Déjà lu: „Kada kažeš da sam tvoj”

piše: Isidora Đolović

I mi Dejzi za trku imamo, samo što se u jugoslovenskoj verziji zove Laki i jedva je podnošljivi alfa-frontmen, kroz čiju vizuru oživljava najzanimljivija i svakako najraznovrsnija decenija za rok muziku. „Kada kažeš da sam tvoj“ (Laguna, 2017), pored izdavača, deli još jednu sličnost sa romanom na koji aludira prva rečenica (dve godine mlađi „Dejzi Džons i Šestorka“) – u oba slučaja se radi o pseudomemoarima, odnosno, veštoj simulaciji publicističke proze. Nastala iz pera Gorana Skrobonje, ova knjiga ne samo da predstavlja žanrovski iskorak u opusu jednog od najcenjenijih domaćih autora fantastike i horora, već isto čini na tematskom planu. Naime, kao što pisac pod maskom priređivača primećuje u prologu, osamdesete su doba o kome na našim prostorima govori začuđujuće malo umetničkih evokacija. Ne verujem da je razlog tome nedovoljni vremenski otklon, budući da se na temu devedesetih, pa i dvehiljaditih, svako malo pojavi poneka fikcijska (re)interpretacija. Možda postoji strah da se neće dovoljno doraslo i kompetentno izboriti sa kreativnom veličinom protagonista iz starih dana? Gorana Skrobonju, u svakom slučaju, takva bojazan nije sprečila da ispiše hroniku mladosti svoje generacije, zabeleživši gotovo tipski slučaj brze i kratke karijere jednog od izdanaka tog doba. Bio je toliko uverljiv da ćete tokom čitanja, uprkos svesti o tome da dotični bend zapravo nikada nije postojao, više puta doći u iskušenje da istražujete o „Kalkuti“ ili poslušate pesmu po kojoj roman nosi ime.

Déjà lu: „Confess”

piše: Isidora Đolović

Od pojedinih muzičara jednostavno očekujete spektakularne memoare – i podrazumeva se da vas ne iznevere. Na strani Roba Halforda su u samom startu bili oni najvažniji faktori: elokvencija i neposrednost, zaista veliko životno-muzičko iskustvo, kao i nesvakidašnje uravnotežen pristup temama koje se danas i dalje tretiraju kao „kontroverzne“. Da li je sve nabrojano primenio na pravi način? I više od toga. „Confess“ (Hachette books, 2020) sigurno spada među najzanimljivije autobiografije sa kojima se, ne samo i nipošto isključivo fanovi hevi metala mogu susresti. Njome su obuhvaćene sve ključne sfere autorovog identiteta, a upravo je pronalaženje, utemeljenje i prihvatanje onoga što jedna osoba jeste, osnovna tema Robove priče. U ovom slučaju radi se o, bukvalno i direktnom simbolikom izvedenom, ispovednom izlaganju, u retrospektivi, odlučujućih etapa na putu samootkrivanja, samoostvarenja i, naravno, muzičke slave. Ono što posebno povećava opštu vrednost priznanja, jeste činjenica da je Halford zaista pozitivan tip koji, uprkos svemu kroz šta je prošao, zadržava naprosto zarazan egzistencijalni elan i neverovatno inspirativnu predanost svom pozivu. Ukoliko niste upoznati sa njegovim likom i delom, a pogotovo (neverovatnim) glasom, preporučljivo je pogledati tekst koji sam objavila u avgustu, OVDE.

Déjà lu: „Dirty rocker boys”

piše: Isidora Đolović

Prošlonedeljnom recenzijom otvorena je problematika zastupljenosti, uloge i perspektive žena u rokenrol svetu. Kada nisu i same izvođači, nemaju previše širok izbor – on se svodi na različite vrste podrške tradicionalno dominantnijim muškarcima. Tako se uz rock/metal scenu gotovo od samih njenih početaka vezala svojevrsna „institucija“ tzv. grupi devojaka, a nešto kasnije, sa proširenjem muzike na druge vrste medija, dolaze video vixens. Razlika je, ipak, značajna: potonje sa bendovima prvenstveno veže profesionalni odnos i mada on u velikom broju slučajeva kasnije preraste u znatno ličniji, emocionalni i(li) bračni, devojke iz spotova postojeći vizuelni integritet dodaju autorskim kompozicijama muzičara i doprinose njihovoj većoj prihvaćenosti kod publike. Kada je uspešan, rezultat i jednima i drugima daje amblemski status. Svaka decenija ili razdoblje vladavine naročitog podžanra imaju svoje simbole. Za početak devedesetih, prelaz od apsolutnog prestiža do sunovrata kalifornijskog hard'n'heavy zvuka, zaštitno lice bila je Bobi Braun. Težište njenih memoara provokativnog naslova „Dirty Rocker Boys“ (Gallery Books, 2013), napisanih u saradnji sa novinarkom Kerolajn Rajder, otkriva podnaslov – „Love and Lust on the Sunset Strip“. U pitanju je priča o snovima i javi, idealima i prljavštini, potrazi za ljubavlju, a pronalaženju sebe kroz (mnogo) kikseva, ekscesa, blamaža i bola.

Déjà lu: „Ključ bubnja Tama”

piše: Isidora Đolović

Bila sam devojčica kada sam prvi put čula taj neobično energičan glas. Oduvek imam „istrenirano“ uho za stvarno posebne vokale i na njih reagujem bez greške, odmah mi prirastu za srce. Moje odrastanje u potpunosti su obeležili ex-YU pop/rock zvuci, pa sam zaista rano znala sve što je bilo dostupno o našoj nekadašnjoj sceni. Upijala sam podatke kao sunđer, a imajte u vidu i to da je, pre Interneta, dolazak do njih često predstavljao pravi tragački podvig. I kada je na red da se milion puta izvrti na kasetofonu stigla pesma „Volim te još“ sarajevske grupe „Valentino“ (dakle, ne sempl Dr Iggy-ja!), zalepila sam se za besprekorno otpevane prateće vokale, samo da bi me poslednja strofa i refren naprosto „oduvali“. Pitala sam se ko je ta žena, čiji ulet iza Jakirlićevog snebivljivog lamentovanja jednopotezno, nemilosrdno preseca situaciju iz stihova? Zašto nije snimila više, kad već zvuči OVAKO dobro?

Informacije su se nizale, različite i konfuzne: Ipetova supruga ili devojka? Sulejmanović ili Glamočak? Članica „Valentina“ ili samo gost na toj jednoj pesmi? Na kompilaciji novotalasne muzike nađem „Kakav divan dan“ i još više se oduševim. Skupljajući deo po deo mozaika, pre tačno deset godina sastavila sam članak (kasnije mnogo puta plagiran od strane raznih portala), koji možete pročitati OVDE. A onda je Amila Sulejmanović rešila da olakša enigmu i progovori sopstvenom, pisanom rečju, objavivši memoare pod poetičnim naslovom „Ključ bubnja Tama“ (IngramSpark UK, 2018).

Déjà lu: „Stand and deliver”

piše: Isidora Đolović

Autori, naratori i glavni junaci (sve to, naravno, istovremeno) biografija iz prethodnog („Igrati sa sobom“, OVDE) i današnjeg prikaza, već na prvi pogled imaju mnogo toga zajedničkog. Pre svega nacionalnost, mesec (zamalo i godinu) rođenja, početke na londonskoj pank sceni sedamdesetih, usvajanje pseudonima, transformaciju i uzlet među najveće pop/rok zvezde osamdesetih, pokoravanje Amerike, sa posebnim naglaskom na video spotovima i sklonosti prema glumi. Zatim, tu su izrazita seksualna privlačnost, naglašen donžuanovsko-poligamični momenat, gitarista kao deo nepobedivog autorsko-izvođačkog dvojca, ali i samosvest kada je reč o krivici za vlastite greške, uz prekretničku epizodu kojom započinju memoarske autorefleksije. U oba slučaja, knjige su naslovljene prema velikim hitovima ovih muzičara. Sličnosti se, ipak, iscrpljuju kod još jednog, iako nezanemarljivog faktora – razoružavajuće iskrenosti. „Stand and deliver“ (Pan Books, 2007) Stjuarta Godarda, poznatijeg kao Adam Ant, izuzetno je vešto, elokventno napisana, uzbudljiva i na trenutke paradoksalna životna priča, pravi odraz i izraz više nego jedinstvene figure iz najblistavije ere popularne muzike (i kulture) veka za nama.

Zauvek Fredi: 30 godina kasnije

piše: Isidora Đolović

Postoje mnoge rang-liste posvećene najboljim pop/rock vokalima svih vremena. Sastavljane su prema neznatno drugačijim kriterijumima, tokom svake od prethodnih nekoliko decenija i iz različitih izvora (muzički časopisi, televizije, portali). Dok se njihov sadržaj često razilazi, a prvih deset mesta obično makar varira raspored istih imena, u jednom se najveći broj nepogrešivo slaže. Vrh zauzima neko čiji izbor još nije bilo hrabrosti, ali ni objektivnih razloga osporiti, niti postoje naznake da će se to promeniti, barem za našeg veka. Harizmatičnih, autentičnih figura na čelnoj poziciji u najvećim svetskim bendovima nikada nije manjkalo, ali samo jedan čovek uspeva da pomiri poštovaoce brojnih podžanrova, učini da kolege prevaziđu eventualne ego-tripove i više nego rado prepuste neprikosnoveno pravo na krunu onome ko je, uostalom, odavno polušaljivo prigrlio. Naposletku, među brojnim, na svoje načine jedinstvenim osobenjacima umetničkog sveta, samo je jedan neponovljivi, magični, kontroverzan i dirljiv, samouvereno razmetljiv i neobično ranjiv – Fredi Merkjuri. Na današnji dan, pre trideset godina, preminuo je nezaboravni pevač grupe „Queen“, ali njegova slava još za života je prevazišla ograničenja svake fizičke prolaznosti.

Déjà lu: „Igrati sa sobom”

piše: Isidora Đolović

Rođen u zajednici dve krajnosti (otac ateista, majka katolikinja), odrastao na raskršću različitih svetova (Engleska i Amerika, uz nezanemarljiv udeo irskog porekla), večito rastrzan između hedonističko-destruktivne neobuzdanosti i misaono-kreativne budnosti, Vilijam Broud poznatiji kao Bili Ajdol (Billy Idol) čitav život pleše na ivici podjednake razdaljine od ekstatičnih uzleta i najdubljih ponora. Takva je i muzika koju duže od četiri decenije deli sa svetom: energična mešavina pank-rok korena (kojih se tvrdoglavo odbija odreći) i mejnstrimu prijemčivih ritmova za podijum; slavljenje života uz stalno prisustvo neogotski mračnih tonova i estetskih obeležja. Autobiografija naslovljena prema popularnoj pesmi, ali i ličnom životnom načelu – „Igrati sa sobom“ (Laguna, 2015; orig. Dancing with myself, 2014.), sumira sve ono što osećate dok slušate albume jedne od rokenrol ikona osamdesetih. Čitajući iskrenu, po sebe nepoštednu ispovednu odu jednoj epohi, zajedno sa pripovedačem prolazite pravi tobogan doživljaja, emocija svih vrsta, krajnosnih iskustava i, razume se, vrhunske muzike.

Déjà lu: „What does this button do?“

piše: Isidora Đolović

Pored toga što je jedan od najvećih hevi metal vokala (moj lični izbor u tekstu OVDE) i frontmen legendarne grupe „Iron Maiden“, Brus Dikinson (Bruce Dickinson) je pre svega izvanredno svestrana ličnost. Zapravo, bez preterivanja bi se moglo reći – renesansni čovek. Nadaleko poznat po takvoj kompleksnosti i širini interesovanja, svojom knjigom (koja mu nije prva, ali jeste što se tiče memoarskog žanra) „What does this button do?“ (HarperCollins, 2017. Na našim prostorima za sada je objavio samo zagrebački Rockmark, 2018. u prevodu koji glasi „Čemu služi ovaj gumb?“) apsolutni fokus stavlja na dosadašnji rad i profesionalna interesovanja. Dakle, odmah skrećem pažnju na ono što izvestan broj razočaranih čitalaca ističe kao (jedini) „nedostatak“: pred nama NIJE tipična autobiografija. Nema pikanterija iz tog razuzdanog sveta, makar ne onakvih kakve zamišlja prosečna publika; nema seksa, droge, čak možda ni previše rokenrola; autor vešto zaobilazi privatna pitanja (istini za volju, to je činio kroz čitavu dosadašnju karijeru, pa odluka zapravo ne predstavlja iznenađenje). Naslov dovoljno dobro najavljuje priču o jednom radoznalom, neumornom, istraživačkom umu.

Kako (je) rokenrol menja(o) „Evroviziju”

piše: Isidora Đolović

Rock muzika stavljena u istu rečenicu sa festivalom „Evrovizija“ (Eurovision Song Contest)  na prvi i svaki sledeći pogled zvuči potpuno nespojivo. Prvi pojam označava mnogo više od muzičkog pravca, jedan stil razmišljanja i života, subverzivan i onda kada preteže mejnstrimu. Drugi se odnosi na manifestaciju sinonimnu kiču, upravo u meri koliko je rokenrol drugo ime za pobunu. Njihove dodirne tačke u teoriji ne mogu postojati, a prisustvo rock ili (još drastičnije) metal izvođača na festivalu pretežno „lakih nota“ nezamislivo je, nekako apsurdno i neprirodno. Pa, ipak, s vremena na vreme se tako nešto dogodi, podigne više prašine nego u najluđim očekivanjima, unese dodatni faktor šoka – ali i kvaliteta. Moj tekst o fenomenu „Evrovizije“ u kontekstu recepcije koju ima na našim prostorima nalazi se OVDE, a sada bih više pažnje posvetila uplivu omiljenog mi žanra u more šljokica, kao i krajnjoj (ne)umesnosti takve kombinacije.

Aleja narodnjaka

piše: Isidora Đolović

Duže od godinu dana dvoumila sam se da li da uopšte progovorim na ovu temu izvan najužeg kruga proverenih istomišljenika. S jedne strane, sve više pritiskaju diktati kulture pahuljica i poništavanja (tzv. „kancelovanja“), odnosno praksa „hodanja po jajima“ usled mogućnosti da izrečenim stavom nekoga diskriminišete ili uvredite. Sa druge stoji često još veći rizik od privlačenja na sebe suprotne vrste etiketa, što vodi autocenzuri, prećutkivanju, razvijanju negativnog i neiskrenog oblika nametnute „tolerancije“. Sledeći korak je, na primer, javljanje osećaja stida ukoliko ste završili neke škole, jer vas u tom slučaju palanka unapred izopštava kao nadobudnog, neposlušnog, preterano drugačijeg i samim tim nepoželjnog člana kolektiva. Ali, kao što istina da Aleja zaslužnih građana nije Aleja velikana ne čini njenu polaznu namenu manje prestižnom, tako ni sistematsko nastojanje društva da najpre ponizi, pa utiša, a onda i potpuno izopači građansku kulturu ne sme biti posmatrano ćutke. Jer, gde je granica između nereagovanja (u ovom slučaju, iznošenja konstatacije) i prihvatanja?

„A Discovery of Witches“ (2018)

komentariše: Isidora Đolović

Podelimo li savremenu fikciju o natprirodnim bićima na podžanrove, izgledalo bi, otprilike, ovako: na jednoj strani gotski horor u romantičarskom stilu XIX veka; na drugoj tzv. young adult priče sa elementima sapunice ili komedije; a u sredini „akademski“ stil karakterističan po sofisticiranijem, vizuelno manje naglašenom do potpuno neutralnom portretisanju vampira, veštica i njima sličnih stvorenja. Negde između serijala „Sumrak“, „Hari Poter“ i „Njegova mračna tkanja“, ali upadljivo okrenuta zrelijoj i ozbiljnijoj publici, smestila se britanska serija „Otkriće veštica“. Zasnovana je na istoimenoj uvodnoj knjizi trilogije „All Souls“, inače debitantskom delu Debore Harknes čiji je za sada jedini prevod već iste 2011. objavio „Alnari“ (nažalost, do danas niko nije preuzeo prava za štampanje nastavaka). Roman je doživeo veliki uspeh i bio izrazito dobro ocenjen kao inteligentan žanrovski iskorak. Prava za snimanje filmske adaptacije momentalno po tako dobrom kotiranju knjige otkupljuje studio „Warner Bros.“, ali nije došlo do realizacije poduhvata. Tek nakon nepunih sedam godina pojavila se televizijska serija u koprodukciji kanala Sky One i Bad Wolf. Radi li se o ponovljenom uspehu literarnog modela ili je IMDb ocena ipak preterano visoka?

Ekranizacije: „Interview with the Vampire“ (1994)

piše: Isidora Đolović

Svrstavaju ga u žanr horora, mada prilikom upoređivanja sa drugim, daleko „krvoločnijim“ primerima istog predznaka deluje mnogo bezazlenije, emotivnije i senzualnije. Ideja o adaptaciji rodila se gotovo istovremeno sa pojavom prvih odštampanih primeraka, ali su bile potrebne gotovo dve decenije za njeno sprovođenje u delo, pa čak ni tada nije prošlo bez neslaganja. I mada je autorka En Rajs, prema čijem romanu „Intervju sa vampirom“ nastaje istoimeni film, brzo promenila stav u korist pronađenih rešenja, još i danas se mogu čuti mišljenja koja osporavaju konačan rezultat, kasting ili kakav drugi element ekranizacije. No, uprkos svemu, ona se posle toliko vremena nipošto ne čini zastarelom, prevaziđenom ili patetično smešnom, a najavljeni rimejk bi zasigurno mogao samo da potvrdi  taj utisak. Između ostalog, „Intervju“ je uz Kopolinu verziju „Drakule“, pouzdano jedina varijacija na temu koja je podnošljiva i čak omiljena ljubiteljima sasvim drugačijih filmskih priča, upravo zahvaljujući svojoj estetici, središnjoj temi sa načinom njene obrade i, ne manje važno, glumačkoj podeli.

Priče o pesmama: „Moon over Bourbon Street“

piše: Isidora Đolović

Mada se služe različitim izražajnim sredstvima, poznate grane umetnosti uglavnom povezuje zajednički izvor nadahnuća. Samim tim, teško da za komparatiste ima interesantnijih pojava od postojanja pojedinačnim kvalitetima ravnopravnih dela iz nekoliko vodećih žanrova, čije polazište predstavlja konkretan literarni ili vizuelni predložak. Sredinom osamdesetih godina, nalazeći se na vrhuncu popularnosti, Gordon Samner poznatiji kao Sting objavio je prvi samostalni album nakon niza uspešnih ostvarenja sa matičnim bendom „The Police“. Ploča „The Dream of the Blue Turtles“ pred publikom se našla prvog junskog dana 1985. Osam meseci kasnije, kao peti singl i poslednja numera na B strani, izdvojila se „Moon over Bourbon Street“. Pop-rok zvuk sa pretežnim uplivom džeza poslužio je kao ruho za stihove inspirisane prvim delom romaneskne franšize „Vampirske hronike“ En Rajs, ali i konkretnim autorovim doživljajem jedne noći u Nju Orleansu, gde se nalazi ulica iz naslova.

„Senke nad Balkanom“, sezona II (2019)

komentariše: Isidora Đolović

Svaki veliki uspeh pored lovorika donosi neizbežan teret očekivanja, pristiglih sa najmanje dve strane. Izvor prvih je lična odgovornost da želja za realizacijom zamišljenog dobije najbolji mogući izraz, dok druga potiču od okoline koja se, zadovoljna dobijenim, osnovano nada makar podjednakom kvalitetu, ako već ne dodatnom podizanju lestvice. Ispit je težak i mnogi ga, nažalost, ne prođu, ali oni kojima nakon vatrenog krštenja uspe sledeći rizičan korak, osigurali su opstanak u grupi odabranih. Ako se osvrnemo na neke od najpopularnijih ili kultnih serija iz poslednje dve-tri decenije, obično je baš druga sezona ta koje se obožavatelji najradije sećaju, koja je postavila standarde i zacementirala status ostvarenja, bez obzira na sve što može uslediti.  Takođe, u žanrovskom smislu uspešno probijen led obično dovodi do zakulisnih razilaženja sa prvobitnim emiterima, tako da se, poput „Ubica mog oca“ i nešto kasnije „Švindlera“, „Senke nad Balkanom“ nakon početnog uspeha sa RTS-a sele na kablovsku televiziju.

Marija Oršić, najčudniji mit XX veka?

priredila: Isidora Đolović

U trećem delu franšize o Indijani Džonsu, arheologa istovetna strast za pronalaženjem legendarnog Svetog grala udružuje sa Elzom Šnajder. Ona je pametna, zanosna i – lukava, budući da joj motivisanost pri traženju relikvije služi ciljevima Trećeg rajha. Sada već opšte mesto i svojevrsni fetiš zaljubljenika u naučnu fantastiku: žena anđeoske lepote spojene sa demonskom prirodom, odnosno, privržena zlim namerama, možda su naknadno stvorili i lik Marije Oršić. Krajnje opskurna figura nacističke galerije predstavlja naizgled beznadežno nerešivu zagonetku. Pošto je bilo kakva zvanična dokumentacija nepostojeća, ozbiljno se dovodi u pitanje verodostojnost sačuvanih podataka, tvrdnji i jedne jedine fotografije. S druge strane, magnetizam i istovremena bizarnost ideje o postojanju doslovno nezemaljske žene, neprekidno podgreva maštu i težnje poklonika urbanih legendi za dokazivanjem njene istinitosti. Prema tome, bila samo proizvod relativno veštog proturanja izmišljenog u stvarnosni kontekst ili je osoba pod ovim imenom zaista postojala i radila, pa iz nepoznatih razloga ostala dugo zataškana u vrtlogu haotičnih istorijskih zbivanja, život Oršićeve po svemu deluje kao neverovatan materijal za roman ili filmsku priču. Možda čak isuviše neverovatan.

„Senke nad Balkanom“, sezona I (2017)

komentariše: Isidora Đolović

Kada su u kasnu jesen 2017. premijerno emitovane „Senke nad Balkanom“, moja malenkost je prolazila kroz (ispostaviće se, neuspelu) fazu pokušaja povratka u Beograd nakon studiranja. U iznajmljenom stanu nisam imala televizor, niti računar (službeni sam koristila jedino na poslu), pa mi se po već ustaljenom običaju dogodilo da propustim prvi talas popularnosti ove serije. Isti slučaj kao sa „Igrom prestola“ – doduše, ne i knjigama, gde sam pošteno isprednjačila u odnosu na igranu verziju. Uglavnom, u „Senke nad Balkanom“ sam se uključila tek godinu-dve kasnije, prilikom repriziranja na RTS 1: i zaljubila se, od prve epizode. Razlog nije samo to što se prvi put zaista može govoriti o nečemu svetski osmišljenom i realizovanom, sa čime bez trunke kolebanja možemo izaći na crtu velikim inostranim produkcijama. Ni to što je ostvaren hrabar, intrigantan, pametan upliv u deo istorije koji tobože solidno poznajemo, ali ne iz svih njenih uglova. Naposletku, ne radi se samo ni o činjenici da obožavam „Babylon Berlin“ i „Peaky Blinders“, čiji je ovo blizanački balkanski pandan u najpozitivnijem mogućem smislu. Sve zajedno doprinelo je da, posle dve snimljene sezone, „Senke nad Balkanom“ ubedljivo drže titulu najboljeg što se regionalnoj televizijskoj šemi dogodilo u novom veku, možda i – ikada. Koliko god smelo zvučalo, usudiću se da kažem kako još od „Vuka Karadžića“ nijedan televizijski poduhvat nije postigao takav nivo kompleksnosti priče, obuhvatnosti radnje, šarolikosti glumačke ekipe i ubedljivosti ukupnog efekta. Autor Dragan Bjelogrlić stvara kvalitet drugačije prirode od spomenute Kadijevićeve majstorije, ali jednako impresivnog učinka.

„Švindleri“, sezona II (2021)

komentariše: Isidora Đolović

Uvodna sezona „Švindlera“, neobične međuratne priče o prevarantima, dočekana je i ispraćena sa nepravedno protivrečnim utiscima. Možda je pretežno usled toga odlučeno da za potrebe snimanja nastavka bude gotovo kompletno promenjen autorski tim, kao i značajan deo glumačke postave, ne bi li serija možda postala prijemčivija većem delu publike. Ipak, koliko je tako nešto uopšte izvodljivo, a da se zadrži autentičnost i onaj specifični duh radnje koji je ostvarenje prvobitno izdvojio iz aktuelne produkcije – i koju to vrstu kritike vredi uzeti u obzir, drugo je pitanje. „Švindleri“ su i pored određenih manjkavosti od početka imali ono nešto, pri čemu nikakvo dodvoravanje širem auditorijumu zapravo nije bilo potrebno, ni preterano svrhovito. Kakvi su pomaci napravljeni drugom sezonom, obeleženom interesantnom istovremenošću kontinuiteta i promene, a bez čega je to definitivno moglo da prođe, tema je razmatranja u nastavku teksta.

„Švindleri“, sezona I (2019)

komentariše: Isidora Đolović

Nakon naizgled beskonačne dominacije ispraznih serija patriotsko-kvazihumorističke prirode, globalna hiperprodukcija televizijskog formata zahvatila je (doduše, shodno uvek skromnijim uslovima) i naše prostore. Posledica takvog otvaranja je šarolikost, iz koje su uvek veće šanse da ispliva nešto kvalitetno, autentično i novo. Drugi interesantan, uslovno rečeno trend, takođe sa oprečnim rezultatima, tiče se sve veće zastupljenosti tzv. kostimiranih/drama iz epohe na srpskom jeziku, pri čemu je primetno da se njihovi autori drže relativno sigurnog terena istorijskog razdoblja između dva svetska rata. Nedugo posle izuzetnog i apsolutno zasluženog uspeha „Senki nad Balkanom“ (o kojima ću uskoro, nadam se, takođe napisati koju reč), nešto ranije i trodelnog projekta „Montevideo“, pojavilo se pažnje vredno ostvarenje slčne retro-noar estetike, specifičnog crnohumornog zaleđa i direktne inspirisanosti mešavinom različitih stilova. „Švindleri“ su, kao nesumnjivo potpuno osveženje kada se radi o ovdašnjoj ponudi, lansirani krajem 2019. na televiziji Superstar, pa s proleća 2020. i na RTS 1. Dok publika trenutno sabira protivrečne utiske od druge sezone, čije je premijerno emitovanje nedavno okončano, podsetimo se početaka i svega što ovu seriju čini vrednom pažnje, originalnom, zabavnom – ali i gde se možda ipak omanulo u prvom ciklusu od 12 epizoda.

„Vanity Fair“ (2018)

 komentariše: Isidora Đolović

Možda ne izgleda tako, ali današnji tekst bi se mogao shvatiti kao nadovezivanje na temu od prethodne sedmice. Tri su razloga: reč je o ekranizaciji još jednog književnog klasika iz devetnaestog veka; u središtu je ponovo sudbina (dve) žene; junakinje romana L. M. Alkot čitaju „Hodočasnikov put“ kojim se Vilijam Tekeri direktno inspirisao dajući naslov svom najpoznatijem delu. Tamo je, naime, „Vašar taštine“ metaforično odredište koje privlači i večno zabavlja pohlepnu, nepopravljivo materijalističku ljudsku prirodu. Tekerijevo remek-delo se uspešno služi istom sintagmom, u potpunosti je prilagođavajući nameravanoj poruci jednog od najmanje konvencionalnih primera engleskog realizma. Što se njegovih adaptacija tiče, u skorije vreme ih je zabeležen iznenađujuće skroman broj: svega par igranih filmova (ne računajući neme) i nešto više mini-serija. O jedinom ozbiljnijem pokušaju da se prenese na filmsko platno, igranoj verziji sa Riz Viterspun, pisala sam na starom blogu, OVDE. Ovoga puta bih se pozabavila poslednjom u nizu serija, ujedno jedinom od dosadašnjih pet koje nisu nastale u distribuciji BBC-ja.

3-u-1: „Little Women” adaptacije, nekad i sad

komentariše: Isidora Đolović

 

„Male žene“ (Little Women), klasik američke književnosti i najčuvenije delo Lujze Mej Alkot, o kome sam pisala u prethodnom tekstu (OVDE), žanrovski spada u tzv. „razvojni roman“. Karakteristično je, ipak, po tome što manje-više dosledno prati čak četiri ličnosti na putu stasavanja i donošenja važnih životnih odluka. S obzirom na to da su u pitanju devojke, knjiga je za svoje vreme predstavljala upadljiv iskorak, koji joj danas pruža status maltene protofeminističkog štiva. Raznovrsnost prikazanih karaktera, istovremeno prisustvo tradicionalnog i modernog shvatanja uloge žena u društvu, epoha sa osobenom estetikom, neki su od faktora koji ovo delo već čitav vek čine inspirativnim za filmadžije. Snimljeno je ukupno sedam dugometražnih i nekoliko televizijskih adaptacija, više puta je u vidu dramskog komada, mjuzikla ili opere postavljano na pozorišnu scenu. Uloge Džo Marč, kao ubedljivo najvećeg izazova, prihvatale su se različite glumice, od dive starog Holivuda Ketrin Hepbern (1933) do mlade nade Maje Houk (2017). Ejmi je predstavila i legendarna Liz Tejlor, a u istoj verziji iz 1949. Meg glumi Dženet Li. Današnjim tekstom pokušaću da napravim uporedni pregled tri najinteresantnije filmske verzije relativno skorijeg datuma, od kojih jedna uveliko (i opravdano) važi za kanonsku, dok je poslednja podigla mnogo prašine, pokazujući kako to nove generacije (možda) doživljavaju staru priču. Važno je napomenuti da su sve tri ekranizacije režirale dame, što je trebalo da im unapred obezbedi poseban, neposredniji interpretativni ugao.

Déjà lu: „Male žene“

piše: Isidora Đolović

Iz nekog čudnog razloga, poslednjih godina se uporno pojavljuju izdanja-„dvojnici“, najčešće klasičnih romana i to ponajviše iz ponude komercijalno najuspešnijih, samim tim rivalskih izdavačkih kuća (prvenstveno „Lagune“ i „Vulkana“). Paradoks svoje vrste je upravo u navedenoj činjenici, jer, kad već postoji očigledno tržišno nadmetanje, koja je svrha plasirati identične naslove koji se razlikuju samo u prevodu i dizajnu korica? Ali, to nije tema današnjeg teksta. Otprilike istovremeno, 2019. godine, pojavila su se dva prevoda romana „Male žene“ – za jedan je zaslužna „Odiseja“, za drugi „Laguna“. U slučaju poslednjeg, autorka Lujza Mej Alkot prekrštena je u – Olkot, čime su mnogi bibliotekari dovedeni u nezgodnu situaciju, tvrdoglavo je i dalje svrstavajući tamo gde, uostalom, u fondu i pripada: pod slovom A.

Ekranizacije: „Death in Venice“ (1971)

komentariše: Isidora Đolović

Pripovetka Tomasa Mana iz 1912. godine, „Smrt u Veneciji“ (Der Tod in Venedig), počev od naslova spaja lepotu i raspadanje, prolaznost sa večnošću, ljubav sa destrukcijom. U njenom središtu nalazi se opsednutost čistom lepotom kojoj smo u stanju da posvetimo sve stvaralačke i misaone napore, prema kojoj usmeravamo etički protivrečne postupke, opčinjeni je slaveći čak i kada nas neizdržljivo muči – za koju, naposletku, podnosimo najveću žrtvu, makar ne dosegli ništa sem njenog kratkog odsjaja.

Ri Rock Top 10

preporučuje: Isidora Đolović

Svaki put kada dođe do setnog nabrajanja vrlina počivše nam zajedničke domovine, na spisku uvek bude njena muzika. Ako su druge stavke možda i diskutabilne, ovu niko zaista ne dovodi u pitanje, jer je očigledna, uverljiva i neosporna. Da smo imali „treću najkvalitetniju scenu u Evropi“ (odmah iza neprikosnovene Velike Britanije, pa zatim Nemačke), potvrđuje mnoštvo primera. I zaista, krenete li muzičkom mapom od avangardne Ljubljane, preko urbanog Zagreba i poslovično raspevanog Sarajeva, do Beograda kao epicentra, ne zaobilazeći Novi Sad, Split, Niš, Zaječar – o lokalnim scenama tek da ne govorimo (dovoljno mi je samo se osvrnuti oko sebe: Kragujevac, Kraljevo i Čačak se mogu pohvaliti odličnim rokenrol nasleđem), predstoji vam prijatna melodijska ekskurzija. Raznovrsnošću, autentičnošću i postepenim prerastanjem tamošnje muzičke/glazbene scene u svojevrstan brend, na prostoru bivše Jugoslavije izdvaja se Rijeka. Danas plovimo nošeni njenim zvucima.

izvor: volonterski-centar-ri.org

Sarajevo, između snova i svetova (3)

tekst i fotografije: Isidora Đolović

Sarajevsko kišno jutro, kao u pesmi „Crvene jabuke”, ozbiljno je pretilo da pokvari planove za prepodnevni obilazak. U cik zore sam osluškivanjem pokušavala da procenim koliko teško napolju pljušti. Letimično gledajući „Dva i po muškarca“ na kablovskoj, polako sam se pripremala za još jedan dan u gradu skladnih kontrasta. Nakon jučerašnjeg otkazivanja poslušnosti mog fotoaparata, dogodio se još jedan maler – polomljena zakačka od minđuše. Bilo kako bilo, rešila sam da uopšte ne reagujem nerviranjem i čitav dan hodala unaokolo sa onom jednom. Računala sam – ko će da zna, možda je to baš neki fazon? I kada je likovna umetnica Ilona kasnije primetila: „Nedostaje vam jedna naušnica“, nasmejala sam se: „Znam, druga je pukla.“ Srećom, prognoza sa ćaletovog pametnog telefona ovoga puta se pokazala preciznom, budući da je kiša postepeno uminula, iako će s vremena na vreme rominjati čitavim ostatkom našeg boravka. Mokrim asfaltom na granici između dve civilizacije, odlučno sam uhvatila pravac ka Baščaršiji, pošteno sagledanoj bez gužve i vreve.

Sarajevo, između snova i svetova (2)

tekst i fotografije: Isidora Đolović

Kroz sve bure i nedaće, uprkos malicioznim opaskama o promenama koje, budimo iskreni, jednako važe za Beograd, pa i bilo koju prestonicu danas, glavni grad Bosne i Hercegovine sačuvao je svoj zaštitni znak, multikulturalnost, sa punom svešću i pravom da se njome ponosi. Ona sigurno nije potpuno ista kao u vreme Jugoslavije, niti bi to bilo realno očekivati, ali – opstaje. U kom god pravcu pogledali, primećujete spoj kultura, konfesija, folklora, arhitektonskih stilova. S obzirom na nepostojeći globtroterski staž, moje zapažanje je svakako miljama daleko od merodavnog, ali ne verujem da previše grešim kažem li kako sam zadivljena smenjivanjem, ponegde i zanimljivom istovremenošću, urbanog i tradicionalnog u izgledu prolaznika. U mimohodu sam slušala glasove koji govore na svim mogućim jezicima. Tamo vrhunski opremljen skejt park, drugde stećci i mali sakralni objekti. Posebno bih istakla lepotu lica devojaka i žena pod maramama i hidžabima, čija je ozarenost i produhovljenost pravo osveženje nakon ovdašnje pretrpanosti kič „estetikom“. Ukoliko ne verujete meni, naš vodič slikar izrazio je identično zapažanje: one sijaju.

Sarajevo, između snova i svetova (1)

tekst i fotografije: Isidora Đolović

Dokle mi sećanje seže, želela sam da putujem. Da nikada ne budem predugo na istom mestu, jer je život tako kratak, a vreme kao za inat sve užurbanije, pa treba stići i videti toliko lepota, raznolikosti, tajni koje čuva veliki svet. Zamišljala sam kako mi, u budućnosti, na radnom stolu kabineta stoji jedan od onih starinskih, namerno malo izbledelih braonkastih globusa, koji ću u određenim godišnjim razmacima moći da, baš kao na filmu, zavrtim i prstom nanišanim sledeće odredište (o zvukovima moje nomadske duše pisala sam OVDE). Pripremajući se da odraslo doba „sebično“ posvetim stalnom istraživanju, usavršavanju sopstvenih znanja, širenju vidika, verovala sam da će se, srazmerno ocenama u indeksu, kasnije i moj pasoš šareniti od pečata. U međuvremenu sam spontano upijala slike, podatke, rekonstruisala ih i maštom oživljavala, što me naučilo (spasonosnoj?) veštini mentalnog izmeštanja, putovanja u mislima. Godine su prolazile, praznom pasošu istekao rok, a moja malenkost se pomirila sa tim kako možda ipak i nije toliko strašno ako mesta o kojima sam čitala, slušala, sanjala, ostanu platonski nedodirljive iluzije – kao, uostalom, sve ono što sam u životu najviše volela (nemojmo sad tupiti traži/želi/veruj/zrači, pa će ti se dati! – poznajem zaista malo ljudi koji su svojim životnim snovima bili privrženiji i odaniji od mene, pa ništa).

Ipak, ponekad se sreća osmehne i nikad nije kasno prestane da bude samo otrcana fraza.

„The Singapore Grip“ (2020)

komentariše: Isidora Đolović

Kanal BBC 1 je sredinom prošloga leta premijerno emitovao seriju koja bi, makar samo vizuelno, mogla savršeno poslužiti za izmeštanje u neki egzotičniji, udaljeni prostor i ispraćanje, na stvarnosnom planu jednog godišnjeg doba, a u datoj fikciji čitave epohe. „Stisak Singapura“ (The Singapore Grip) adaptacija je istoimene, veoma cenjene knjige Džejmsa Gordona Farela. Satira dobitnika „Bukerove” nagrade, objavljena 1978. kao poslednji deo tzv. „Trilogije Carstva“, prati britansku porodicu koja na Dalekom Istoku upravlja vodećom trgovačkom kompanijom. Vreme dešavanja je neposredno uoči ulaska Japana u Drugi svetski rat i invazije izvršene na Singapur. Dok je roman visoko vrednovan zbog beskompromisnog razotkrivanja apsurda, licemerja i nepravdi koji su obeležili period britanske uprave nad istočnim kolonijama, reakcije na šestodelnu televizijsku seriju uglavnom su negativne. Kritičari ističu da je briljantnoj pisanoj verziji ekranizacijom oduzeta jasna satirična žaoka, čineći „humor“ pred nama najblaže rečeno čudnim, a glumu „drvenom“. Izvesna udruženja su se otvoreno požalila na stereotipnu, belačku sliku Azijata i same društvene sredine, koju nudi ostvarenje u režiji Toma Vona, prema scenariju Kristofera Hemptona.

Leather Rebel, Metal God: 70 leta Roba Halforda

piše: Isidora Đolović

Bez imalo sumnje jedan od najvećih metal vokala ikada, član odabranog društva najznačajnijih figura rokenrol kulture, frontmen velikih „Judas Priest“ i strastveni posvećenik odabranog muzičkog poslanstva, Rob Halford danas proslavlja jubilarni sedamdeseti rođendan. Malo je tako burnih biografija, svestranih poduhvata zabeleženih tokom višedecenijske karijere, raskošnih i prepoznatljivih glasova: sve čime se može pohvaliti, od fanova iz milošte tako prozvani, Metal God (Bog Metala).

Déjà lu: „Vatra i krv”

piše: Isidora Đolović

Osmišljena kao hronika „iz pera velemeštra Gildejna iz starigradske Citadele“, pri čemu se autor Džordž R.R. Martin predstavlja tek kao – prepisivač, „Vatra i krv“ (Laguna, 2019; orig. „Fire and Blood“, 2018) nudi predistoriju dešavanja opisanih u serijalu „Pesma Leda i Vatre“, ali sa fokusom na dinastiji Targarjen (držaću se transkripcije iz prevoda, umesto načina na koji se imena izgovaraju u ekranizaciji). Prvi od dva planirana toma počinje Egonovim osvajanjem Vesterosa, a završava se istekom perioda namesništva i stupanjem Egona III na presto. Upravo je pohod Egona I prekretnica od koje se u ovom fiktivnom univerzumu računa vreme (pr. o. – pre osvajanja; p. o. – posle osvajanja) i koja za naredne tri stotine godina konstituiše ustrojstvo čitavog kontinenta.

Déjà lu: „Vodenduh“

piše: Isidora Đolović

Nevolja sa čuvenim književnim delima je što pojedine njihove odlomke ponekad ne možete izbaciti iz glave kada se jave kao savršena asocijacija. Koliko god vam bilo mrsko, morate ih još malo izlizati takvim načinom upotrebe. Drugu celinu Bulgakovljevog proznog čuda nagoveštava dilema koju preinačavam shodno potrebama današnje teme: Ko kaže da više nema doslovno i figurativno velikih romana, koji su zapravo nekoliko samostalnih celina u jednoj, a ipak povezani bez šupljina i šavova? Za mnom, (budući) čitaoče, upoznaću te sa jednim takvim, vratiću ti nadu i, pre svega, pokušati da probudim radoznalost kakvu zaista zaslužuje. Ako se isprva nađete u čudu, pa i blago sumnjičavi što je „Vodenduh“ („Laguna“, 2018; orig. The Nix, 2016) sa svojih preko sedam stotina strana, zapravo, debitatski roman Nejtana Hila, vredi odmah napomenuti da je pisan deset godina. Autor je za to vreme preduzeo brojna ozbiljna, raznovrsna istraživanja, tako da konačni rezultat zadivljuje i s pravom postaje momentalna senzacija (toliko da su otkupljena prava za televizijsku adaptaciju sa Meril Strip u glavnoj ulozi).

„Moji“ francuski modni kreatori

piše: Isidora Đolović

Počev od dvorskih pravila oblačenja ustanovljenih u XVI veku, preko dalekovidnog zaključka Žan-Batista Kolbera o presudnoj ulozi mode u razvoju francuske privrede, Pariz se postepeno ustoličio kao njena svetska prestonica, a famozni „francuski stil“ postao imperativ ukusa, stila i pažljivog pristupa oblikovanju vizuelne prezentacije ličnosti. O potrebi za unošenjem specifičnog pariskog šika (chic) u svakodnevnicu govore naslovi priručnika poput „Kako biti Parižanka gde god da si“, „Francuskinje i sreća“, „Pariska škola šarma“ i sličnih. Svima su poznati kozmetički brendovi L'Oreal (sa ogrankom Garnier), Lancôme i Yves Rocher, ali i duga tradicija modnih časopisa (od Le Jardin des Modes i La Mode Illustree, do Marie Claire, Vogue Paris, Mirage…), od kojih je jedan, Dépèche Mode, inspirisao naziv planetarno cenjene muzičke grupe. Počev od pionira modernog izraza, Pola Poarea (bez koga verovatno ne bi bilo ni tako eksplozivnog uticaja Koko Šanel), Luja Vitona, Renea Lakosta i Kristijana Lubotena, Francuska naročito tokom proteklog veka impresivnu reputaciju na planu dizajna potvrđuje sa svakom decenijom u kojoj je internacionalnoj sceni predstavila ponekog originalnog, inovativnog stvaraoca.

Tri musketara na filmu: od sjaja (1993) i kraja (1998), do očaja (2011)

komentariše: Isidora Đolović

Malo je romana koji su inspirisali nastanak toliko odgovora, varijacija i omaža u različitim medijima, još manje onih koji uživaju omiljenost kakva takoreći od početka prati „Tri musketara“. Ne naročito iznenađujuće, s obzirom na prijemčivost i tematsko-žanrovsku fleksibilnost, ali ipak ni sasvim očekivano, ova knjiga je od svih i te kako često ekranizovanih, adaptiranih, prepričavanih i preinačavanih dela Aleksandra Dime ponajviše prirasla za srce generacijama čitalaca, ali ne samo njih. Teško da postoji osoba koja ne zna za Atosa, Portosa, Aramisa i d'Artanjana, bez obzira na to kojim putevima su legendarni saborci stigli do njenog vidokruga. U moderno doba, taj posrednik je, neminovno, najpre domen pokretnih slika.

D'Artagnan, Athos, Aramis, et  Porthos; autor: Maurice Leloir (1894)

Kratki plam blistavog uma: Evarist Galoa

priredila: Isidora Đolović

Da li je za jednog naučnika, stvaraoca, uopšte osobu sa vizijom, bolje da „gleda svoja posla“ i, zarad ličnog uspeha, a često i samog opstanka, izbegava upuštanje u vode bilo kakvog društveno-političkog angažovanja? Ili je izvesnost (ne)reagovanja neraskidivo povezana sa temperamentom, kao podrazumevanom pojačanom osećajnošću i sklonošću ka sagledavanju šire slike, čime se uglavnom odlikuju najveći umovi? Možda svime, ipak, upravlja prst sudbine, slažući kockice tako da više uzastopnih minusa pozitivan znak daje tek posthumno i sa podužim zakašnjenjem...

Déjà lu: „Sestre Versaja“

piše: Isidora Đolović

Zamislite siže sličan onom iz „Druge Bolenove kćeri“ (The other Boleyn girl), samo što umesto dve sestre suparnice postoji njih – pet. Doduše, u datom svojstvu prethodnica svima mnogo poznatije madam Pompadur našle su se „samo“ četiri: sasvim dovoljno da se i intriga udvostruči u samoj zamisli. Sali Kristi za „Sestre Versaja“ (Vulkan, 2019; orig. „The sisters of Versailles”, 2015), prvi deo trilogije o burnom životu dvorskih krugova tokom vladavine Luja XV, bira istorijski zasnovanu priču o pripadnicama propale plemićke porodice De Maji-Nel i njihovoj neobičnoj povezanosti sa kraljem.

3-u-1: Adaptacije „Les Misérables“

komentariše: Isidora Đolović

Među kapitalnim delima svetske književnosti, ne samo XIX veka, bez imalo sumnje nalazi se i roman „Jadnici“ (Les Misérables). Prema mišljenju mnogih najznačajniji roman iz veličanstvenog opusa Viktora Igoa, objavljen je 1862. i do danas zadržao nepromenjeni status. Knjige ove vrste nije nimalo lako strogo definisati. Naravno, asocijacija koja nam se najpre javlja pri spominjanju ovog naslova jeste njegov socijalni kontekst, međutim, „Jadnici“ nisu samo veoma oštra društvena kritika i surovo svedočanstvo o jednom vremenu, već istovremeno predstavljaju skup pojedinačnih priča o sudbinama odbačenih, (ne)pravdi, iskupljenju, (ne)milosti, borbenosti, opsesiji  i praštanju. Takođe je važno primetiti kako se, usled sada već usvojene ikonografije koja ga prati, često stiče pogrešan utisak da Igoov roman govori o Francuskoj buržoaskoj revoluciji. Zapravo se radi o njenom kasnijem i „manjem“, ali značajnom odjeku, koji govori u prilog dugoj borbi naroda za slobodu, istovremeno iznoseći na videlo neiskorenjene nepravde i nejednakosti. Sve navedeno podrazumevalo je da će „Jadnici“ s vremenom inspirisati veliki broj adaptacija, pri čemu je danas svakako najpopularnija ona u obliku mjuzikla. Kao i svako grandiozno umetničko delo, knjiga predstavlja veliki izazov i nimalo lak zadatak kada je reč o prenošenju u drugi medij, što se više nego jasno pokazalo u praksi. Zato za ovu priliku pokušavam da napravim pregled tri najpoznatije igrane varijante, u tri drugačija formata: igrani film, filmski mjuzikl i serija. Postoji još jedna verzija, francuska mini-serija iz 2000. Ona nezvanično važi za najkvalitetniju, kasting je takođe odličan, pa je možda baš zato ostavljam za neku drugu priliku. U međuvremenu, pogledajmo kako se još zapadnije tumačio francuski klasik.

Ilustracija Kozete, autor: Emil-Antoan Bajar (1886); kasnije je preuzeo  i popularisao mjuzikl.

Ekranizacije: „L'Homme qui rit“ (2012)

piše: Isidora Đolović

Izvesna dela samim (često i jedino) svojim naslovom ostvaruju veliki simbolički potencijal, postajući oznaka mnogih budućih, ma koliko možda sadržajem preinačenih, opštekulturnih fenomena. Jedno od takvih je svakako „Čovek koji se smeje“, čija zlokobna ironijska strana opstaje kroz sve razvijane varijante, ukazujući na tragediju silom utisnute „vedrine“ koja se čovečanstvu nameće do današnjeg dana, samo bez okrutnih hirurških zahvata. Sada grimasu forsiramo „svojevoljno“. Roman Viktora Igoa objavljen u proleće 1869. godine zamišljen je kao prvi deo trilogije (uz „Monarhiju“ i „Devedeset treću“), koji bi kritički obradio temu aristokratije u Engleskoj nakon revolucije iz 1688. Najzapaženije igrane varijante dobio je u vidu holivudskog nemog filma „The Man Who Laughs“ (1928), francuske televizijske serije (iz tri epizode, 1971), ruskog mjuzikla, strip verzije romana (1950. i 1994.) i visokobudžetnog francuskog filma „L'Homme qui rit“ (2012), koji je današnja tema. Pored toga, Igoov glavni junak poslužio je kao direktna (pre svega vizuelna) inspiracija za DC comics antiheroja Džokera iz serijala o Betmenu (sveska iz 2005. čak nosi naslov „Batman : The Man Who Laughs“).

Priča o „Marseljezi“

piše: Isidora Đolović

Samo jedan od pokazatelja važnosti buržoaske revolucije za francusko društvo jeste činjenica da upravo od tog prelomnog događaja potiču današnji simboli njihove državnosti. Prvi je zastava „trobojka“, a drugi himna, zvanično ustanovljena na današnji dan. Kao državni praznik Republike Francuske, 14. jul čuva sećanje na pad Bastilje kojim je započeto rušenje dotadašnjeg poretka, uz najavu osvita novog doba za čitavu Evropu. Hronološki, ulazak u XIX vek kao period procvata građanskog društva i modernosti, zapravo se vezuje za početak Francuske revolucije, baš kao što mu se kraj proteže do izbijanja Prvog svetskog rata. U tim okvirima se odigralo nezamislivo mnogo velikih događaja, a pozadinski zvuci većine njih pripadaju kompoziciji nastaloj kao izraz pobune, slobodoumnosti i želje za drastičnim promenama. Pored toga što je obeležila početak trenda ovakvog tipa državnih himni – gotovo koračnica – na ostatku evropskog tla, „La Marseillaise“ danas po svim kriterijumima spada u najpoznatije i najlepše nacionalne teme.

Marsel Prust, 150 godina sa nama

piše: Isidora Đolović

Kao neko ko se čitavog života nosio sa fenomenom vremena, posvetivši mu svoj magnum opus i na različite načine bivajući uslovljavan, plašen, provociran i, što je najvažnije, inspirisan (bes)konačnošću pojedinačnih doživljaja unutar temporalne ograničenosti, kako bi Marsel Prust reagovao na podatak da se sto pedeset godina od njegovog rođenja obeležava na svetskom nivou? Žureći da završi književni ciklus koji je istovremeno predstavljao rezultat ličnog eksperimenta – pokušaja da se određeni utisci, osećaji i iskustva izoluju od prolaznosti trenutka kome pripadaju, da li je mogao pretpostaviti koliki će zapravo uticaj izvšiti na čitavu budućnost umetnosti pisane reči? Stalno u lovu na iščezlo vreme, ne samo što je doskočio njegovom tradicionalnom poimanju razvijajući svojevrsnu sopstvenu filozofiju, već je uspeo da otvori potpuno nove mogućnosti čisto estetskog i stilskog konstruisanja proznog dela. Pored svega ostalog, a možda kao nužan preduslov za postignuto, upamćene su njegove privatne ekscentričnosti i specifične navike bez kojih bi Prustova književna zaoštavština izgledala makar u izvesnoj meri drugačije.