz pera velemeštra Gildejna iz starigradske Citadele“, pri čemu se autor Džordž R.R. Martin predstavlja tek kao – prepisivač, „Vatra i krv“ (Laguna, 2019; orig. „Fire and Blood“, 2018) nudi predistoriju dešavanja opisanih u serijalu „Pesma Leda i Vatre“, ali sa fokusom na dinastiji Targarjen (držaću se transkripcije iz prevoda, umesto načina na koji se imena izgovaraju u ekranizaciji). Prvi od dva planirana toma počinje Egonovim osvajanjem Vesterosa, a završava se istekom perioda namesništva i stupanjem Egona III na presto. Upravo je pohod Egona I prekretnica od koje se u ovom fiktivnom univerzumu računa vreme (pr. o. – pre osvajanja; p. o. – posle osvajanja) i koja za naredne tri stotine godina konstituiše ustrojstvo čitavog kontinenta.

субота, 14. август 2021.

Déjà lu: „Vodenduh“

piše: Isidora Đolović

Nevolja sa čuvenim književnim delima je što pojedine njihove odlomke ponekad ne možete izbaciti iz glave kada se jave kao savršena asocijacija. Koliko god vam bilo mrsko, morate ih još malo izlizati takvim načinom upotrebe. Drugu celinu Bulgakovljevog proznog čuda nagoveštava dilema koju preinačavam shodno potrebama današnje teme: Ko kaže da više nema doslovno i figurativno velikih romana, koji su zapravo nekoliko samostalnih celina u jednoj, a ipak povezani bez šupljina i šavova? Za mnom, (budući) čitaoče, upoznaću te sa jednim takvim, vratiću ti nadu i, pre svega, pokušati da probudim radoznalost kakvu zaista zaslužuje. Ako se isprva nađete u čudu, pa i blago sumnjičavi što je „Vodenduh“ („Laguna“, 2018; orig. The Nix, 2016) sa svojih preko sedam stotina strana, zapravo, debitatski roman Nejtana Hila, vredi odmah napomenuti da je pisan deset godina. Autor je za to vreme preduzeo brojna ozbiljna, raznovrsna istraživanja, tako da konačni rezultat zadivljuje i s pravom postaje momentalna senzacija (toliko da su otkupljena prava za televizijsku adaptaciju sa Meril Strip u glavnoj ulozi).

среда, 11. август 2021.

„Moji“ francuski modni kreatori

piše: Isidora Đolović

Počev od dvorskih pravila oblačenja ustanovljenih u XVI veku, preko dalekovidnog zaključka Žan-Batista Kolbera o presudnoj ulozi mode u razvoju francuske privrede, Pariz se postepeno ustoličio kao njena svetska prestonica, a famozni „francuski stil“ postao imperativ ukusa, stila i pažljivog pristupa oblikovanju vizuelne prezentacije ličnosti. O potrebi za unošenjem specifičnog pariskog šika (chic) u svakodnevnicu govore naslovi priručnika poput „Kako biti Parižanka gde god da si“, „Francuskinje i sreća“, Pariska škola šarma“ i sličnih. Svima su poznati kozmetički brendovi L'Oreal (sa ogrankom Garnier), Lancôme i Yves Rocher, ali i duga tradicija modnih časopisa (od Le Jardin des Modes i La Mode Illustree, do Marie Claire, Vogue Paris, Mirage…), od kojih je jedan, Dépèche Mode, inspirisao naziv planetarno cenjene muzičke grupe. Počev od pionira modernog izraza, Pola Poarea (bez koga verovatno ne bi bilo ni tako eksplozivnog uticaja Koko Šanel), Luja Vitona, Renea Lakosta i Kristijana Lubotena, Francuska naročito tokom proteklog veka impresivnu reputaciju na planu dizajna potvrđuje sa svakom decenijom u kojoj je internacionalnoj sceni predstavila ponekog originalnog, inovativnog stvaraoca.

недеља, 08. август 2021.

Tri musketara na filmu: od sjaja (1993) i kraja (1998), do očaja (2011)

komentariše: Isidora Đolović

Malo je romana koji su inspirisali nastanak toliko odgovora, varijacija i omaža u različitim medijima, još manje onih koji uživaju omiljenost kakva takoreći od početka prati „Tri musketara“. Ne naročito iznenađujuće, s obzirom na prijemčivost i tematsko-žanrovsku fleksibilnost, ali ipak ni sasvim očekivano, ova knjiga je od svih i te kako često ekranizovanih, adaptiranih, prepričavanih i preinačavanih dela Aleksandra Dime ponajviše prirasla za srce generacijama čitalaca, ali ne samo njih. Teško da postoji osoba koja ne zna za Atosa, Portosa, Aramisa i d'Artanjana, bez obzira na to kojim putevima su legendarni saborci stigli do njenog vidokruga. U moderno doba, taj posrednik je, neminovno, najpre domen pokretnih slika.

D'Artagnan, Athos, Aramis, et  Porthos; autor: Maurice Leloir (1894)

среда, 04. август 2021.

Kratki plam blistavog uma: Evarist Galoa

priredila: Isidora Đolović

Da li je za jednog naučnika, stvaraoca, uopšte osobu sa vizijom, bolje da „gleda svoja posla“ i, zarad ličnog uspeha, a često i samog opstanka, izbegava upuštanje u vode bilo kakvog društveno-političkog angažovanja? Ili je izvesnost (ne)reagovanja neraskidivo povezana sa temperamentom, kao podrazumevanom pojačanom osećajnošću i sklonošću ka sagledavanju šire slike, čime se uglavnom odlikuju najveći umovi? Možda svime, ipak, upravlja prst sudbine, slažući kockice tako da više uzastopnih minusa pozitivan znak daje tek posthumno i sa podužim zakašnjenjem...

субота, 31. јул 2021.

Déjà lu: „Sestre Versaja“

piše: Isidora Đolović

Zamislite siže sličan onom iz „Druge Bolenove kćeri“ (The other Boleyn girl), samo što umesto dve sestre suparnice postoji njih – pet. Doduše, u datom svojstvu prethodnica svima mnogo poznatije madam Pompadur našle su se „samo“ četiri: sasvim dovoljno da se i intriga udvostruči u samoj zamisli. Sali Kristi za „Sestre Versaja“ (Vulkan, 2019; orig. „The sisters of Versailles”, 2015), prvi deo trilogije o burnom životu dvorskih krugova tokom vladavine Luja XV, bira istorijski zasnovanu priču o pripadnicama propale plemićke porodice De Maji-Nel i njihovoj neobičnoj povezanosti sa kraljem.

недеља, 25. јул 2021.

3-u-1: Adaptacije „Les Misérables“

komentariše: Isidora Đolović

Među kapitalnim delima svetske književnosti, ne samo XIX veka, bez imalo sumnje nalazi se i roman „Jadnici“ (Les Misérables). Prema mišljenju mnogih najznačajniji roman iz veličanstvenog opusa Viktora Igoa, objavljen je 1862. i do danas zadržao nepromenjeni status. Knjige ove vrste nije nimalo lako strogo definisati. Naravno, asocijacija koja nam se najpre javlja pri spominjanju ovog naslova jeste njegov socijalni kontekst, međutim, „Jadnici“ nisu samo veoma oštra društvena kritika i surovo svedočanstvo o jednom vremenu, već istovremeno predstavljaju skup pojedinačnih priča o sudbinama odbačenih, (ne)pravdi, iskupljenju, (ne)milosti, borbenosti, opsesiji  i praštanju. Takođe je važno primetiti kako se, usled sada već usvojene ikonografije koja ga prati, često stiče pogrešan utisak da Igoov roman govori o Francuskoj buržoaskoj revoluciji. Zapravo se radi o njenom kasnijem i „manjem“, ali značajnom odjeku, koji govori u prilog dugoj borbi naroda za slobodu, istovremeno iznoseći na videlo neiskorenjene nepravde i nejednakosti. Sve navedeno podrazumevalo je da će „Jadnici“ s vremenom inspirisati veliki broj adaptacija, pri čemu je danas svakako najpopularnija ona u obliku mjuzikla. Kao i svako grandiozno umetničko delo, knjiga predstavlja veliki izazov i nimalo lak zadatak kada je reč o prenošenju u drugi medij, što se više nego jasno pokazalo u praksi. Zato za ovu priliku pokušavam da napravim pregled tri najpoznatije igrane varijante, u tri drugačija formata: igrani film, filmski mjuzikl i serija. Postoji još jedna verzija, francuska mini-serija iz 2000. Ona nezvanično važi za najkvalitetniju, kasting je takođe odličan, pa je možda baš zato ostavljam za neku drugu priliku. U međuvremenu, pogledajmo kako se još zapadnije tumačio francuski klasik.

Ilustracija Kozete, autor: Emil-Antoan Bajar (1886); kasnije je preuzeo  i popularisao mjuzikl.

субота, 17. јул 2021.

Ekranizacije: „L'Homme qui rit“ (2012)

piše: Isidora Đolović

Izvesna dela samim (često i jedino) svojim naslovom ostvaruju veliki simbolički potencijal, postajući oznaka mnogih budućih, ma koliko možda sadržajem preinačenih, opštekulturnih fenomena. Jedno od takvih je svakako „Čovek koji se smeje“, čija zlokobna ironijska strana opstaje kroz sve razvijane varijante, ukazujući na tragediju silom utisnute „vedrine“ koja se čovečanstvu nameće do današnjeg dana, samo bez okrutnih hirurških zahvata. Sada grimasu forsiramo „svojevoljno“. Roman Viktora Igoa objavljen u proleće 1869. godine zamišljen je kao prvi deo trilogije (uz „Monarhiju“ i „Devedeset treću“), koji bi kritički obradio temu aristokratije u Engleskoj nakon revolucije iz 1688. Najzapaženije igrane varijante dobio je u vidu holivudskog nemog filma „The Man Who Laughs“ (1928), francuske televizijske serije (iz tri epizode, 1971), ruskog mjuzikla, strip verzije romana (1950. i 1994.) i visokobudžetnog francuskog filma „L'Homme qui rit“ (2012), koji je današnja tema. Pored toga, Igoov glavni junak poslužio je kao direktna (pre svega vizuelna) inspiracija za DC comics antiheroja Džokera iz serijala o Betmenu (sveska iz 2005. čak nosi naslov „Batman : The Man Who Laughs“).

среда, 14. јул 2021.

Priča o „Marseljezi“

piše: Isidora Đolović

Samo jedan od pokazatelja važnosti buržoaske revolucije za francusko društvo jeste činjenica da upravo od tog prelomnog događaja potiču današnji simboli njihove državnosti. Prvi je zastava „trobojka“, a drugi himna, zvanično ustanovljena na današnji dan. Kao državni praznik Republike Francuske, 14. jul čuva sećanje na pad Bastilje kojim je započeto rušenje dotadašnjeg poretka, uz najavu osvita novog doba za čitavu Evropu. Hronološki, ulazak u XIX vek kao period procvata građanskog društva i modernosti, zapravo se vezuje za početak Francuske revolucije, baš kao što mu se kraj proteže do izbijanja Prvog svetskog rata. U tim okvirima se odigralo nezamislivo mnogo velikih događaja, a pozadinski zvuci većine njih pripadaju kompoziciji nastaloj kao izraz pobune, slobodoumnosti i želje za drastičnim promenama. Pored toga što je obeležila početak trenda ovakvog tipa državnih himni – gotovo koračnica – na ostatku evropskog tla, „La Marseillaisedanas po svim kriterijumima spada u najpoznatije i najlepše nacionalne teme.

субота, 10. јул 2021.

Marsel Prust, 150 godina sa nama

piše: Isidora Đolović

Kao neko ko se čitavog života nosio sa fenomenom vremena, posvetivši mu svoj magnum opus i na različite načine bivajući uslovljavan, plašen, provociran i, što je najvažnije, inspirisan (bes)konačnošću pojedinačnih doživljaja unutar temporalne ograničenosti, kako bi Marsel Prust reagovao na podatak da se sto pedeset godina od njegovog rođenja obeležava na svetskom nivou? Žureći da završi književni ciklus koji je istovremeno predstavljao rezultat ličnog eksperimenta – pokušaja da se određeni utisci, osećaji i iskustva izoluju od prolaznosti trenutka kome pripadaju, da li je mogao pretpostaviti koliki će zapravo uticaj izvšiti na čitavu budućnost umetnosti pisane reči? Stalno u lovu na iščezlo vreme, ne samo što je doskočio njegovom tradicionalnom poimanju razvijajući svojevrsnu sopstvenu filozofiju, već je uspeo da otvori potpuno nove mogućnosti čisto estetskog i stilskog konstruisanja proznog dela. Pored svega ostalog, a možda kao nužan preduslov za postignuto, upamćene su njegove privatne ekscentričnosti i specifične navike bez kojih bi Prustova književna zaoštavština izgledala makar u izvesnoj meri drugačije.

субота, 03. јул 2021.

Morisona mi!

piše: Isidora Đolović

Nije mala stvar – pola veka te nema, gotovo duplo duže nego što si boravio na ovom svetu, a duhom, eto, nikad življi, uticajniji, bliži. Par mojih ranijih tekstova o Džimu Morisonu možete pogledati OVDE. U nastavku sledi sasvim ličan osvrt na jednu trajnu začaranost.

недеља, 27. јун 2021.

„Man with rain in his shoes“ (1998)

komentariše: Isidora Đolović

Alternativni naslov ove špansko-engleske koprodukcije glasi „Twice upon a yesterday“ i mada verovatno ima više smisla, nije toliko poetičan kao gore navedeni, „Čovek sa kišom u cipelama“. Početak filma stvara varljivu impresiju uobičajene završnice tipične romantične komedije (shvativši da je još voli i da je napravio sudbinsku grešku, neozbiljni glumac hita da spreči venčanje svoje bivše devojke), ali i lažnog uvodnog okvira (pošto mu prethodno opisana akcija ne polazi za rukom, u očajanju odlazi do obližnjeg bara i ispoveda prošlost strpljivoj šankerki). Iako deluje kao da se priča koja sledi samo „premotava“ unazad, ka uzrocima upravo viđenog problema, ispostaviće se da je u pitanju obmana kojom nas izuzetno zanimljiva premisa vodi kroz niz budućih čvorišta radnje.

субота, 19. јун 2021.

Iz života pisaca: „Mary Shelley“ (2017)

komentariše: Isidora Đolović

Biografski film o slavnoj književnici romantičarske epohe, pioniru naučne fantastike i ženi koja je veći deo životnog veka provela u senci roditelja i supruga, da bi joj tek naše doba odalo dužno poštovanje, autorsko je delo još jedne buntovnice: naime, ostvarenje „Meri Šeli“ potpisuje Hajfa Al-Mansur, prva saudijska rediteljka. Razume se, buran život Meri Vulstonkraft Godvin, kasnije Šeli, nije mogao čitav stati u okvire jednog dugometražnog filma – stoga se u ovom slučaju fokusira na period do objavljivanja njenog, do danas najuspešnijeg, romana „Frankenštajn ili moderni Prometej“. Reč je o prekretnici na kojoj dolazi do konačnog pronalaženja i ispoljavanja vlastitog proznog izraza, ali i emocionalnog sazrevanja, pa bi se čitava etapa koja je vodila ka tome mogla nazvati stvaralačkim coming of age ili privatnim Bildungsromanom.

субота, 12. јун 2021.

Ekranizacije: „Call me by your name“ (2017)

piše: Isidora Đolović

Drama stasavanja („coming of age“) spada među retke univerzalne žanrove, posvećene svima nama zajedničkim, doživljenim i po svojoj suštini manje-više jednakim iskustvima. Zbog toga joj je efekat nepogrešiv, a domašaj dug i precizan: uglavnom se najvećom lakoćom povezujemo sa predočenim uspomenama na iskušenja i teškoće odrastanja. Kroz slične tuđe traume, naknadno često bolje sagledamo sadašnje sebe i razumemo kako smo to postali. Ključni momenat prepoznavanja i saosećanja, a ne svuda u prvi plan isticana LGBT orijentacija protagonista, čini se kao glavna tajna prefinjene lepote filma „Zovi me svojim imenomili, kako je ponegde još preveden, „Skrivena ljubav“ (orig. Call me by your name). Dočarana, ili je bolje reći – vraćena nam, neverovatno sugestivnim sredstvima oživljavanja vremensko-prostornog konteksta na veliko platno preneta, romaneskna priča Andrea Asimana prvenstveno se bavi otkrivanjem ljubavi same po sebi. Zahvaljujući spoznaji da se emocija bez razlike rađa, eskalira i ostavlja tragove na biću nevezano za njegov pol, svaka pretpostavljena kontroverza se povlači pred jednostavnom, sveobuzimajućom impresijom kako je ovo istinski divan film. Nostalgičan je i opojan, dirljiv i hipnotišuć: kao leto, zelenilo Lombardije ili misterija koju nosi prva zaljubljenost.

недеља, 06. јун 2021.

„The Outpost“, sezona III: O iznenađujućem razvoju

komentariše: Isidora Đolović

Serija „The Outpost“ (Predstraža), o čijim sam prethodnim sezonama pisala OVDE (prva, 2018) i OVDE (druga, 2019), započela je kao naučno-epsko fantastični guilty pleasure par excellence  iliti dobronamerno-bezazleni „treš“ koji je svima u nekom trenutku neophodan. Mada se ne može reći da je pomak od takvog prvobitnog određenja naročito veliki, napredovanje ipak ne ostaje neprimećeno. Zaključak koji se nametnuo već po finalu druge sezone: ne obeshrabrivši se usled skromnih sredstava i još oskudnijih ocena kritike na samom startu, entuzijastična ekipa je nastavila da razvija svoju priču do, ne samo podnošljivog i pristojnog, već rezultata koji počinje da zavređuje ozbiljne pohvale. Treći ciklus serijala, čije se snimanje ponovo odvijalo u Srbiji uprkos u međuvremenu proglašenoj pandemiji kovida, jasno pokazuje da se strpljenje isplati. Iako u ovom trenutku bez sumnje postoji mnogo ušminkanijih, pretencioznijih i skupljih televizijskih ostvarenja iz istog žanra, teško će se naći neko sa ovako velikom, upadljivom iskrenošću i doslednošću izabranom stilu, usled čega, kako odmiče, pridobija publiku i pored ne tako malog broja manjkavosti. Verovatno je zato serija obnovljena za još jednu sezonu, a famozna se trinaestica (sada već ustaljeni broj epizoda) u ovom slučaju nikako ne može nazvati baksuznom.

субота, 05. јун 2021.

Déjà lu: „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“

piše: Isidora Đolović

Pojava Radmile Petrović je gotovo incident na ovdašnjoj pesničkoj sceni, u svakom slučaju i van svake sumnje – izvanredan događaj. Kako drugačije objasniti, za jednu poetsku zbirku više nego neuobičajeno, dostizanje tiraža od blizu pet hiljada primeraka, što sa sobom povlači još značajnije buđenje interesovanja čak i onih ljubitelja književnosti koji znatno više naginju proznoj formi? Vreme ispred nas sasvim sigurno će se dodatno pozabaviti fenomenom nesvakidašnjeg uspeha knjige „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“ (Enklava, 2020). Taj zadatak unapred prijatno težim čini jasna svest da pred nama nije tzv. „one hit wonder“. Lirski subjekat Radmile Petrović takođe predstavlja svojevrstan „izrod“: žensko dete na selu razbija sve moguće stereotipe, podjednako prkoseći očekivanjima u gradskoj sredini, baš kao što mlada autorka završava ekonomiju umesto neke podrazumevane humanističke nauke, ostavljajući svoj dar da se razvija neopterećen okoštalim knjiškim uticajima, progovarajući autentično, nenamešteno, suptilno – a oštro. Biće da se zbog toga u tolikoj meri dotakla čitalaca, na širem planu zaista vraćajući veru u nebanalizovanu pristupačnost poezije. I zato, ako ništa drugo, njena (inače treća po redu) zbirka predstavlja tako veliki uspeh i važnu pojavu; razloga, naravno, ima još i u nastavku sledi pokušaj obrazlaganja nekih od njih.

недеља, 30. мај 2021.

„Čudesna šuma“ (1986)

piše: Isidora Đolović

Mnogo štošta iz zaostavštine bivše Jugoslavije već dugo, manje ili više opravdano, uživa legendarni status. Pretpostavljam da je nostalgija prirodna stvar u čijem će nam svetlu, nakon nekog vremena, sve ono sa predznakom „ranije“ izgledati bolje, zanimljivije, vrednije, zaogrnuto potencijalno varljivom maglom udaljenosti i rastućim strahom od prolaznosti. U takve stvari se, po pravilu, makar iz pijeteta ne dira, one ne podležu (bar ne previše) kritičkom preispitivanju, a i kada do toga dođe, pazi se na odmerenost i objektivnost. U najvećem broju slučajeva, doduše, isto tako redovno i prolaze test vremena: kada se, bez straha od narušavanja uspomene, nađete licem u lice, shvatite da nije samo faktor važne uloge u ličnom formativnom periodu doprineo legendi, već zaista postoji nekakva jedva objašnjiva magija.

Animirani film „Čudesna šuma“ danas se ubraja u kultna ostvarenja, bez čijeg je spominjanja naprosto nemoguće evocirati odrastanje nekoliko generacija zahvaćenih poslednjim periodom postojanja SFRJ. I dalje se najiskrenije začudim kada naiđem na bilo koga par godina starijeg ili mlađeg od sebe, a da nikad nije čak ni čuo za ovaj crtani. Naravno, neki pokušavaju da mu, sa vremenskog odstojanja, tobože ironično pripišu različita dvosmislena značenja; dovoljno je citirati jedan od navoda sa Vukajlije: „Ko nije probao esid, ne zna šta je Čudesna šuma.“. Drugi ga upoređuju sa Diznijevim crtaćima, kojima je, u zavisnosti od perspektive, za gledaoce sa jugoslovenskih prostora pandan, za strance (pod naslovom „The Elm Chanted Forest“ predstavljen je u novembru 1986. na, tada kablovskoj, televiziji HBO) trećerazredna kopija. U nastavku sledi pokušaj da objasnim koliko sam i zbog čega sve, kao mala obožavala ovaj film i kako je, u najvećoj meri od toliko odgledanih, baš on obeležio moje rano detinjstvo.

субота, 22. мај 2021.

Déjà lu: „Isus među dojkama“

 piše: Isidora Đolović

Vladana Perlić pripada generaciji rođenoj sredinom devedesetih, negde između odjeka predistorije Dejtonskog sporazuma i pseudomirnodopskog rasula u kome je povelika zlatna „krstača“ često sevala sa „junačkih prsa“ ratnih profitera i despota sa asfalta, ili pak iz dekoltea „srpske majke“, sve samih vodećih aktera društvene farse. Taj, baš takav Isus neizbežno se nameće kao prva asocijativna ravan prilikom pogleda na podjednako provokativne (što je, na drugim mestima, uveliko i više puta primećeno) korice i naslov njene druge po redu pesničke zbirke „Isus među dojkama“ (LOM, 2020). Sledeća, još verovatnija aluzivna nit spaja je sa, aktuelnijim nego ikad, pitanjem tretmana žene u javnom i skrivenom (a dominantnijem) diskursu, odnosno, sa nuždom njegovog raskrinkavanja, pa zatim rušenja.

среда, 19. мај 2021.

Déjà lu: „Dnevnik u osam“

piše: Isidora Đolović

Koliko god mi bilo mrsko ili izgledalo neprofesionalno unositi aspekte ličnog u jedan književni prikaz, pa još to učiniti na samom početku, ovde deluje neizbežnim za širu kontekstualizaciju. Naime, autor zbirke „Dnevnik u osam“ (Darma books, 2019) je klasić potpisnice ovih redova (poslužiću se FDU terminologijom, mada se u našem slučaju radi o beogradskom Filološkom). Danas, gledajući na postignuća nekadašnjih kolega sa predavanja (a ima tu izvrsnih pesnika, kritičara, novinara, nastavnika, par doktora nauka i, naravno, isto toliko sjajnih „Bookvalista“), sa ponosom dolazim do zaključka koliko je to bila jaka generacija. Hoće li se, ipak, o nama jednom govoriti kao o „izgubljenoj generaciji“ XXI veka, druga je strana medalje i poezija Zlatka Stevanovića bi na interesantan način mogla nagovestiti odgovor. Ona će, bez sumnje, budućnosti predstaviti verno svedočanstvo vremena doživljenog u svesti mislećeg i, naročito, osećajućeg pojedinca zahvaćenog ravnodušnošću, otupelog u sputanosti i nametnutoj stagnaciji.

субота, 15. мај 2021.

Déjà lu: „Maske stvarnosti“

piše: Isidora Đolović

Ime Slav(ic)e Karamanović nije nepoznato čitaocima domaćih blogova i portala posvećenih umetnosti: godinama prisutna kratkom prozom i poezijom, od 2015. vodi sopstvenu stranicu. Za potrebe debitantske štampane zbirke, naslovljeneMaske stvarnosti” (MediaSpace, 2020), izvršen je na prvi pogled skroman odabir trideset sedam pesama. Ipak, (namerna) svedenost inače razgranatog opusa mlade književnice zasniva se na uspostavljanju tematsko-motivske veze između reprezentativnih primera, što knjizi daje oblik svojevrsnog ciklusa. Osnovna idejna nit takođe je naizgled jednostavna, klasična: radi se o ljubavi kao univerzalnoj poetskoj preokupaciji, čiji su načini obrade svejedno uvek neisrcpni. Autorski pristup je, u tom smislu, daleko od uobičajenog ili klišeiziranog.

среда, 05. мај 2021.

Napoleon Bonaparta, dva veka duga legenda

priredila: Isidora Đolović

Heroj i tiranin. Oslobodilac i zavojevač. Genije i čovek obuzet manijom ratovanja. Istorijska figura oko čije se ličnosti i dela nesmanjenom žestinom lome koplja. Jedno je neosporivo: pred sobom imamo primer nesvakidašnje sudbine, života koji je ostavio neizbrisiv trag na mapi Evrope, istinskog potomka svoje epohe u svakoj najsitnijoj kontradiktornosti. Bez Napoleona Bonaparte kao inspiracije i obeležja, XIX vek (naročito na svom početku) – era progresa, individualnosti, velikih preokreta, nikada ne bi izgledao isto. Dokaz je, ako ništa drugo, prisustvo „malog kaplara“ bezmalo svuda u vezi sa prvim modernim razdobljem, usled čega mu odavno pripada status prave kulturne ikone. Poslednjih meseci se u njegovoj Francuskoj vode oštre polemike, uz vršenje pritiska na predsednika Makrona povodom (ne)obeležavanja dvestote godišnjice fizičke smrti ovog, kako protivnici kažu, „rasiste“ i „kasapina“. Zašto fizičke? Nije izvesno da zvaničan poslednji čin, odigran 5. aprila 1821. na dalekom ostrvu Sv. Helena, zapravo nije samo dovršio slom kod Vaterloa šest godina ranije ili, još pre, krah povlačenja iz Rusije. Nasuprot svemu tome, jasno je i kako interesovanju, a naročito (re)valorizaciji njegovog uticaja na svetsku istoriju, granice ni završetka, zapravo, nema.

Napoleon prelazi Alpe, Žak-Luj David (1801)

субота, 01. мај 2021.

Déjà lu: „Davorjanka Paunović“

piše: Isidora Đolović

U januaru se navršio pun vek od njenog rođenja, dok na današnji dan pada sedamdeset peta godišnjica prerane smrti Davorjanke Paunović, u slovenačkom lečilištu za plućne bolesti Golnik. Ukoliko vam ovo ime nije poznato, verovatno pripadate mlađim generacijama čija je svest indoktrinirana nekim drugim, drastično različitim idejama i istorijskim podacima nego što je to bio slučaj sa naraštajem naših roditelja. U međuvremenu je naišlo neko veoma čudno razdoblje, kada se čini da smo kolektivno postiđeni antifašističkom prošlošću i doprinosom koji je naš narod pružio borbi sa najvećim zlom XX veka. Usled istorijskog revizionizma kojim se rehabilituju razni problematični likovi, nekritički i ostrašćeno smo predali zaboravu mnoge od onih koji su disali, živeli i svim srcem verovali u revolucionarnu borbu, odričući se lične dobrobiti, pa i samog postojanja, kako bi svima bilo dobro. Davorjanka ili Zdenka Horvat, kako je glasilo njeno konspirativno ime, jedna je od tih mladih osoba. Stoga namera Ane Atanasković da osvetli ovu intrigantnu ličnost, a mnogima je i tek otkrije, u samom startu zaslužuje pohvalu.

субота, 24. април 2021.

Déjà lu: „The most beautiful – My life with Prince“

piše: Isidora Đolović

Prvi i jedini solistički album koji joj je napisao tadašnji životni saputnik (prema svom omiljenom običaju da u svakome pokuša probuditi, pa zatim maksimalno usmeriti kreativni potencijal) zove se „Dete sunca“ (Child of the Sun), ali bi se možda pre moglo reći da je Majte Garsija (Mayte Garcia), više od svega, dete – ljubavi. Jer, to je osećanje koje u svim obicima i nijansama, pomešano sa različitim srodnim ili sasvim oprečnim emocijama, ispunjava njenu svojeručno i potpuno iskreno sročenu životnu priču. Po mnogo čemu, pored osnovne, često neverovatne jedinstvenosti iskustva, predstavlja izuzetak: pre svega, ne možemo ih nazvati tipičnim memoarima, jer autorka nije stara žena na kraju životnog puta; s druge strane, taj život je već do prve prevaljene četvrtine veka ispunjen intenzitetom radosti i patnje koji bi prosečno srce teško izdržalo „u jednom komadu“. Zatim, mada je Majtin svet rano bio vezan za istinski izuzetnog pojedinca koji, eto, „krade“ i naslov i samu priču, ona nije tek jedna od žena iza/pored legende. Njena odmalena neobično „stara“ duša prirodno je postala nečija – srodna duša i o tome knjiga u prvom redu govori. Po objavljivanju prvog izdanja (Trapeze, 2017), naravno, uskomešali su se mnogi duhovi: zašto baš tada, godinu dana nakon Prinsove smrti? Koji su joj motivi? Nije li potpuno besramno tražiti novo parče pažnje na račun tuđe slave?

Nesvakidašnja biografska proza koja istovremeno u potpunosti ispunjava svako očekivanje od dobrog i zanimljivog primera iz žanra, opovrgava sve zlonamerne opaske. U knjizi pred nama nema ničeg drugog do najdubljeg, beskrajnog uvažavanja prošlosti, mnogo topline i praštanja, ličnog rasta, a nadasve nezaborava i, na početku istaknute, ljubavi. Jer, ona je ponajviše učinila da život mlade umetnice uz iskusnijeg genija bude, uprkos svim lomovima i patnjama, najlepši. Otuda knjiga, nimalo slučajno – jer se jasno audira na pesmu-posvetu koju dobro znamo – nosi naslov „The Most Beautiful: My life with Prince“.

среда, 21. април 2021.

Gospodar purpurne kiše

piše: Isidora Đolović

Sometimes it snows in April.
Sometimes I feel so bad.
Sometimes I wish that life was never ending,
and all good things, they say, never last.

Kada je 21. aprila 2016. planetu žurno obišla vest o njegovom, ovoga puta nepovratnom odlasku, većina nas je zatečena u neverici. Možda se razlog krije u činjenici da se godinama, s vremena na vreme, povlačio u, upečatljivim potezima razbijanu, pa ponovo produžavanu, svojevoljnu „ilegalu“. Verovatnije se takav utisak, ipak, formirao usled umetnikove stalne prisustnosti uprkos svakoj vrsti izbivanja – uključujući i ono sa danas neizbežnog Youtube-a, u tvrdoglavoj borbi za autorska prava i kreativnu autonomiju... Tek, zvučalo je nadrealno. Podjednako čudnovato deluje činjenica da je od toga dana proletelo već punih pet godina – zaista nezanemarljivo vreme, donoseći globalne izazove na koje bi se čuveni ekscentrik, sasvim sigurno, makar namrštio u smislu: „Pa, moglo se očekivati“. Za života je stvaralaštvom najmanje dvostruko premašio prosečan ljudski vek, poigravao se stilovima, rasama i polovima, žanrovima i izražajnim sredstvima, spiritualnošću i seksualnošću. Bio je multiinstrumentalista, osobenjak, neumorni eksperimentator, prema mišljenju mnogih Mocart savremenog doba. Pored dobro nam poznate zaostavštine, tek predstoji otkrivanje i objavljivanje na stotine kompozicija koje je pohranio u svojim „sefovima“, od čega će svet najpre u julu ove godine biti upoznat sa posthumnim albumom „Welcome 2 America“. Neobičan, neponovljiv, jedan od velikih simbola osamdesetih, deo „Svetog trojstva pop kulture“, bio je u pravom smislu njegovo muzičko visočanstvo Prins.

среда, 14. април 2021.

Tužna priča o gospođici Madigan

- Balada za cirkusku damu-

napisala/priredila: Isidora Đolović

Zimske večeri znaju postati monotone i usled toga nekako preteće, kada puk počne da se razilazi. Taj rani januar bio je posebno hladan, skoro koliko već nepodnošljivo okrilje buržoaski isprazne svakodnevnice doma. Već duže vreme jedino pribežište pružaju mu prokazane „dekadentne“ razonode, poput pozorišnih ili cirkuskih predstava. Zato i ovoga puta donosi odluku (kako veruje, najbolju) da pravo sa vejavice uroni u zagušljivu polutamu ispod kupole koju je Madiganova putujuća svita podigla početkom meseca. Treperenje gasnih lampi, nedovoljno prigušen žamor posetilaca – većinom muškaraca svih uzrasta – iznenada razbija nešto nalik svetlosnom priviđenju. Zvezda večeri je tu, toliko visoko uzdignuta da se čini kako hoda po vazduhu. Graciozna je, sigurnih pokreta i sva u belom, dok joj neobičnu auru daje plava kosa raspuštena niz leđa. Zovu je Ledeni cvet, Severna zvezda, Vila svetlosti, Nordijska boginja, Ledena kraljica i Freja, ali se nadaleko prepoznaje i odaziva na ime Elvira (iako joj čak ni ono, što priliči jednom božanstvu, nije pravo).

петак, 19. март 2021.

Snovi, ljubav i smrt Marije Večere

 – 150 godina od rođenja baronese –  

 

napisala/priredila: Isidora Đolović

Ugledavši svet par dana nadomak dolaska (bečkog) proleća, gospođica „Meri“ (kako je volela da se, mondenski, predstavlja), smrću zauvek ostaje okovana u zimi i mladosti (tek mesec ipo udaljena od punoletstva), kao večiti simbol nesrećne, apsolutne, samoponištavajuće ljubavi. Vreme, a naročito kasnije razvijana fikcija, nisu bili naročito pošteni ni prema kome od učesnika događaja u istoriji upamćenog kao afera Majerling, ali, čini se da je ova devojka ipak najgore prošla. Istina se, kao i obično, krije negde između svih (ne)proverenih glasina i (ne)pouzdanih svedočanstava, ali nam se verovatno nikada neće otkriti u celini, zadržavajući svoju mračnu čar.

субота, 20. фебруар 2021.

Celoživotni The Hero

 piše: Isidora Đolović

Postoji put koji namernike bira,
tajnovit drum uvek najboljima sklon,
jer nekad nebo samo crne
dirke svira i trazi notu za taj ton…

Beli zimski vragovi odlučili su da im nije dovoljan januar. Prvo su se zauvek zaklopile divne, blage oči Mire Furlan; onda nas je napustila Rialda Kadrić – nezaboravna lepa Marija iz „Ludih godina“. Tek početak kalendara, a već se bojim, pomislila sam kada je juče stigao glas o smrti Đorđa Balaševića. Utisak se pojačao dok sam, kasnije, sa Kaćom komentarisala kako teška vest silinom podseća na utisak nakon Bouvijevog odlaska – ispostavilo se, početka po umetnički svet naročito tužne i gubitaka prepune godine. Ko će nam ostati – i šta, osim sećanja? Sa svakim nestankom ljudi koji su inspirisali i plenili mišlju, emocijom, dobrotom, svet kao da postaje prazniji i ugasi se po jedna iskra nade. A setila sam ga se baš kada su, pre nekoliko dana, dodeljivali ono sretenjsko ordenje...

недеља, 14. фебруар 2021.

3-u-1: „Love her madly”, zaljubljeni sadista

piše: Isidora Đolović

Mada  delujemo osvešćenije nego ikada po pitanju stavova o partnerskom nasilju, koliko žene (ali i muškarci) zapravo znaju da prepoznaju i, što je još važnije, priznaju da su se suočili sa bilo kojim od raznovrsnih oblika zlostavljanja? Da li je većina potpuno načisto sa time šta ljubav jeste i kako se izražava, a šta predstavlja njeno izokretanje i morbidni izgovor za iživljavanje najnižih strasti? Naše doba je, dopadalo se to nekome ili ne, nepovratno izmenilo poglede na međuljudske odnose – i dobro je što je tako. Sporo i bolno, ali (nadajmo se) trajno, padaju maske koje su pod izgovorom patrijarhalnosti podsticale diskriminaciju i seksizam, a iza „ljubavi“ bolesnu posesivnost, agresivne ispade i emocionalnu osakaćenost sa daljim razornim uticajem. Priča bi se dala proširiti na pokrete MeToo i NisiSama s jedne, a masovnu opsesiju serijalom „Pedeset nijansi sive“ i sličnima sa druge strane, ali ću se zaustaviti kod jedne od najpogubnijih zabluda. Pod slobodnim nazivom „on me bije jer me voli“, odnosno, „nema ljubavi bez ljubomore“, ovaj oblik vezanosti vekovima odnosi nebrojene, skrivene žrtve. Osvrt koji sledi baviće se primerima iz filmske, odnosno televizijske fikcije, mahom predočenim posredstvom perspektive muške strane koja, može biti, istinski veruje kako je (ne samo telesno) povređivanje jedini način zadobijanja i zadržavanja tuđe odanosti.

недеља, 31. јануар 2021.

Istočno od Kategata: „Vikings“, VI/A sezona (3)

 komentariše: Isidora Đolović

Epizode 8-10: Priča se, priča da Rusi dolaze…

Nakon sentimentalnog povratka u (bolju) prošlost kroz koketiranje sa motivima koje najrevnosniji fanovi i veći deo kritike neutešno oplakuju, ostatak polusezone se vraća na uveliko izabranu stazu razvodnjenosti i apsurdnosti priče, isforsirane radnje, prenaglašene glume i pogrešne, nedovoljne upotrebe postojećih aduta. Nema razloga da se zavaravamo, jer čak i najpovršnije upoređivanje početaka i aktuelne slike više nego jasno pokazuje stanje stvari. Serija „Vikinzi“ je svojim prvim sezonama, izvanrednim protagonistima i autentičnošću obezbedila dugotrajan kredit kod publike koja, usled dugogodišnje emotivne vezanosti za ono što je poodavno prisutno tek u retkim tragovima, ali i neosporne pitkosti i gledljivosti, nastavlja da prati dešavanja uprkos svemu. Kada se ova televizijska saga bude završila, ostaće prilično nepodeljene ocene njenih dobrih i loših strana. Dakle, iza slanja Lagertinog lika u legendu, zasluženu prevashodno minulim radom (primetno je da se, nasuprot tome, tokom poslednje dve ipo sezone Katrinina gluma izveštačila taman koliko je i sudbina dotle obožavane heroine dezorijentisana; obratite samo pažnju na taj izmenjeni, nakaradni govor), prva sledeća epizoda (nenamerno?) kategorično tvrdi da Valhala može sačekati („Valhalla can wait“). Doista, previše se zaglibilo u sapunjaru i teško je dalje hodati bez proklizavanja.

недеља, 24. јануар 2021.

Istočno od Kategata: „Vikings“, VI/A sezona (2)

komentariše: Isidora Đolović

Epizode 5-7: Yes, I have ghosts

Ne samo naslov, nego bi se i pojedini stihovi pesme Dejvida Gilmura mogli uzeti za parolu ovog dela sezone: Yes, I have ghosts, not all of them dead,/ making dust of my dreams, spinning round and around,/ around in my head…Čitavom petom epizodom proteže se motiv duhova/utvara, od simboličkog plana (udovice iz poharanog sela u mlađim ratnicama vide sebe kakve su nekada bile), preko doslovnog značenja (Hvitserkove traume iz prošlosti oživljavaju kroz halucinacije), pa do obmane čula ili spoljašnjim manipulisanjem (sve što će Ajvar doživeti kod Olega), u sva tri slučaja pletući uzročno-posledičnu vezu iz koje naposletku nikome neće biti izlaza.

недеља, 17. јануар 2021.

Istočno od Kategata: „Vikings“, VI/A sezona (1)

komentariše: Isidora Đolović

Kako se ovih dana, barem u mom kraju, pored one izazvane koronom nametnula i ledena izolacija (usled temperatura u minusu i snega koji-je-lep-samo-dok-se-posmatra-kroz-prozor), uslovi za povratak na sever (više nego ikad sličan onom Martinovom iz donedavno rivalske serije) bili su kao poručeni. Već treću sezonu zaredom, autori „Vikingapraktikuju da (prilično megalomanski) osmisle ciklus od dvadeset epizoda, koji bi zatim podelili na tzv. polusezone A i B. Prema toj logici, ovih dana ponovo aktuelna šesta B je, zapravo, deveta klasična sezona (?), čiju posebnu težinu nosi to što se saga konačno završava. Priča se ovoga puta preselila na novu stranu sveta, što je sa sobom donelo rizik nepodnošljive lakoće promašaja (u ideji dosta zanimljive) teme. Sa naročitim uzimanjem u obzir veoma razočaravajuće prethodne (pete) sezone, čak i protiv volje javlja se poređenje sa već spomenutom „Igrom prestola“, uz pitanje neće li i ovo biti jedna od isprva kvalitetnih serija koje su, tokom godina, degradirale i siže i likove, zaokružujući sve (ne)zadovoljavajućim krajem? Za navedenu zapitanost je u ovom trenutku još rano: i dok se ovih dana većina gledalačkog sveta bavi velikom završnicom, osvrnula bih se na prvi deo šeste sezone, odnosno, napravila pregled zbivanja na televizijskoj adresi VI/A (ili 6a, ukoliko se tako piše). Ne mogu da izbegnem asocijaciju na oznake razreda u školi. Jesu li ponavljači naučili lekciju i mogu li dobiti prelaznu ocenu, ovoga puta?

* Napomena: moje recenzije i pregledi svih prethodnih sezona serije (1-5) nalaze se na staroj blog stranici, OVDE.